Dvadeset pitanja za Dejvida Vana
Pisci i mislioci odgovaraju na pitanja koja za njih priprema „Tajmsov književni dodatak“ („The Times Literary Supplement“), otkrivajući kojim se knjigama najviše dive, zbog čega se najviše kaju, i poneki skriveni talenat.
Postoji li neka knjiga, nekog drugog autora, za koju Vam je žao što je niste Vi napisali?
Ima ih na stotine, ali iz pera savremenih pisaca za mene je najznačajniji roman „Krvavi meridijan“ Kormaka Makartija, za koji smatram da je najbolji roman napisan na engleskom jeziku. On nije sklon dramatizaciji, dok ja pišem grčke tragedije, tako da ja ne mogu ni da zamislim da preskočim tu dramatičnu ravan i pređem pravo na viziju. I ja sledim tu istu američku deskriptivnu tradiciju u pisanju, prenoseći bukvalne opise u figurativne, ali nikad ne uspevam da postignem tako moćan efekat kao on.
Kakva će biti situacija u izdavaštvu za dvadeset pet godina?
Biće manje novca, to je sigurno. Već smo izgubili mnogo zbog piraterije, sve malobrojnije čitalačke publike i ekonomskih kriza. Izdavači će imati manje hrabrosti, urednici će imati manje rukopisa za uređivanje, više knjiga će se objavljivati onlajn bez novčane naknade, nastavićemo da gubimo stručnjake, i moraćemo da trpimo još veći broj kritika koje nam upućuju nekvalifikovani idioti, i dok čitave generacije odrastaju čitajući, bez ikakvog podteksta o tome šta je neko imao za ručak, možemo da očekujemo da će i književnost sve više izgledati kao izveštaj o tome šta je neko imao za ručak. Ništa od onoga što nam donose tehnologija i književna teorija poslednjih decenija ni na koji način ne može da doprinese književnosti i učini je bogatijom. Trebalo bi da budemo iskreni o tome šta ne valja.
Koji će se od Vaših savremenika čitati i za 100 godina?
Studirao sam sa Džunoom Dijazom, i iako sam mu, naravno, godinama zavideo, oduvek mi se dopadalo njegovo pisanje i predavao sam o njemu na svojim seminarima, a budući da je ušao u univerzitetski nastavni program, jasno je da će on trajati. Univerziteti odlučuju ko će trajati 100 godina. Nortonove antologije engleske književnosti takođe imaju ogroman uticaj u tom smislu, barem u Sjedinjenim Državama, tako da svako čija pesma uđe u antologiju postane deo jedne od njih – traje. I možda dobitnici nagrada. Moj prijatelj Adam Džonson upravo je dobio Pulicerovu i Nacionalnu nagradu za najbolju knjigu, što mislim da je stvorilo i Rota, tako da verujem da će i on da traje. Nadam se da će potrajati pisci kojima je stil jača strana, kao što je Ejmer Mekbrajd na primer, i da će među onima koji traju biti više žena.
Za kog pisca smatrate da je najpotcenjeniji? Zbog čega?
Ima toliko mnogo odličnih knjiga koje nisu prošle onako kako zaslužuju, ali pada mi na pamet genijalna, Still Life With Insects Brajana Kajtlija iz 1989, dugo nisam čuo ništa o njoj, mada sam nedavno proveravajući na internetu video da je ponovo objavljena 2015, što je odlično. I knjiga autorke Merilin Robinson, „Housekeeping“, koja je, čini mi se, tek nedavno prevedena na španski jezik, a nije na neke druge jezike. To mi je prosto neverovatno, budući da verujem da je jedna od naših najboljih knjiga. Moji studenti uglavnom mrze da čitaju tu knjigu, čak i jedno poglavlje. Mislim da su tihe i divne knjige, istančanog stila, nenasilne, sporog tempa, one knjige koje najčešće budu zanemarene. Knjigu Pola Hardinga „Tinkers“ je spasila Pulicerova nagrada, inače bi i ona prošla nezapaženo.
