Dušan Kovačević: Ceo život siromasi ovog kraja čekaju da sunce sine
„Imam osećanje da sam život proživeo u narodu koji se uglavnom branio i borio za opstanak. Rođen sam i odrastao u tom strašnom bermudskom trouglu između Cera, Mišara i Loznice. Odnosno Cerske bitke, bitke na Mišaru i Loznice, uz koju je Tršić Vuka Karadžića“, kazao je Duško Kovačević.
Bilo je to na izmaku nedavnog, prijatnog, majskog dana.
Prostor ruševina negdašnje Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu činio se nedovoljan da primi sve zainteresovane da čuju Duška Kovačevića, šta će reći, između ostalog, povodom knjige, poetske zbirke „Ja to tamo pevam“ (Laguna)...
Veče poezije nadahnuto je otvorio čelnik Narodne biblioteke Vladimir Pištalo, uz slavnog akademika stihove su čitali i Milan Caci Mihailović i Ljiljana Dragutinović, ispostaviće se da je među pristutnima ponajvažniji bio jedan pas, a međusobno su se sustizali smeh i aplauzi...
Miting
Obraćajući se prisutnima Kovačević se osvrnuo i na činjenicu koliko se ljudi okupilo i rekao: “Ovo doživljavam i kao miting protiv korone“.
Dodao je da se nalazimo na mestu gde je „srušena jedna od najznačajnijih zgrada u našoj istoriji“, da, kada je pre osam godina gostovao na istom mestu, bilo je reči i o tome da bi trebalo tu podići spomenik na kome bi se popisale osnovne stvari vezane za to „zlodelo učinjeno 6. aprila 1941“...
Veče je počelo pesmom „Za Beograd“ iz filma „Ko to tamo peva“. U pomenutoj knjizi proslavljeni pisac je svaku pesmu upotpunio pričom, a te je večeri o ovoj kazao:
„To je pesma napisana pre 40 godina. Ja sam zaista našao u Politici iz onog vremena antrfile u kome piše da je na ulazu u Beograd tog 6. aprila 1941. pogođen jedan autobus, da su svi izginuli, i ja sam krenuo unazad pitajući se šta je to nekoga ponukalo da putuje celu noć kako bi došao u Beograd da pogine. To je ono kad vam đavo sedne u krilo i vodi vas, a vi ne znate ni šta se ni zašto se događa. I nije slučajno firma 'Krstić' – ja se inače trudim da u svemu što radim ništa ne bude slučajno – njihovo je prezime izvedeno od reč – krst.“
Kada je pročitao stihove „Sviće zora u subotu/ Dan doleće iz daljine/ Siromasi ovog kraja/ Čekaju da sunce sine...“ jedan gospodin u zrelim godinama, i dobrog držanja, tiho ali iz dubine duše je uzdahnuo i potom prošaptao gotovo bez daha „ceo život siromasi ovog kraja čekaju da sunce sine“.
Film se, podsetio je Kovačević, završava bombardovanjem.
„Ovde vazda muku mučimo s ratovima. Kroz ceo život imam osećanje da sam ga proživeo u narodu koji se uglavnom branio i borio za opstanak. Rođen sam i odrastao u tom strašnom bermudskom trouglu između Cera, Mišara i Loznice. Odnosno Cerske bitke, bitke na Mišaru i Loznice, uz koju je Tršić Vuka Karadžića.“
Veli vrtoglavi je to miks istorije i kulture, a pesmu „Barjaktar“ pisao je sa slutnjom da je svaki ubijeni srpski vojnik ili civil ostavio iza sebe kuću koja se gasi i da su tako su nestale generacije, milioni nerođene dece...
„Godine 1806. kada je bila Bitka na Mišaru rađa se jedan od najznačajnijih ljudi, Jovan Sterija Popović. Poživeo je samo 50 godina. Njegov život nije bio ni prijatan, ni lep. Kad je bio izgnan iz Beograda priča se da su u Vršcu, pošto je bolovao od tuberkoloze, meštani ispred kuće putem postavljali kukuruzovinu da se ne čuje kad kola prolaze...“
Pomenuo je Kovačević, povodom pesme „Mesečina“, da film „Andergraund“, čija je to muzička tema (kompozitor Goran Bregović), počinje tamo gde se „Ko to tamo peva“ završava drugačije nego što su hteli, jer želeli su, budući da je zoološki vrt bio bombardovan 6. aprila 1941, apokaliptičnu scenu sa životinjama, što nije moglo jer je umro Tito „pa ni ptica nije smela da preleti“...
