Dušan Nedeljković: Pišem umesto što govorim
Razgovor sa autorom Dušanom Nedeljkovićem povodom novog romana „Glavonja“ u izdanju Lagune.
Vlasnik ste živopisne biografije, postoji problem da čovek odredi čime se bavite u životu, ali imam jednostavno pitanje: Zašto pišete?
Pišem umesto što govorim. Svakodnevnica je ubrzana do nepodnošljivosti i iz mene u samoodbrani izvire bujica reči. Negde barem deo toga mora da ostane zabeležen, zbog pokolenja koja nadolaze. U ovom novom romanu odlučio sam da „skinem rukavice“ i potučem se onako sirovo sa životom. Dosta sam bio skroman i smeran. Više nemam prava na to. Pružio sam šansu „različitostima“ dovoljno se obuzdavao pred politički korektnim. Vreme mi ističe. Moram da kažem sve što imam pre nego što odem u hlad i sklonim se sa ovoga sveta. Pišem onako kako znam. Ne znam drugačije.
Istražujući po društvenim mrežama primetila sam da imate stalne čitaoce, ali i dosta novih koji se pohvalno izražavaju o vašem pisanju.
To je problem književnosti u konzumentsko vreme. Izdavačke kuće (što je logično) forsiraju komercijalne autore, samim tim mi mali i neznatni smo skriveni od očiju javnosti. Šalim se. Ja sam tu na svom terenu. Od kada sam klinac bio oslanjam se na sebe. Kao što je pre izvesnog vremena jedan moj drugar rekao: „Nije panker samo onaj ko je svirao u pank bendu, nego onaj ko je usvojio 'Uradi sam' filozofiju života.“ Sam pišem, sam brišem, sam se pozicioniram na internetu putem socijalnih mreža i to mi je super. Uživam u interakciji koja omogućava LIVE komunikaciju sa čitaocima. Treba samo naći meru i ne biti dosadan. Teško je kulturi u državi u kojoj je većinsko stanovništvo opterećeno politikom i idolopoklonstvom. Svaka knjiga koja se pročita je uspeh sam po sebi. Zadovoljan sam zato što nije izostala ni podrška moje izdavačke kuće u obaveštavanju javnosti na društvenim mrežama da je „Glavonja“ stigao.
Pročitala sam da vas novinar Petar Popović upoređuje sa Prelevićem, Oklopčićem, Jevrićem. Ko je vaš književni uzor i šta sada čitate?
Izuzetno sam ponosan što je neko poput Pece napisao tako nešto o meni. Imao sam razlog da se rodim. Nemam uzor. Posle prvog romana kritika me je upoređivala sa Hanterom Tomsonom, a ja do tada nikada nisam pročitovao njegovu „Paranoju u Las Vegasu“ a ni „Dnevnik ruma“, koje sam naknadno brže bolje isčitao. Pa ličimo, zar ne? Ali kao i sve kod mene ima neku dozu neobičnosti tako da je moj književni uzor pronašao mene a ne ja njega. Volim da čitam. U poslednje vreme sam preokupiran biografijama i publistikom. Čitam biografiju Elton Džona, Simora Stajna, knjige o bendovima Rolingstones i Ramones. Isčitao sam i „Zamalek“ Dejana Stankovića. Pitko štivo.
Vlasnik ste živopisne biografije, postoji problem da čovek odredi čime se bavite u životu, ali imam jednostavno pitanje: Zašto pišete?
Pišem umesto što govorim. Svakodnevnica je ubrzana do nepodnošljivosti i iz mene u samoodbrani izvire bujica reči. Negde barem deo toga mora da ostane zabeležen, zbog pokolenja koja nadolaze. U ovom novom romanu odlučio sam da „skinem rukavice“ i potučem se onako sirovo sa životom. Dosta sam bio skroman i smeran. Više nemam prava na to. Pružio sam šansu „različitostima“ dovoljno se obuzdavao pred politički korektnim. Vreme mi ističe. Moram da kažem sve što imam pre nego što odem u hlad i sklonim se sa ovoga sveta. Pišem onako kako znam. Ne znam drugačije.
Istražujući po društvenim mrežama primetila sam da imate stalne čitaoce, ali i dosta novih koji se pohvalno izražavaju o vašem pisanju.
To je problem književnosti u konzumentsko vreme. Izdavačke kuće (što je logično) forsiraju komercijalne autore, samim tim mi mali i neznatni smo skriveni od očiju javnosti. Šalim se. Ja sam tu na svom terenu. Od kada sam klinac bio oslanjam se na sebe. Kao što je pre izvesnog vremena jedan moj drugar rekao: „Nije panker samo onaj ko je svirao u pank bendu, nego onaj ko je usvojio 'Uradi sam' filozofiju života.“ Sam pišem, sam brišem, sam se pozicioniram na internetu putem socijalnih mreža i to mi je super. Uživam u interakciji koja omogućava LIVE komunikaciju sa čitaocima. Treba samo naći meru i ne biti dosadan. Teško je kulturi u državi u kojoj je većinsko stanovništvo opterećeno politikom i idolopoklonstvom. Svaka knjiga koja se pročita je uspeh sam po sebi. Zadovoljan sam zato što nije izostala ni podrška moje izdavačke kuće u obaveštavanju javnosti na društvenim mrežama da je „Glavonja“ stigao.
