Dragi Džone: Razgovor Benedikta Velsa sa Džonom Irvingom
Retko imamo priliku da sretnemo svoje književne uzore, ali mladi nemačko-švajcarski pisac, Benedikt Vels, sreo je Džona Irvinga tokom književnog događaja u Cirihu 2010. godine. Pre više od deset godina, petnaestogodišnji Vels se u svom internatu osećao izgubljeno i odlučio je da pročita Irvingov fascinantni roman o odrastanju, „The Hotel New Hampshire“. Očaran veštinom i šarmom Irvingovog stila, kao i junacima sa kojima se poistovetio, Vels je odredio kurs sopstvenog života i nakon diplomiranja se preselio u Berlin da bi se posvetio pisanju. Prihvatio ga je izdavač koji je objavljivao Irvinga, a jedanaest godina i dve objavljene knjige kasnije, seo je na noćni voz za Cirih da bi uživo čuo Irvinga. Kada su se prvi put sreli, Vels je jedva pričao od uzbuđenja, a nakon više godina pisci su i dalje u kontaktu.
Na veče američke premijere Velsovog internacionalnog bestselera „Kraj samoće“, on i Irving su počeli da se dopisuju i diskutuju o tome zašto je bolje pisati rukom nego kucati na tastaturi, kako strah doprinosi fikciji i zašto pisci moraju da budu autsajderi.
Na veče američke premijere Velsovog internacionalnog bestselera „Kraj samoće“, on i Irving su počeli da se dopisuju i diskutuju o tome zašto je bolje pisati rukom nego kucati na tastaturi, kako strah doprinosi fikciji i zašto pisci moraju da budu autsajderi.
Džon Irving: Lieber Benedikt, sećam se našeg prvog susreta – bilo je to tokom književnog događaja u Cirihu. Tek si objavio svoj drugi roman. Ispričao si mi koliko voliš da čitaš američke romane. Vidim da je na početku „Kraja samoće“ prikladno melanholičan Ficdžeraldov epigraf. Tvoj četvrti roman je prvi koji se objavljuje na engleskom. Reci mi šta to za tebe znači. Da li primese melanholije u „Kraju samoće“ dolaze od čitanja američkih romana?
Benedikt Vels: Dragi Džone, F. Skot Ficdžerald mi je bio veoma važan dok sam pisao „Kraj samoće“. Međutim, ja bih to rekao obrnuto: melanholija koju si primetio u knjizi ne dolazi iz američkih romana koje sam pročitao. Zapravo sam tragao za takvim američkim romanima i čitao ih zato što sam melanholiju nosio u sebi. A pronalazio sam je u delima Ficdžeralda i Makalersove, ali i u knjigama poput „Tuđih pravila“. Književnost na engleskom jeziku je uticala na moj rad od samog početka i privlačila me je, za razliku od nemačke književnosti. Zato mi je bio san da, jednog dana, neka moja knjiga bude objavljena na engleskom. A još je nadrealnije i čudesnije to što je ova priča našla svoj put do Amerike.
Dž.I: Na pola romana, Žil – glavni lik i narator – razmišlja: „Teško detinjstvo je kao nevidljivi neprijatelj: nikad ne znaš kad će da te napadne“. Težak život dece – pogotovo siročadi – česta je tema u mojim romanima. Značaj prijateljstva u detinjstvu – naročito za takvu decu –takođe je tema o kojoj često pišem. Odakle tebi ovakva tema?
B.V: Iz mog detinjstva i mlađih dana. Kada sam imao šest godina, odveli su me u internat gde sam proveo 13 godina, zato što mi je jedan roditelj bio bolestan, a drugi je zbog finansijskih problema morao da radi po ceo dan. Oblikovalo me je to detinjstvo daleko od kuće – u spavaonicama i, kasnije, jednokrevetnim sobama, usamljenost među drugim ljudima, ali i međusobna solidarnost. Od samog početka sam tražio način da sve to artikulišem – što je prvi korak ka pisanju. I ni zbog čega nisam žalio jer, pored svih problema, uvek su postojali trenuci ljubavi i osećaja sigurnosti. Tako da sam u detinjstvu našao sve što mi je bilo potrebno da postanem pripovedač. Čak i danas, sve što napišem dolazi od onoga što sam tada naučio: da je važno primetiti druge ljude i staviti se u njihovu kožu.
