Džil Mensel o umetnosti pisanja romantičnih komedija
Jedna od najpoznatijih i najprodavanijih spisateljica ljubavnih romana Džil Mensel sa čitaocima Bukmarkera je podelila svoje ideje o inspiraciji i neprocenjivoj radosti pisanja.
Džil Mensel je počela da se bavi pisanjem još dok je radila na Neurološkom institutu, nakon što je pročitala članak koji ju je naveo da upiše kurs kreativnog pisanja. Od tada je objavila preko trideset romana, prodatih širom sveta u milionima primeraka, među kojima su i „Mirandina velika greška“, „Zaljubljena do ušiju“, „Ljubavne igre“ i „I sad si se vratio“. Dobitnica je brojnih nagrada i jedna od najpoznatijih i najprodavanijih spisateljica ljubavnih romana. Poslednji roman „Da li da ti kažem?“ govori o prijateljstvu, ljubavi i porodici. Iako će ova knjiga izmamiti osmeh čitaocima, ona se istovremeno bavi i ozbiljnim temama, kao što je uticaj traume iz prošlosti na sadašnje živote.
Kako biste opisali roman „Da li da ti kažem?“ Šta Vas je inspirisalo da ga napišete?
Želela sam da pišem o odraslima koji su proživeli traumatično i teško detinjstvo, ali su doživeli pozitivno iskustvo odrastanja uz divne staratelje, jer često čujemo priče o ljudima koji su imali loša iskustva. Staratelji su divni i mnogo se trude, a mnogi ljudi postanu srećni odrasli nakon što su bili pod njihovom brigom.
Da li su likovi u romanu „Da li da ti kažem?“ Amber, Loklan, Rafael, Tedi i Olga potpuno izmišljeni ili su zasnovani na stvarnim osobama?
Ne, nikada ne baziram likove na stvarnim osobama jer bi mogli da me tuže! Takođe, mnogo je lepše imati potpunu kontrolu nad svojim izmišljenim likovima. Ja sam odgovorna za njih i moraju da rade ono što ja kažem.
Pišete romantične komedije već dugo vremena – šta se najviše promenilo od kada ste počeli da pišete?
Internet, računari, mobilni telefoni... oh, svet se potpuno promenio od kada sam počela da pišem. I to je učinilo pisanje knjiga mnogo težim, jer pre računara postojala su pitanja zapleta koja se nisu lako rešavala, ali sada svako pitanje ima odgovor i svako može da stupi u kontakt s drugim ljudima za sekund. Košmar! Ponekad moram da oduzmem ili izgubim telefone svojim likovima kako ne bi moglo da se dođe do njih.
Kako biste opisali roman „Da li da ti kažem?“ Šta Vas je inspirisalo da ga napišete?
Želela sam da pišem o odraslima koji su proživeli traumatično i teško detinjstvo, ali su doživeli pozitivno iskustvo odrastanja uz divne staratelje, jer često čujemo priče o ljudima koji su imali loša iskustva. Staratelji su divni i mnogo se trude, a mnogi ljudi postanu srećni odrasli nakon što su bili pod njihovom brigom.
Da li su likovi u romanu „Da li da ti kažem?“ Amber, Loklan, Rafael, Tedi i Olga potpuno izmišljeni ili su zasnovani na stvarnim osobama?
Ne, nikada ne baziram likove na stvarnim osobama jer bi mogli da me tuže! Takođe, mnogo je lepše imati potpunu kontrolu nad svojim izmišljenim likovima. Ja sam odgovorna za njih i moraju da rade ono što ja kažem.
Pišete romantične komedije već dugo vremena – šta se najviše promenilo od kada ste počeli da pišete?
Internet, računari, mobilni telefoni... oh, svet se potpuno promenio od kada sam počela da pišem. I to je učinilo pisanje knjiga mnogo težim, jer pre računara postojala su pitanja zapleta koja se nisu lako rešavala, ali sada svako pitanje ima odgovor i svako može da stupi u kontakt s drugim ljudima za sekund. Košmar! Ponekad moram da oduzmem ili izgubim telefone svojim likovima kako ne bi moglo da se dođe do njih.
Nakon što ste napisali više od 25 romana, odakle crpite inspiraciju za nove priče?
Teško je raditi ovo! Trudim se da ne ponavljam zaplete, ali zaista je teško izmisliti priče koje su sveže i nove i koje nisam već napisala. Ironično, pretraga interneta može biti korisna i dati mi nove ideje... ili TV emisije... ili članci u časopisima... ili priče u novinama.
Kada počinjete da pišete roman, koliko daleko napredujete pre nego što znate da će biti uspešan?
Oh, to je zastrašujuće pitanje, jer trenutno počinjem da pišem novu knjigu i molim se da će uspeti! Jednostavno nastavljam da pišem, dodajem nove likove i prisiljavam ih da rade ono što želim. Nikada nisam morala da stanem i obrišem hiljade reči, hvala Bogu – to bi mi slomilo srce. (Znam da je Džodžo Mojes jednom izbrisala oko pedeset hiljada reči svog rukopisa jer nije bio dobar. Nisam dovoljno hrabra da to uradim!)