Pročitala sam da vas novinar Petar Popović upoređuje sa Prelevićem, Oklopčićem, Jevrićem. Ko je vaš književni uzor i šta sada čitate?
Izuzetno sam ponosan što je neko poput Pece napisao tako nešto o meni. Imao sam razlog da se rodim. Nemam uzor. Posle prvog romana kritika me je upoređivala sa Hanterom Tomsonom, a ja do tada nikada nisam pročitovao njegovu „Paranoju u Las Vegasu“ a ni „Dnevnik ruma“, koje sam naknadno brže bolje isčitao. Pa ličimo, zar ne? Ali kao i sve kod mene ima neku dozu neobičnosti tako da je moj književni uzor pronašao mene a ne ja njega. Volim da čitam. U poslednje vreme sam preokupiran biografijama i publistikom. Čitam biografiju Elton Džona, Simora Stajna, knjige o bendovima Rolingstones i Ramones. Isčitao sam i „Zamalek“ Dejana Stankovića. Pitko štivo.
Roman „Glavonja“ je vaš sedmi roman. Predstavite ga ukratko.
Roman „Glavonja“ je po meni dostojan „otisak“ epohe ludih dvadesetih u koje smo upali ni od kuda. Mislim da se u potpunosti uklopio u vrlo ozbiljnan svetski retro-šik trend veličanja i nekrititičkog obožavanja estetike i društvenih normi iz prošlosti. Glavonja je jedan od nas. Momak od industrijskog čelika. Karakteristična pojava ponikla u Beogradu u privilegovanim vremenima Titovog vremena. Osoba koja je nehajno prošla kroz sve etape života i nekom čudom stigao do 50+.
Jesu li vaša dela autobiografska? „Glavonja“ je napisan u prvom licu.
Sve je izmišljeno. Izmaštano. Ili je istinito, nemam pojma. Posledice nestašluka u mladosti uzele su danak pa mi se mešaju stvarnost i snovi. Voleo bih da sam ja Glavonja.
Šta mislite o svojim kolegama piscima?
Ja nisam pisac. Ja sam čovek koji piše romane. Voleo bih da nestanu svi sujetni pisci, onda bi nam svima bilo lakše i lepše. Ne volim ljude koji nameću nešto svoje kao pravilo. Protiv takvih uniformisanih pojava se borim ceo svoj život. Volim Deksine srednjovekovne vesterne, volim kako Vlada Arsić piše svoje romane, čekam Srđana Valjarevića da se konačno nakani i objavi roman, obraduje me uvek kada neko izleti iz šina mejnstrima koji forsira javnost. „Biblija“ Džonija Rackovića je jedan takav akt. Samo ću još reći da mi je fenomen da medijski ljudi više favorizuju pisce iz bivših republika SFRJ nego što nas ovdašnje tretiraju. To mi nije jasno? Ko je tu agendu nametnuo?
Kako reagujete kada napadaju Vaše knjige?
Zašto bi bilo ko napadao moje knjige. Ako im se ne sviđa neka je bace.
Za kraj, mada negirate, kako biste definisali sebe kao pisca?
Ja sam Mark Tven za grejvere.
Autor: Tamara Skrozza
Izvor: msdss.rs
Roman „Glavonja“ je po meni dostojan „otisak“ epohe ludih dvadesetih u koje smo upali ni od kuda. Mislim da se u potpunosti uklopio u vrlo ozbiljnan svetski retro-šik trend veličanja i nekrititičkog obožavanja estetike i društvenih normi iz prošlosti. Glavonja je jedan od nas. Momak od industrijskog čelika. Karakteristična pojava ponikla u Beogradu u privilegovanim vremenima Titovog vremena. Osoba koja je nehajno prošla kroz sve etape života i nekom čudom stigao do 50+.
Jesu li vaša dela autobiografska? „Glavonja“ je napisan u prvom licu.
Sve je izmišljeno. Izmaštano. Ili je istinito, nemam pojma. Posledice nestašluka u mladosti uzele su danak pa mi se mešaju stvarnost i snovi. Voleo bih da sam ja Glavonja.
Šta mislite o svojim kolegama piscima?
Ja nisam pisac. Ja sam čovek koji piše romane. Voleo bih da nestanu svi sujetni pisci, onda bi nam svima bilo lakše i lepše. Ne volim ljude koji nameću nešto svoje kao pravilo. Protiv takvih uniformisanih pojava se borim ceo svoj život. Volim Deksine srednjovekovne vesterne, volim kako Vlada Arsić piše svoje romane, čekam Srđana Valjarevića da se konačno nakani i objavi roman, obraduje me uvek kada neko izleti iz šina mejnstrima koji forsira javnost. „Biblija“ Džonija Rackovića je jedan takav akt. Samo ću još reći da mi je fenomen da medijski ljudi više favorizuju pisce iz bivših republika SFRJ nego što nas ovdašnje tretiraju. To mi nije jasno? Ko je tu agendu nametnuo?
Kako reagujete kada napadaju Vaše knjige?
Zašto bi bilo ko napadao moje knjige. Ako im se ne sviđa neka je bace.
Za kraj, mada negirate, kako biste definisali sebe kao pisca?
Ja sam Mark Tven za grejvere.
Autor: Tamara Skrozza
Izvor: msdss.rs
Autor: Dušan Nedeljković