Koji autor ili knjiga je, po vama, najprecenjeniji? I zbog čega?
Ne bi trebalo da odgovaram na ovakva pitanja, jer je to isto kao da samom sebi pucam u nogu, ali kada se Džonatan Frenzen pojavio na naslovnoj strani „Tajmsa“ kao veliki američki pisac, da li postoji neko ko nije pomislio na Makartija, Eni Pru, Merilin Robinson, Džojs Outs, Rota, Delila i bar još sto drugih koji su daleko bolji od Frenzena? I proglasiti knjigu „Korekcije“ najboljom knjigom u poslednjih deset godina? Stvarno?
Ako biste mogli da se bavite pisanjem u bilo kom vremenu i na bilo kom mestu, kada i gde bi to bilo?
Početkom XX veka, kada ste mogli da živite od pisanja kratkih priča, ili u starom Rimu, pre 2000 godina, u vreme Vergilija i Ovidija, kada se pisalo na mnogo otmenijem i fleksibilnijem jeziku, ili između 400. i 600. godine ove ere u Engleskoj, kada bih bio jedini pisac osim mudrog Gilde. Bilo bi tako lako u to vreme steći status velikog pisca. Bilo šta bolje od baljezganja bilo bi sasvim dovoljno.
Ako biste mogli da promenite nešto od onoga što ste napisali tokom svih ovih godina, šta bi to bilo?
Promenio bih kraj novele „Ostrvo Sakvan“ iz zbirke „Legenda o samoubistvu“ – junak napušta ostrvo i odlazi u Kečikan, ali to mi se nikada nije dopadalo, jer se time razbija dramaturško jedinstvo, tako da sam u scenariju to prepravio i čitavu priču zaokružio na samom ostrvu. Ali sada Ben Hervi piše novu verziju scenarija, mnogo šireg obima, i u njegovoj verziji ostaje odlazak u Kečikan, i dopada mi se to što je on uradio.
Koji izmišljeni lik vam se nikako ne dopada?
Hal, protagonista iz romana „Infinite Jest“. Uvodne stranice su prosto genijalne, i mada je nemoguće da bilo koje ljudsko biće u realnom vremenu vodi takve dijaloge i ima takva zapažanja, koga je briga? To je neverovatno štivo. Ali, onda ima na hiljade detalja koji nisu važni, kao što su planovi zgrada, zbog čega sam stvarno počeo da mrzim tu vrstu senzibilnosti i nikako ne mogu da završim tu knjigu iako sam pokušavao nekoliko puta. Književnost podrazumeva selekciju i naglašavanje. Kada zadržite sve te sitne gluposti koje nisu bitne, meni je nemoguće da čitam. Pomislio sam da bi mi se proučavanje reljefa na komadu hleba više isplatilo.
Hajde da se igramo „Poniženja“ (društvena igra, pogledati roman „Zamena mesta“, Dejvida Lodža): koju veoma poznatu knjigu niste pročitali?/predstavu koju niste pogledali?/muzički album koji niste preslušali? /film koji niste pogledali?
Kad je reč o muzici najviše sam se osramotio kada sam svom prijatelju, basisti u bendu „Doobie Brothers“ priznao da sam mislio da grupa „The Who“ ima samo dve-tri pesme. Mislim da sam u životu čuo možda tri pesme. Ispostavilo se da imaju nekoliko albuma, ha! I nikada nisam pročitao knjigu, niti gledao film „Prohujalo sa vihorom“. Mislio sam da je to ljubavna priča i nisam se upuštao. Gledao sam mnogo predstava, mislim da sam pogledao sve klasike, ali sam propustio većinu trenutno aktuelnih, jer sam otišao u London i pogledao neke i sve su bile grozne, čak i one sa poznatim glumcima i odličnim kritikama... Da li je pozorište u Londonu zaista toliko dobro? Gledao sam bolje predstave u malim gradovima po Kaliforniji tokom osamdesetih, ali to je bilo pod uticajem poljske pozorišne škole (Polish Laboratory Theatre). Nema prekida, usiljenih gestova ili prenemaganja. Ali, kao što vidite, ne znam mnogo o tome, i mnogo toga sam propustio.
