Dragutin Minić Karlo: Svet iz ugla jednog Srbina
Svaki trenutak u knjizi satiričnih putopisnih priča „Nacionalistička geografija“ stvarno je doživljen i predstavlja lični utisak začinjen sa malo satire koja stavlja osmeh na lice, ali ponegde malo i zaboli, otkriva nam autor Dragutin Minić Karlo.
Zabavna, iskrena, dinamična i duhovita zbirka putopisa „Nacionalistička geografija“ Dragutina Minića Karla, našeg poznatog satiričara, začinjena originalnim ilustracijama Špire Radulovića, otkriva nam ne samo zemlje u koje ćemo možda putovati već govori o nama, našem temperamentu i mentalitetu stanovnika zemalja koje je autor posetio. U razgovoru s autorom saznali smo još mnogo zanimljivih detalja o nastanku ove, sasvim posebne knjige.
Otkud ideja da napišete „Nacionalističku geografiju“ i kako da shvatimo neobičan naslov?
Ideja je prosta: nisam želeo da propadne sećanje na sve doživljaje po svetu. Bila bi velika šteta. A naslov je takav da se razlikuje od Nacionalne geografije, ali i da podseća na nju i da onim „nacionalistička“ pokaže da je ovo doživljaj jednog Srbina – kako jedan pripadnik nebeskog naroda krstari Zemljom, da ne kažem ovom planetom.
Knjiga je upotpunjena izuzetnim ilustracijama dr Špire Radulovića koje savršeno prate tekst. Izgleda da se razumete bez mnogo reči?
Ilustrator i poznati karikaturista Špiro Radulović je već ilustrovao neke pređašnje moje knjige, pa tako delujemo kao uigrani tandem. On je shvatio sve što ja doživljavam svojim umetničkim damarom. U stvari, kao da je putovao uz mene, mada ga nisam primetio.
Obišli ste mnogo zemalja sveta. Šta Vam je u zbiru donelo to iskustvo?
Neka iskustva su dragocena, ali su nova uvek dobrodošla. Zašto se ne bih opet otisnuo negde, makar u kosmos? Uostalom, svet se menja gotovo svakodnevno i nije ni približno isti kao onaj koji sam ja obilazio. Ali u tome je draž novih putovanja. Kada sam, na primer, ponovo bio u nekoj zemlji, golim okom sam video promene, pa zato čežnja za putovanjima nikad ne prestaje. Makar kod mene.
U koju zemlju biste voleli da se vratite?
Voleo bih da se vratim u Buenos Ajres i ispravim ono što me peče, a to je – zašto nisam skoknuo do Montevidea. U istom su zalivu.
Zabavna, iskrena, dinamična i duhovita zbirka putopisa „Nacionalistička geografija“ Dragutina Minića Karla, našeg poznatog satiričara, začinjena originalnim ilustracijama Špire Radulovića, otkriva nam ne samo zemlje u koje ćemo možda putovati već govori o nama, našem temperamentu i mentalitetu stanovnika zemalja koje je autor posetio. U razgovoru s autorom saznali smo još mnogo zanimljivih detalja o nastanku ove, sasvim posebne knjige.
Otkud ideja da napišete „Nacionalističku geografiju“ i kako da shvatimo neobičan naslov?
Ideja je prosta: nisam želeo da propadne sećanje na sve doživljaje po svetu. Bila bi velika šteta. A naslov je takav da se razlikuje od Nacionalne geografije, ali i da podseća na nju i da onim „nacionalistička“ pokaže da je ovo doživljaj jednog Srbina – kako jedan pripadnik nebeskog naroda krstari Zemljom, da ne kažem ovom planetom.
Knjiga je upotpunjena izuzetnim ilustracijama dr Špire Radulovića koje savršeno prate tekst. Izgleda da se razumete bez mnogo reči?
Ilustrator i poznati karikaturista Špiro Radulović je već ilustrovao neke pređašnje moje knjige, pa tako delujemo kao uigrani tandem. On je shvatio sve što ja doživljavam svojim umetničkim damarom. U stvari, kao da je putovao uz mene, mada ga nisam primetio.
Obišli ste mnogo zemalja sveta. Šta Vam je u zbiru donelo to iskustvo?
Neka iskustva su dragocena, ali su nova uvek dobrodošla. Zašto se ne bih opet otisnuo negde, makar u kosmos? Uostalom, svet se menja gotovo svakodnevno i nije ni približno isti kao onaj koji sam ja obilazio. Ali u tome je draž novih putovanja. Kada sam, na primer, ponovo bio u nekoj zemlji, golim okom sam video promene, pa zato čežnja za putovanjima nikad ne prestaje. Makar kod mene.
U koju zemlju biste voleli da se vratite?
Voleo bih da se vratim u Buenos Ajres i ispravim ono što me peče, a to je – zašto nisam skoknuo do Montevidea. U istom su zalivu.
Koje sličnosti ste videli između nas Srba i ostatka sveta?