Žirafa
„To je himna ljudi u podrumu. A pričala mi je jedna gospođa kako joj se tog 6. aprila ‘41. učinilo da je i zagrmelo, i kad je došla do prozora da baci pogled, ugledala žirafu koja trči.“
Veli, okreni, obrni, stalno priča o nekom ratu i našem životu...
„Živimo u neprekidnoj strepnji da će opet neko zlo, samo što nije, a ovo staro se još nije završilo, ni zalečilo. A kad nema okupatora i kad nema rata onda se dešava rat na ulicama. Puca se, ubijaju se, naročito mlađi ljudi imaju taj običaj, valjda da nam ne popusti kondicija... Devedesetih je to naročito bilo u modi. Ti događaji su uvek na prvim stranama raznih listova, u udarnim vestima u medijima, i tako se stvaraju heroji i antiheroji i velika kolektivna crna hronika. Uslediše stihovi 'Miloš ubi Pavla'...“
Najavio je potom pesme o svakodnevnom životu, a zatim ispričao kako se obreo u svetu pisanja poezije.
„Odrastali smo na epskoj narodnoj poeziji, našim pesnicima romantičarima, modernistima... Negde u drugom razredu učeći te pesme – a učio sam ih prepisujući – pade mi na pamet da se poigram. Pošto mi je Vojislav Ilić bio blizak kao nekakav rod, a njegova pesma 'U poznu jesen' kao himna mog osećanja sveta, napisao sam jednu pesmu imitirajući ga i pročitao je na času srpskog. I to je prošlo, niko me nije uhvatio, čak je bilo pohvaljeno. Onda sam video da mogu da falsifikujem, i posle sam eto falsifikovao ljude, događaje, priče....“
Prekinut burnim smehom, nedugo zatim, pričao je o pesmama koje je pisao za potrebe lika u „Radovanu III“, nesrećnog pesnika Jelenčeta Vilotića... I taman kad je krenuo da govori kako je kultna predstava Ateljea 212 izvedena 299 puta, a 300. jubilarna odigrana simbolično jer je Zoran Radmilović bio u bolnici... jedno kuče koje je do tada mirno u publici sedelo je zalajlo. Na trenutak bi se umirilo, pa kad Kovačević izgovori određenu rečenicu ponovo zalajalo...
„Neki dan sam imao radnu projekciju svog novog filma 'Nije loše biti čovek' u kome je lik i pas sličan ovome, koji nam evo sad priča, i kaže da je tačno...
Caci Mihajlović igrao je Jelenčeta od stote predstave, prethodno ga je igrao Bora Todorović. Zoran Radmilović kad je čuo Jelenčetove stihove rekao je da će mu 'štampati sabrana dela u tvrdom povezu', a među stihovima tog pesnika iz komada su i 'Noćima sanjam, mlad sam ko nekad. Kraj stare kuće nasmejan stojim, noćima sanjam kako se budim i buđenja se jedino bojim.'“
Ljiljana Dragutinović je pročitala snažnu, duhovitu i potresnu pesmu „Poslednji telefonski razgovor“, koja će biti publikovana u četvrtom izdanju knjige „Ja to tamo pevam“. Duško Kovačević je napomenuo da se njegov novi film bavi i pitanjem ima li života posle, nego i pre smrti...
Zvuči strašno, ali je tačno. On radne i razne verzije svojih rukopisa uništava.