Posedujete li neki skriveni talenat?
Nekada sam svirao kongu u jednom fank bendu, ali nikada mi nisu tražili da udaram ritam tokom književne večeri. Ja sam, takođe i zavarivač, ali ni to nije od koristi tokom književne večeri.
Brza pitanja:
Džordž Eliot ili T.S. Eliot? Moram da priznam da volim „Midlmarč“, i nedavno sam ga ponovo pročitao.
Modernizam ili postmodernizam? Nikako postmodernizam. Čitaočeva verzija teksta uopšte nije bitna. Probudite se.
Džejn Ostin ili Šarlota Bronte? Volim Džejn Ostin, verovatno zato što ja ne umem da uradim ništa slično. Živim na nultom stepenu društvene suptilnosti.
Kami ili Sartr? Sartr je uticao na sve moje romane, i to je nešto što sam tek skoro shvatio.
Prust ili Džojs? Nije da ne volim Prusta, ali obožavam Džojsa, posebno „Dablince“. To je sigurno jedna od najboljih zbirki pripovedaka.
Knausgor ili Ferante? Oboje nude zabavne zagonetke i intrigu. Ne bih voleo da se odreknem nijednog.
Žak Derida ili Džudit Batler? Džudit Batler. Ne volim teoretičare, ali njen uticaj mi se dopada, a njegov ne.
„Hamlet“ ili „San letnje noći“? Teško je odabrati između italijanskog i belgijskog sladoleda. Oba su predivna.
Brem Stoker ili Meri Šeli? To je lako – Meri Šeli.
Trejsi Emin ili Džef Kuns? Svakako Trejsi Emin. Stvarna moć i umetnost protiv ideje.
Izvor: www.the-tls.co.uk
Prevod: Maja Horvat
Foto: Mathieu Bourgois Agency
Postoji li neka knjiga, nekog drugog autora, za koju Vam je žao što je niste Vi napisali?
Ima ih na stotine, ali iz pera savremenih pisaca za mene je najznačajniji roman „Krvavi meridijan“ Kormaka Makartija, za koji smatram da je najbolji roman napisan na engleskom jeziku. On nije sklon dramatizaciji, dok ja pišem grčke tragedije, tako da ja ne mogu ni da zamislim da preskočim tu dramatičnu ravan i pređem pravo na viziju. I ja sledim tu istu američku deskriptivnu tradiciju u pisanju, prenoseći bukvalne opise u figurativne, ali nikad ne uspevam da postignem tako moćan efekat kao on.
Kakva će biti situacija u izdavaštvu za dvadeset pet godina?
Biće manje novca, to je sigurno. Već smo izgubili mnogo zbog piraterije, sve malobrojnije čitalačke publike i ekonomskih kriza. Izdavači će imati manje hrabrosti, urednici će imati manje rukopisa za uređivanje, više knjiga će se objavljivati onlajn bez novčane naknade, nastavićemo da gubimo stručnjake, i moraćemo da trpimo još veći broj kritika koje nam upućuju nekvalifikovani idioti, i dok čitave generacije odrastaju čitajući, bez ikakvog podteksta o tome šta je neko imao za ručak, možemo da očekujemo da će i književnost sve više izgledati kao izveštaj o tome šta je neko imao za ručak. Ništa od onoga što nam donose tehnologija i književna teorija poslednjih decenija ni na koji način ne može da doprinese književnosti i učini je bogatijom. Trebalo bi da budemo iskreni o tome šta ne valja.
Koji će se od Vaših savremenika čitati i za 100 godina?
