Pisac Dušan Nedeljković objavio je prošlog meseca novi roman „Glavonja“, i njime već privukao veliku pažnju i mnogo komentara. Ali nekada je najbolje kada kritičari zaćute, a pisac sam predstavi svoje delo.

Nedeljković je prikaz „Glavonje“ započeo citatom svog kolege Vladimira Arsenijevića: „Nije panker onaj ko je svirao u pank bendu, nego onaj koji ima usađenu DIY (Do It Yourself) filozofiju života“.

„Pre deset i više godina moj tadašnji urednik mi je sugerisao da sam napišem prikaz svog romana u novini koju je on uređivao, a ja tamo sarađivao. I uradio sam to na opšte zadovoljstvo. Bio me je malo blam, ali preživeo sam“, objašnjava Dule.

„Roman 'Glavonja' nastao je kao produkt moje želje da se izražavam slobodno. Da mogu da napišem kratko, brzo, ubitačno štivo bez ikakvog kompromisa, lišen političke korektnosti i književne uniformisanosti. U minulom radu sam malo lutao, menjao teme, bežao od žanra, puno čitao. Shvatio sam da ove dvadesete godine 21. veka, ne trpe opširnost niti 'jedvačekaju' nečiji umetnički izraz u gabaritu klasika iz 19 veka. Lično volim kratke romane, kada me autor ne davi. Volim da 'bindžujem' knjigu. Da je pročitam za jedan, najviše dva dana.

Nije bilo lako ogoliti junaka romana na način na koji sam ja to uradio. Naslov vuče na autobiografiju, ali nije. Ima naravno preživljenih situacija koje sam ja upoetizovao u romanu, ali one nisu toliko bitne. To je život svih nas koji smo nekim čudom doživeli 50+ uprkos milionima prepreka. Jednom prilikom sam čuo da smo mi momci od 'industrijskog čelika' i svideo mi se taj termin. Jesmo, zašto bežati od toga. Alavi na život, na poroke, na putovanja, na adrenalin nismo se štedeli. Onda su nas stigle godine i ručna kočnica je morala biti povučena. Glavonja je kao svaki normalan muškarac u tim godinama žrtva svojih misli, svog morala, nedosanjan čovek, koji ne gubi razum, ali mu telo popušta. Hipohondrija mu je postala prva pratilja. Stalno je u preispitivanju i svađi sa svojim mogućnostima. Nikako da shvati da nema više heroja a i ako su prisutni, oni su zaglavili ispred periferijskih samoposluga sa pivom u ruci.

Junak romana je porodičan čovek, voli svoju decu i ženu, ali shvata da oni ne vole njegovu zakucanost u mitove. Dosadan im je. S toga je tužan i usamljen. Srlja kroz ostatak života. Pola dečak pola ruina, ne gubi na duhovitosti ali nikome ni ne treba. Najbolje mu je samom. Tada nije u društvu glupih i oholih. Tok misli mu je nepodnošljiv, iscrpljen je ali ne skida nogu sa gasa.

Kroz komunikaciju sa čitaocima u proteklih mesec dana od kada je roman objavljen saznao sam da su se smejali, plakali, svađali se sa junakom. Ni jedan loš komentar nisam dobio. Možda se nekome nije svidelo ali mi to nije rekao. Uglavnom razgovaramo o zadovoljstvu koje su imali dok su prolazili kroz tekst. 'Ušao si u ulogu', 'Najbolji si kada te puste da pišeš', 'Ti nisi normalan, koliko si dobar', samo su od nekih poruka koje sam dobio.

Doba korone nam je uvelo nova pravila u živote. Na neki način prinuđeni smo da se oglašavamo preko društvenih mreža. Tradicionalni mediji ne poklanjaju pažnju nekim tamo 'Glavonjama' ukoliko taj neko nije uz dlaku književnim i medijskim pešadincima postojećeg sistema. No, navikao sam da gubim kada dobijam. Uživam u komunikaciji sa dobrim ljudima, njima sam zahvalan. Lična sloboda ima svoju cenu, a ja sam bescenjen. Uživajte. Roman po bagatelnoj ceni možete kupiti u svakoj Laguninoj knjižari. Ako ni zbog čega drugog, korica je fenomenalna“, zaključuje on.

Autor: Dunja Savanović
Izvor: Telegraf