Dž.I: U mom slučaju, te teme su u svojoj suštini više opsesije nego teme – možda je tako i kod tebe?
B.V: To se menja od knjige do knjige. Međutim, posle pet knjiga ne mogu da poričem da je usamljenost važna tema za mene, da melanholična melodija prati svaku priču... Kako su se tebi nametnule ove teme? Kako bi ti pisao da si odrastao drugačije ili da se, na primer, nisi bavio rvanjem?
Dž.I: Nisam baš siguran da je usamljenost tema – tema je za mene nešto što svesno odabereš da bi o tome pisao. Mislim da je usamljenost percepcija, svest – usamljenost može biti tuđa ili tvoja. Mi, pisci, posmatramo isto koliko i doživljavamo. Pitaš „da si odrastao drugačije ili da se nisi bavio rvanjem...“ Pa, tu bi i dalje bila moja majka, patronažna sestra. Od nje sam usvojio stavove o seksualnosti i društvenu svest. Ona me je naučila da saosećam sa seksualnim manjinama, počevši od razumevanja da se žene tretiraju kao da su seksualna manjina. Videvši iz majčine perspektive kako se tretiraju žene, sopstvenim očima sam počeo da primećujem da se ranjivije grupe – gej muškarci, lezbejke, transrodni muškarci i žene – tretiraju još gore. A da se nisam bavio rvanjem, bavio bih se nekim drugim borilačkim sportom. Bio sam mali, dirali su me, branio sam se. Moja mama je poznavala trenera rvanja i upoznala me je sa njim.
B.V: Često mi padnu na pamet reči Eriha Kestnera: „Ko ne strahuje taj ni ne mašta“. Mislim da je to tačno. Strah ume da me parališe, ali mi isto tako raspaljuje maštu, otvara vrata i stvara slike. S druge strane, pisanje je suprotno strahu, jer tu, za razliku od stvarnosti, mogu da kontrolišem sve... Imaš li i ti isti osećaj? Sećam se da si na onom događaju u Cirihu rekao da, kao otac, uglavnom pišeš o svojim strahovima.
Dž.I: U svim mojim romanima postoji element straha. Uvek zamišljam situaciju u kojoj ne bih voleo da se nađem; pokušavam da kreiram okolnosti u kojima ne bih voleo da se nađe niko meni drag, a svakako ne moje dete. Ja sam pisac najgoreg scenarija. Ne pišem stalno politički roman – možda samo pola vremena. Ali čak i kada tema nije politička ili društvena, nešto uvek krene po zlu. Nisam ja ovo smislio. Čitao sam o tome. Grčka drama, Šekspir, roman 19. veka – nema tu mnogo priča sa srećnim krajem.
Drugi deo intervjua objavićemo za nedelju dana.
Autori: Benedikt Vels i Džon Irving
Izvor: themillions.com
Prevod: Borivoje Dožudić
Foto: Elke Wetzig / CC-BY-SA, CC BY-SA 3.0 / Wikimedia Commons & Martin Brenner
Benedikt Vels: Dragi Džone, F. Skot Ficdžerald mi je bio veoma važan dok sam pisao „Kraj samoće“. Međutim, ja bih to rekao obrnuto: melanholija koju si primetio u knjizi ne dolazi iz američkih romana koje sam pročitao. Zapravo sam tragao za takvim američkim romanima i čitao ih zato što sam melanholiju nosio u sebi. A pronalazio sam je u delima Ficdžeralda i Makalersove, ali i u knjigama poput „Tuđih pravila“. Književnost na engleskom jeziku je uticala na moj rad od samog početka i privlačila me je, za razliku od nemačke književnosti. Zato mi je bio san da, jednog dana, neka moja knjiga bude objavljena na engleskom. A još je nadrealnije i čudesnije to što je ova priča našla svoj put do Amerike.