Studirao sam sa Džunoom Dijazom, i iako sam mu, naravno, godinama zavideo, oduvek mi se dopadalo njegovo pisanje i predavao sam o njemu na svojim seminarima, a budući da je ušao u univerzitetski nastavni program, jasno je da će on trajati. Univerziteti odlučuju ko će trajati 100 godina. Nortonove antologije engleske književnosti takođe imaju ogroman uticaj u tom smislu, barem u Sjedinjenim Državama, tako da svako čija pesma uđe u antologiju postane deo jedne od njih – traje. I možda dobitnici nagrada. Moj prijatelj Adam Džonson upravo je dobio Pulicerovu i Nacionalnu nagradu za najbolju knjigu, što mislim da je stvorilo i Rota, tako da verujem da će i on da traje. Nadam se da će potrajati pisci kojima je stil jača strana, kao što je Ejmer Mekbrajd na primer, i da će među onima koji traju biti više žena.
Za kog pisca smatrate da je najpotcenjeniji? Zbog čega?
Ima toliko mnogo odličnih knjiga koje nisu prošle onako kako zaslužuju, ali pada mi na pamet genijalna, Still Life With Insects Brajana Kajtlija iz 1989, dugo nisam čuo ništa o njoj, mada sam nedavno proveravajući na internetu video da je ponovo objavljena 2015, što je odlično. I knjiga autorke Merilin Robinson, „Housekeeping“, koja je, čini mi se, tek nedavno prevedena na španski jezik, a nije na neke druge jezike. To mi je prosto neverovatno, budući da verujem da je jedna od naših najboljih knjiga. Moji studenti uglavnom mrze da čitaju tu knjigu, čak i jedno poglavlje. Mislim da su tihe i divne knjige, istančanog stila, nenasilne, sporog tempa, one knjige koje najčešće budu zanemarene. Knjigu Pola Hardinga „Tinkers“ je spasila Pulicerova nagrada, inače bi i ona prošla nezapaženo.
Koji autor ili knjiga je, po vama, najprecenjeniji? I zbog čega?
Ne bi trebalo da odgovaram na ovakva pitanja, jer je to isto kao da samom sebi pucam u nogu, ali kada se Džonatan Frenzen pojavio na naslovnoj strani „Tajmsa“ kao veliki američki pisac, da li postoji neko ko nije pomislio na Makartija, Eni Pru, Merilin Robinson, Džojs Outs, Rota, Delila i bar još sto drugih koji su daleko bolji od Frenzena? I proglasiti knjigu „Korekcije“ najboljom knjigom u poslednjih deset godina? Stvarno?
Ako biste mogli da se bavite pisanjem u bilo kom vremenu i na bilo kom mestu, kada i gde bi to bilo?
Početkom XX veka, kada ste mogli da živite od pisanja kratkih priča, ili u starom Rimu, pre 2000 godina, u vreme Vergilija i Ovidija, kada se pisalo na mnogo otmenijem i fleksibilnijem jeziku, ili između 400. i 600. godine ove ere u Engleskoj, kada bih bio jedini pisac osim mudrog Gilde. Bilo bi tako lako u to vreme steći status velikog pisca. Bilo šta bolje od baljezganja bilo bi sasvim dovoljno.
Ako biste mogli da promenite nešto od onoga što ste napisali tokom svih ovih godina, šta bi to bilo?
Promenio bih kraj novele „Ostrvo Sakvan“ iz zbirke „Legenda o samoubistvu“ – junak napušta ostrvo i odlazi u Kečikan, ali to mi se nikada nije dopadalo, jer se time razbija dramaturško jedinstvo, tako da sam u scenariju to prepravio i čitavu priču zaokružio na samom ostrvu. Ali sada Ben Hervi piše novu verziju scenarija, mnogo šireg obima, i u njegovoj verziji ostaje odlazak u Kečikan, i dopada mi se to što je on uradio.
Koji izmišljeni lik vam se nikako ne dopada?