Postaje li lakše ili teže pisati narednu knjigu, osećate li pritisak da je učinite jednako uspešnom kao prethodne?
Postaje teže, jer ne želim da mi ponestane novih ideja, i ne želim da čitaocima moje knjige postanu dosadne. Takođe, ako ljudi nisu zadovoljni, mogu ostaviti loše recenzije na internetu. Pre trideset godina to nisu mogli da urade!
Imate li omiljenu knjigu koju ste napisali ili omiljenog lika?
Volim sve svoje knjige, ali posebno „Tri neverovatne stvari o tebi“, jer se bavi doniranjem organa, i ljudi koji su je čitali promenili su svoje mišljenje o toj temi. To mi je bilo veoma važno. Takođe, sa romanom „Da li da ti kažem?“ želela sam da nateram čitaoce da pozitivno razmišljaju o temama starateljstva i usvajanja.
Koliko ste vezani za svoje likove? Mi kao čitaoci se povezujemo s njima i često nam je žao kada se knjiga završi, ali da li Vi osećate isto?
Nedostaju mi moji likovi, ali nikada mi nije žao kada napišem knjigu – to je najbolji deo pisanja. (Za svoj šezdeseti rođendan tetovirala sam na ruci svoje nalivpero i reč Kraj, jer mi je to omiljena reč za pisanje!) Takođe, uvek je zabavno početi iznova, izmišljajući potpuno novu grupu likova za sledeću knjigu.
Koji su Vaši omiljeni autori i koje vrste knjiga volite da čitate?
Omiljeni autori su mi Džodžo Mojes, Sofi Kinsela i Dženi Kolgan. Takođe, volim da čitam kriminalističke i psihološke trilere, a Lisa Džuel je jednostavno sjajna u tom žanru.
Autor: Iva Burazor
Izvor: časopis Bukmarker, br. 35
Teško je raditi ovo! Trudim se da ne ponavljam zaplete, ali zaista je teško izmisliti priče koje su sveže i nove i koje nisam već napisala. Ironično, pretraga interneta može biti korisna i dati mi nove ideje... ili TV emisije... ili članci u časopisima... ili priče u novinama.
Kada počinjete da pišete roman, koliko daleko napredujete pre nego što znate da će biti uspešan?
Oh, to je zastrašujuće pitanje, jer trenutno počinjem da pišem novu knjigu i molim se da će uspeti! Jednostavno nastavljam da pišem, dodajem nove likove i prisiljavam ih da rade ono što želim. Nikada nisam morala da stanem i obrišem hiljade reči, hvala Bogu – to bi mi slomilo srce. (Znam da je Džodžo Mojes jednom izbrisala oko pedeset hiljada reči svog rukopisa jer nije bio dobar. Nisam dovoljno hrabra da to uradim!)
Postaje li lakše ili teže pisati narednu knjigu, osećate li pritisak da je učinite jednako uspešnom kao prethodne?
Postaje teže, jer ne želim da mi ponestane novih ideja, i ne želim da čitaocima moje knjige postanu dosadne. Takođe, ako ljudi nisu zadovoljni, mogu ostaviti loše recenzije na internetu. Pre trideset godina to nisu mogli da urade!
Imate li omiljenu knjigu koju ste napisali ili omiljenog lika?
Volim sve svoje knjige, ali posebno „Tri neverovatne stvari o tebi“, jer se bavi doniranjem organa, i ljudi koji su je čitali promenili su svoje mišljenje o toj temi. To mi je bilo veoma važno. Takođe, sa romanom „Da li da ti kažem?“ želela sam da nateram čitaoce da pozitivno razmišljaju o temama starateljstva i usvajanja.
Koliko ste vezani za svoje likove? Mi kao čitaoci se povezujemo s njima i često nam je žao kada se knjiga završi, ali da li Vi osećate isto?
Nedostaju mi moji likovi, ali nikada mi nije žao kada napišem knjigu – to je najbolji deo pisanja. (Za svoj šezdeseti rođendan tetovirala sam na ruci svoje nalivpero i reč Kraj, jer mi je to omiljena reč za pisanje!) Takođe, uvek je zabavno početi iznova, izmišljajući potpuno novu grupu likova za sledeću knjigu.
Koji su Vaši omiljeni autori i koje vrste knjiga volite da čitate?
Omiljeni autori su mi Džodžo Mojes, Sofi Kinsela i Dženi Kolgan. Takođe, volim da čitam kriminalističke i psihološke trilere, a Lisa Džuel je jednostavno sjajna u tom žanru.
Autor: Iva Burazor
Izvor: časopis Bukmarker, br. 35
Autor: Džil Mensel