„Zbog stida. Nikad nisam napisao ni komad, ni scenario ispod šest, sedam verzija. Muka je to. I okapanje. I borba s razočaranjima u sopstvene reči.... I ne bi bilo dobro da neko pronađe trag toga kako sam ja opljačkao banku. Jer kad uspete nešto da uradite to jeste neko bogatstvo. Zato uništavam tragove.“
Za kraj je izgovorio, kako je rekao, srpski haiku: „Da li je moguće pronaći pravi put i spas ako su oni i mi protiv nas.“
Novinar: Tatjana Nježić
Izvor: blic.rs
Prostor ruševina negdašnje Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu činio se nedovoljan da primi sve zainteresovane da čuju Duška Kovačevića, šta će reći, između ostalog, povodom knjige, poetske zbirke „Ja to tamo pevam“ (Laguna)...
Veče poezije nadahnuto je otvorio čelnik Narodne biblioteke Vladimir Pištalo, uz slavnog akademika stihove su čitali i Milan Caci Mihailović i Ljiljana Dragutinović, ispostaviće se da je među pristutnima ponajvažniji bio jedan pas, a međusobno su se sustizali smeh i aplauzi...
Miting
Obraćajući se prisutnima Kovačević se osvrnuo i na činjenicu koliko se ljudi okupilo i rekao: “Ovo doživljavam i kao miting protiv korone“.
Dodao je da se nalazimo na mestu gde je „srušena jedna od najznačajnijih zgrada u našoj istoriji“, da, kada je pre osam godina gostovao na istom mestu, bilo je reči i o tome da bi trebalo tu podići spomenik na kome bi se popisale osnovne stvari vezane za to „zlodelo učinjeno 6. aprila 1941“...
Veče je počelo pesmom „Za Beograd“ iz filma „Ko to tamo peva“. U pomenutoj knjizi proslavljeni pisac je svaku pesmu upotpunio pričom, a te je večeri o ovoj kazao:
„To je pesma napisana pre 40 godina. Ja sam zaista našao u Politici iz onog vremena antrfile u kome piše da je na ulazu u Beograd tog 6. aprila 1941. pogođen jedan autobus, da su svi izginuli, i ja sam krenuo unazad pitajući se šta je to nekoga ponukalo da putuje celu noć kako bi došao u Beograd da pogine. To je ono kad vam đavo sedne u krilo i vodi vas, a vi ne znate ni šta se ni zašto se događa. I nije slučajno firma 'Krstić' – ja se inače trudim da u svemu što radim ništa ne bude slučajno – njihovo je prezime izvedeno od reč – krst.“
Kada je pročitao stihove „Sviće zora u subotu/ Dan doleće iz daljine/ Siromasi ovog kraja/ Čekaju da sunce sine...“ jedan gospodin u zrelim godinama, i dobrog držanja, tiho ali iz dubine duše je uzdahnuo i potom prošaptao gotovo bez daha „ceo život siromasi ovog kraja čekaju da sunce sine“.
Film se, podsetio je Kovačević, završava bombardovanjem.
„Ovde vazda muku mučimo s ratovima. Kroz ceo život imam osećanje da sam ga proživeo u narodu koji se uglavnom branio i borio za opstanak. Rođen sam i odrastao u tom strašnom bermudskom trouglu između Cera, Mišara i Loznice. Odnosno Cerske bitke, bitke na Mišaru i Loznice, uz koju je Tršić Vuka Karadžića.“
Veli vrtoglavi je to miks istorije i kulture, a pesmu „Barjaktar“ pisao je sa slutnjom da je svaki ubijeni srpski vojnik ili civil ostavio iza sebe kuću koja se gasi i da su tako su nestale generacije, milioni nerođene dece...
„Godine 1806. kada je bila Bitka na Mišaru rađa se jedan od najznačajnijih ljudi, Jovan Sterija Popović. Poživeo je samo 50 godina. Njegov život nije bio ni prijatan, ni lep. Kad je bio izgnan iz Beograda priča se da su u Vršcu, pošto je bolovao od tuberkoloze, meštani ispred kuće putem postavljali kukuruzovinu da se ne čuje kad kola prolaze...“
Pomenuo je Kovačević, povodom pesme „Mesečina“, da film „Andergraund“, čija je to muzička tema (kompozitor Goran Bregović), počinje tamo gde se „Ko to tamo peva“ završava drugačije nego što su hteli, jer želeli su, budući da je zoološki vrt bio bombardovan 6. aprila 1941, apokaliptičnu scenu sa životinjama, što nije moglo jer je umro Tito „pa ni ptica nije smela da preleti“...