I sličnosti i različitosti su sastavni deo odnosa Srbije i ostatka sveta. Iako smo mi, kako se veruje, nebeski narod, pao ko zna odakle iz svemira, naša prilagodljivost je poslovična. Srbin je u Nemačkoj, na primer, vredan, u Švajcarskoj tačan kao sat, u Americi odmah se emotivno veže za dolar, u Japanu saoseća sa bombardovanim narodom, u Argentini igra tango i gleda fudbal, u Rusiji jede boršč i pije votku ...U stvari Srbin je multinacionalan: puši kô Turčin, pije kô Rus, buni se kô Grk u apsu, rastura skupštinu kô Bugarin...
Kako svet vidi nas Srbe?
Svet vidi nas Srbe krajičkom oka, jer je zaokupljen burnim događajima širom planete. Uglavnom ratovima. A i tim krajičkom oka je opterećen negativnim imidžom, koji nam je nametnut, malo sa pravom, a malo i u političke svrhe drugih. To sam najbolje osetio u Italiji, kada sam bio gost jednog industrijalca sa bogatog severa, koji je pružio i veliku i velikodušnu pomoć Crnoj Gori posle zemljotresa. Otmeni gospodin me je pozvao na ručak, da u njegovoj luksuznoj vili napravimo intervju. Njegova supruga je, inače, Zaječarka, i imaju tri sina, jedan drugom do uva. Najmlađi je podsećao na Denisa Napast, pa ga je tata ukorio zbog ponašanja za stolom. – Znate, to je naš Serbolino, Srpčić u prevodu. Kad sam ga upitao zašto Srpčić, bilo mu je malo nezgodno: Znate, on kad se posvađa sa braćom, odmah se hvata za nož. Setih se jednog aforizma jednog našeg autora: Mi smo prvi počeli da se služimo nožem i viljuškom, a onda smo odustali od viljuške.
Sa toliko iskustva, toliko doživljenog i viđenog širom planete, sigurno ste videli razne recepte za uspeh i napredak. Imate li neku „dijagnozu“ nas Srba... Zašto stalno kaskamo u mestu bez napretka?
Zato što smo ušli u pogrešan voz, pa nam je, kao u ovoj poslovici, i svaka stanica pogrešna. Ali, uhvatićemo, valjda, i taj poslednji voz.
Koje zemlje su Vam ostale „neosvojene“?
U prvom redu Australija, ali via Istanbul, u kojem takođe nisam bio.
Da li je satira postala deo Vašeg karaktera?
Satira je veći deo mog karaktera, pa se trudim da se to ne oseti i u svakodnevnom životu.
Autor: Tanja Vučković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 45
Foto: Željko Sinobad
I sličnosti i različitosti su sastavni deo odnosa Srbije i ostatka sveta. Iako smo mi, kako se veruje, nebeski narod, pao ko zna odakle iz svemira, naša prilagodljivost je poslovična. Srbin je u Nemačkoj, na primer, vredan, u Švajcarskoj tačan kao sat, u Americi odmah se emotivno veže za dolar, u Japanu saoseća sa bombardovanim narodom, u Argentini igra tango i gleda fudbal, u Rusiji jede boršč i pije votku ...U stvari Srbin je multinacionalan: puši kô Turčin, pije kô Rus, buni se kô Grk u apsu, rastura skupštinu kô Bugarin...
Kako svet vidi nas Srbe?
Svet vidi nas Srbe krajičkom oka, jer je zaokupljen burnim događajima širom planete. Uglavnom ratovima. A i tim krajičkom oka je opterećen negativnim imidžom, koji nam je nametnut, malo sa pravom, a malo i u političke svrhe drugih. To sam najbolje osetio u Italiji, kada sam bio gost jednog industrijalca sa bogatog severa, koji je pružio i veliku i velikodušnu pomoć Crnoj Gori posle zemljotresa. Otmeni gospodin me je pozvao na ručak, da u njegovoj luksuznoj vili napravimo intervju. Njegova supruga je, inače, Zaječarka, i imaju tri sina, jedan drugom do uva. Najmlađi je podsećao na Denisa Napast, pa ga je tata ukorio zbog ponašanja za stolom. – Znate, to je naš Serbolino, Srpčić u prevodu. Kad sam ga upitao zašto Srpčić, bilo mu je malo nezgodno: Znate, on kad se posvađa sa braćom, odmah se hvata za nož. Setih se jednog aforizma jednog našeg autora: Mi smo prvi počeli da se služimo nožem i viljuškom, a onda smo odustali od viljuške.
Sa toliko iskustva, toliko doživljenog i viđenog širom planete, sigurno ste videli razne recepte za uspeh i napredak. Imate li neku „dijagnozu“ nas Srba... Zašto stalno kaskamo u mestu bez napretka?
Zato što smo ušli u pogrešan voz, pa nam je, kao u ovoj poslovici, i svaka stanica pogrešna. Ali, uhvatićemo, valjda, i taj poslednji voz.
Koje zemlje su Vam ostale „neosvojene“?
U prvom redu Australija, ali via Istanbul, u kojem takođe nisam bio.
Da li je satira postala deo Vašeg karaktera?
Satira je veći deo mog karaktera, pa se trudim da se to ne oseti i u svakodnevnom životu.
Autor: Tanja Vučković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 45
Foto: Željko Sinobad
