„Proživeo sam takve istorijske okolnosti u kojima je svako od nas morao zastati i upitati se: Čekaj, čoveče, odluči se, reci ko si“.

Srpski pisac iz Hrvatske Drago Kekanović prvi je dobitnik novoustanovljene književne nagrade „Beogradski pobednik“ za roman „Privrženost“, u izdanju SKD Prosvjeta iz Zagreba, a zatim i beogradske Lagune. To je još jedno priznanje u nizu za ovog autora, pored Andrićeve nagrade, Vitalove, Ćorovićeve, Borisava Stankovića, ali na početku ovog razgovora naš sagovornik izrazio je setu u pogledu samog prideva „beogradski“ u nazivu nagrade. To ga je vratilo u prošlost, kada je iz Osijeka stigao u Beograd, s namerom da upiše bilo koji fakultet društvenih nauka. Isprečila se tad „birokratska i administrativna rampa“. „Bilo kako bilo, ostalo mi je u džepu dovoljno novca za voznu kartu Beograd–Zagreb. Da se samo ovlaš ugradim u najlepšu rečenicu tada omiljenog, danas skoro zaboravljenog Krleže: ‘Svitalo je kada je Drago K. stigao na Kaptolski kolodvor.’ Ostalo je – život“, pripoveda Kekanović...

Međutim, usledile su studije književnosti u Zagrebu, bogata književna karijera, četvrt veka uredničkog rada u Dramskom programu TV Zagreba i Hrvatske radio-televizije, urednički posao u SKD Prosvjeta. Sada je pred nama „Privrženost“, srednjovekovna priča o Kantakuzini Katarini Branković, kćeri Jerine i despota Đurđa Brankovića, sestri Mare sultanije, udate na Zapad, za Ulriha Drugog Celjskog, koju tiho, kroz buru istorije, voli Damjan, onaj što o njoj i sebi pripoveda.

Rekli ste da je Kantakuzina ušla u Vaš život pre pedeset godina. Kako to da ste joj tek sada posvetili roman i da li Vam zaista znači kao FloberuEma Bovari?

Netom što su propali svi moji planovi s Beogradom, na zagrebačkom sam Gornjem gradu, na Griču sreo Kantakuzinu. Dobro, nije se baš tako zvala, ali je puno znala o istoriji grada, pa mi je tako između ostalih znamenitosti pokazala i bansku palatu grofice Celjske. Ubrzo se međutim ispostavilo da se s našeg balkona, na bregu ispod Griča, vidi ista palata druge kćerke Jerine Kantakuzine i despota Đurđa Brankovića. One, za razliku od Mare, Turkinje, sultanije, udate na Zapad, za naslednog princa Svetog Rimsko-nemačkog carstva, Ulriha Drugog Celjskog. Odmah da kažem, Ulrih, za Srbe Olrik, ratovao je protiv nevernika na braniku hrišćanstva, a Kantakuzina, umna Grkinja, prinčipesa, draga banica i mila naša gospodarica, kako su joj se obraćali zagrebački purgari, vladala je i Celjem, i Varaždinom, i Zagrebom, naravno, i s pola Srednje Evrope, zapravo. Ne, u to mi doba nije bilo na kraj pameti da joj se približim kao pripovedač. Imao sam preča posla. Morao sam se najpre pomiriti s činjenicom da je vrelo moje pesničke inspiracije naglo presušilo (osječka zbirka „Svetlost šuma“), morao sam zatim s knjigom „Mehanika noći“ otrpeti onaj društveni zazor kojem su bili izloženi hrvatski borhesovci. Nisam takođe početkom devedesetih mogao otkloniti pogled od sve prisutnijih znakova raspada, rasula i propadanja moje prebogate i rodne Slavonije, mog požeškog zavičaja. Nisam mogao ne videti ubijene i razapete pse po sokacima, neosvetljene prozore u predvečerje i promicanje pognutih i ćutljivih komšija, koji su okretali glavu na drugu stranu. Tako je počela druga priča. Za mene i mnoge druge. A dilemu: skloniti se i zatvoriti se u svoju staklenu kulu literature ili ostati na ulici među ljudima, rešio sam tako što sam pristupio onoj šačici obnovitelja rada zabranjenog Srpskog kulturnog društva Prosvjeta. Imao sam osećaj da u zgradu nisam ušao sam. Kantakuzina je ušla sa mnom, a ukazala se tridesetak godina kasnije, kada sam ostao sam na istom onom balkonu. A da li mi Kantakuzina znači kao što je Floberu značila Ema Bovari? Da. Znači.

Koliko ste istorije, emocije i imaginacije uneli u njen lik, a koliko u junaka, pripovedača, koji joj je bio privržen čitavog života?

Kantakuzina je tragična i stvarna ličnost iz srpske istorije i podrazumeva se da mi je bilo stalo da se ne ogrešim o istoriografske činjenice. Kao što mi je, s druge strane, bilo stalo da istorija i činjenice ne zauzdaju protok imaginacije i one čuvene spisateljske slobode bez koje, barem u romanu, priči nema ni emocija. U tom pogledu, meni je bila vodič sjajna studija Momčila Spremića, objavljena kao pogovor fototipskom izdanju „Varaždinskog Apostola“. Za nevolju istoriografije, a na moju sreću, ostavljeno mi je dovoljno prostora da se u srednjem veku, i uz Kantakuzinu u Smederevu, Celju, Varaždinu i Zagrebu, naravno, osećam kao kod kuće. A Damjan je, kasnije monah Gerasim, fikcija, izmišljen je, ali s jednom jedinom namerom da bude što sličniji meni, da bude moje ja.