Dž.I: Na pola romana, Žil – glavni lik i narator – razmišlja: „Teško detinjstvo je kao nevidljivi neprijatelj: nikad ne znaš kad će da te napadne“. Težak život dece – pogotovo siročadi – česta je tema u mojim romanima. Značaj prijateljstva u detinjstvu – naročito za takvu decu –takođe je tema o kojoj često pišem. Odakle tebi ovakva tema?
B.V: Iz mog detinjstva i mlađih dana. Kada sam imao šest godina, odveli su me u internat gde sam proveo 13 godina, zato što mi je jedan roditelj bio bolestan, a drugi je zbog finansijskih problema morao da radi po ceo dan. Oblikovalo me je to detinjstvo daleko od kuće – u spavaonicama i, kasnije, jednokrevetnim sobama, usamljenost među drugim ljudima, ali i međusobna solidarnost. Od samog početka sam tražio način da sve to artikulišem – što je prvi korak ka pisanju. I ni zbog čega nisam žalio jer, pored svih problema, uvek su postojali trenuci ljubavi i osećaja sigurnosti. Tako da sam u detinjstvu našao sve što mi je bilo potrebno da postanem pripovedač. Čak i danas, sve što napišem dolazi od onoga što sam tada naučio: da je važno primetiti druge ljude i staviti se u njihovu kožu.
Dž.I: U mom slučaju, te teme su u svojoj suštini više opsesije nego teme – možda je tako i kod tebe?
B.V: To se menja od knjige do knjige. Međutim, posle pet knjiga ne mogu da poričem da je usamljenost važna tema za mene, da melanholična melodija prati svaku priču... Kako su se tebi nametnule ove teme? Kako bi ti pisao da si odrastao drugačije ili da se, na primer, nisi bavio rvanjem?
Dž.I: Nisam baš siguran da je usamljenost tema – tema je za mene nešto što svesno odabereš da bi o tome pisao. Mislim da je usamljenost percepcija, svest – usamljenost može biti tuđa ili tvoja. Mi, pisci, posmatramo isto koliko i doživljavamo. Pitaš „da si odrastao drugačije ili da se nisi bavio rvanjem...“ Pa, tu bi i dalje bila moja majka, patronažna sestra. Od nje sam usvojio stavove o seksualnosti i društvenu svest. Ona me je naučila da saosećam sa seksualnim manjinama, počevši od razumevanja da se žene tretiraju kao da su seksualna manjina. Videvši iz majčine perspektive kako se tretiraju žene, sopstvenim očima sam počeo da primećujem da se ranjivije grupe – gej muškarci, lezbejke, transrodni muškarci i žene – tretiraju još gore. A da se nisam bavio rvanjem, bavio bih se nekim drugim borilačkim sportom. Bio sam mali, dirali su me, branio sam se. Moja mama je poznavala trenera rvanja i upoznala me je sa njim.
B.V: Često mi padnu na pamet reči Eriha Kestnera: „Ko ne strahuje taj ni ne mašta“. Mislim da je to tačno. Strah ume da me parališe, ali mi isto tako raspaljuje maštu, otvara vrata i stvara slike. S druge strane, pisanje je suprotno strahu, jer tu, za razliku od stvarnosti, mogu da kontrolišem sve... Imaš li i ti isti osećaj? Sećam se da si na onom događaju u Cirihu rekao da, kao otac, uglavnom pišeš o svojim strahovima.
Dž.I: U svim mojim romanima postoji element straha. Uvek zamišljam situaciju u kojoj ne bih voleo da se nađem; pokušavam da kreiram okolnosti u kojima ne bih voleo da se nađe niko meni drag, a svakako ne moje dete. Ja sam pisac najgoreg scenarija. Ne pišem stalno politički roman – možda samo pola vremena. Ali čak i kada tema nije politička ili društvena, nešto uvek krene po zlu. Nisam ja ovo smislio. Čitao sam o tome. Grčka drama, Šekspir, roman 19. veka – nema tu mnogo priča sa srećnim krajem.
Drugi deo intervjua objavićemo za nedelju dana.
Autori: Benedikt Vels i Džon Irving
Izvor: themillions.com
Prevod: Borivoje Dožudić
Foto: Elke Wetzig / CC-BY-SA, CC BY-SA 3.0 / Wikimedia Commons & Martin Brenner
Autor: Džon Irving