Hal, protagonista iz romana „Infinite Jest“. Uvodne stranice su prosto genijalne, i mada je nemoguće da bilo koje ljudsko biće u realnom vremenu vodi takve dijaloge i ima takva zapažanja, koga je briga? To je neverovatno štivo. Ali, onda ima na hiljade detalja koji nisu važni, kao što su planovi zgrada, zbog čega sam stvarno počeo da mrzim tu vrstu senzibilnosti i nikako ne mogu da završim tu knjigu iako sam pokušavao nekoliko puta. Književnost podrazumeva selekciju i naglašavanje. Kada zadržite sve te sitne gluposti koje nisu bitne, meni je nemoguće da čitam. Pomislio sam da bi mi se proučavanje reljefa na komadu hleba više isplatilo.
Hajde da se igramo „Poniženja“ (društvena igra, pogledati roman „Zamena mesta“, Dejvida Lodža): koju veoma poznatu knjigu niste pročitali?/predstavu koju niste pogledali?/muzički album koji niste preslušali? /film koji niste pogledali?
Kad je reč o muzici najviše sam se osramotio kada sam svom prijatelju, basisti u bendu „Doobie Brothers“ priznao da sam mislio da grupa „The Who“ ima samo dve-tri pesme. Mislim da sam u životu čuo možda tri pesme. Ispostavilo se da imaju nekoliko albuma, ha! I nikada nisam pročitao knjigu, niti gledao film „Prohujalo sa vihorom“. Mislio sam da je to ljubavna priča i nisam se upuštao. Gledao sam mnogo predstava, mislim da sam pogledao sve klasike, ali sam propustio većinu trenutno aktuelnih, jer sam otišao u London i pogledao neke i sve su bile grozne, čak i one sa poznatim glumcima i odličnim kritikama... Da li je pozorište u Londonu zaista toliko dobro? Gledao sam bolje predstave u malim gradovima po Kaliforniji tokom osamdesetih, ali to je bilo pod uticajem poljske pozorišne škole (Polish Laboratory Theatre). Nema prekida, usiljenih gestova ili prenemaganja. Ali, kao što vidite, ne znam mnogo o tome, i mnogo toga sam propustio.
Posedujete li neki skriveni talenat?
Nekada sam svirao kongu u jednom fank bendu, ali nikada mi nisu tražili da udaram ritam tokom književne večeri. Ja sam, takođe i zavarivač, ali ni to nije od koristi tokom književne večeri.
Brza pitanja:
Džordž Eliot ili T.S. Eliot? Moram da priznam da volim „Midlmarč“, i nedavno sam ga ponovo pročitao.
Modernizam ili postmodernizam? Nikako postmodernizam. Čitaočeva verzija teksta uopšte nije bitna. Probudite se.
Džejn Ostin ili Šarlota Bronte? Volim Džejn Ostin, verovatno zato što ja ne umem da uradim ništa slično. Živim na nultom stepenu društvene suptilnosti.
Kami ili Sartr? Sartr je uticao na sve moje romane, i to je nešto što sam tek skoro shvatio.
Prust ili Džojs? Nije da ne volim Prusta, ali obožavam Džojsa, posebno „Dablince“. To je sigurno jedna od najboljih zbirki pripovedaka.
Knausgor ili Ferante? Oboje nude zabavne zagonetke i intrigu. Ne bih voleo da se odreknem nijednog.
Žak Derida ili Džudit Batler? Džudit Batler. Ne volim teoretičare, ali njen uticaj mi se dopada, a njegov ne.
„Hamlet“ ili „San letnje noći“? Teško je odabrati između italijanskog i belgijskog sladoleda. Oba su predivna.
Brem Stoker ili Meri Šeli? To je lako – Meri Šeli.
Trejsi Emin ili Džef Kuns? Svakako Trejsi Emin. Stvarna moć i umetnost protiv ideje.
Izvor: www.the-tls.co.uk
Prevod: Maja Horvat
Foto: Mathieu Bourgois Agency