Žirafa
„To je himna ljudi u podrumu. A pričala mi je jedna gospođa kako joj se tog 6. aprila ‘41. učinilo da je i zagrmelo, i kad je došla do prozora da baci pogled, ugledala žirafu koja trči.“
Veli, okreni, obrni, stalno priča o nekom ratu i našem životu...
„Živimo u neprekidnoj strepnji da će opet neko zlo, samo što nije, a ovo staro se još nije završilo, ni zalečilo. A kad nema okupatora i kad nema rata onda se dešava rat na ulicama. Puca se, ubijaju se, naročito mlađi ljudi imaju taj običaj, valjda da nam ne popusti kondicija... Devedesetih je to naročito bilo u modi. Ti događaji su uvek na prvim stranama raznih listova, u udarnim vestima u medijima, i tako se stvaraju heroji i antiheroji i velika kolektivna crna hronika. Uslediše stihovi 'Miloš ubi Pavla'...“
Najavio je potom pesme o svakodnevnom životu, a zatim ispričao kako se obreo u svetu pisanja poezije.
„Odrastali smo na epskoj narodnoj poeziji, našim pesnicima romantičarima, modernistima... Negde u drugom razredu učeći te pesme – a učio sam ih prepisujući – pade mi na pamet da se poigram. Pošto mi je Vojislav Ilić bio blizak kao nekakav rod, a njegova pesma 'U poznu jesen' kao himna mog osećanja sveta, napisao sam jednu pesmu imitirajući ga i pročitao je na času srpskog. I to je prošlo, niko me nije uhvatio, čak je bilo pohvaljeno. Onda sam video da mogu da falsifikujem, i posle sam eto falsifikovao ljude, događaje, priče....“
Prekinut burnim smehom, nedugo zatim, pričao je o pesmama koje je pisao za potrebe lika u „Radovanu III“, nesrećnog pesnika Jelenčeta Vilotića... I taman kad je krenuo da govori kako je kultna predstava Ateljea 212 izvedena 299 puta, a 300. jubilarna odigrana simbolično jer je Zoran Radmilović bio u bolnici... jedno kuče koje je do tada mirno u publici sedelo je zalajlo. Na trenutak bi se umirilo, pa kad Kovačević izgovori određenu rečenicu ponovo zalajalo...
„Neki dan sam imao radnu projekciju svog novog filma 'Nije loše biti čovek' u kome je lik i pas sličan ovome, koji nam evo sad priča, i kaže da je tačno...
Caci Mihajlović igrao je Jelenčeta od stote predstave, prethodno ga je igrao Bora Todorović. Zoran Radmilović kad je čuo Jelenčetove stihove rekao je da će mu 'štampati sabrana dela u tvrdom povezu', a među stihovima tog pesnika iz komada su i 'Noćima sanjam, mlad sam ko nekad. Kraj stare kuće nasmejan stojim, noćima sanjam kako se budim i buđenja se jedino bojim.'“
Ljiljana Dragutinović je pročitala snažnu, duhovitu i potresnu pesmu „Poslednji telefonski razgovor“, koja će biti publikovana u četvrtom izdanju knjige „Ja to tamo pevam“. Duško Kovačević je napomenuo da se njegov novi film bavi i pitanjem ima li života posle, nego i pre smrti...
Zvuči strašno, ali je tačno. On radne i razne verzije svojih rukopisa uništava.
„Zbog stida. Nikad nisam napisao ni komad, ni scenario ispod šest, sedam verzija. Muka je to. I okapanje. I borba s razočaranjima u sopstvene reči.... I ne bi bilo dobro da neko pronađe trag toga kako sam ja opljačkao banku. Jer kad uspete nešto da uradite to jeste neko bogatstvo. Zato uništavam tragove.“
Za kraj je izgovorio, kako je rekao, srpski haiku: „Da li je moguće pronaći pravi put i spas ako su oni i mi protiv nas.“
Novinar: Tatjana Nježić
Izvor: blic.rs
Autor: Dušan Kovačević
