Džonatan Litem: Svet u kome živimo je nostalgija za fantazijama
Osnovni šablon interneta jeste zaverenički, paranoičan, ali i navijački. Nemilosrdno prepravlja naoko objektivne stvari poput društvene, političke stvarnosti – kaže ekskluzivno za Radar pisac romana „Sva siročad Bruklina“, dok objašnjava kako je pre dvadeset pet godina napisao ovu čuvenu „detektivsku“ priču.
Detektivska priča koja će vas uhapsiti bez opiranja – poruka je sa naslovne strane romana „Sva siročad Bruklina“ Džonatana Litema, kultnog izdanja štampanog u Americi pre dvadeset pet godina, nedavno objavljenog u izdavačkoj kući Laguna, u prevodu Ota Oltvanjija.
Pomenutom sloganu odmah bi trebalo dodati da će čitalac ostati zatočen najpre u jeziku kojim je ova proza napisana, jer glavni junak Lajonel Esrog, siroče iz Bruklina, boluje od Turetovog sindroma. „Ne mogu da zatvorim usta, iako uglavnom šapućem ili govorim ispod glasa kao da čitam u sebi, dok mi poskakuje Adamova jabučica, a mišići vilice pulsiraju kao da kriju majušno srce iza obraza…“ Pogotovo ako nalete „na preveliko savršenstvo, kada je sve dovedeno u red, stavljeno pod konac…“
Nagon ga tera da zaurla u crkvi, obdaništu, prepunom bioskopu. „Mozak mi je govorio: Prati ta kola! Holivudska škola! Cigara da ubije vola!“
Tikovi, opsesije, brojanje, obrada, proučavanje.
„Bilo je sve teže ignorisati činjenicu da se, kada televizijski voditelj kaže ne menjajte kanal, u mom mozgu javlja ne kenjajte mandat, da kada čujem „Alfred Hičkok“, tiho odgovorim sa „Alfabet Pičkok“…
Doista nezgodna stvar za tipa što istražuje ubistvo svog misterioznog prijatelja i treba da se šunja, premda mu sindrom pomaže da primeti stvari koje ljudi obično ignorišu ili zaborave. Uz to, trag vodi do „zen-centra“…
Glumac Edvard Norton adaptirao je, režirao i pre pet leta pomerio zaplet ovog noara u pedesete godine prošlog veka, u vreme Roberta Moziza, stručnjaka za urbanističko planiranje, želeći da prikaže zakulisne radnje iza modernizacije Njujorka, ujedno i maestralno tumačeći Lajonela.
Litemovo delo vezano je za devedesete. Na 170. stranici pominju se zalepljeni drečavonarandžasti i žuti znaci sa porukama: „Papaja je najveći Božji dar čovekovom zdravlju! Naše kobasice su file minjon za radničku klasu! Mi smo pristojni Njujorčani, mi podržavamo gradonačelnika Đulijanija!“
Litem je rođen 1964. godine. Svoj prvi roman Gun, with Occasional Music, mešavinu naučne fantastike i krimića, objavio je 1994, a nakon toga tridesetak naslova, među njima romane „Tvrđava samoće“, „Ne voliš me još“, „Sva siročad Bruklina“, nagrađen priznanjem National Book Critics Circle…
Pisci često kažu da je pronalaženje ritma ključno za početak pisanja nove knjige. Koliko je Turetov sindrom uticao na ritam romana „Sva siročad Bruklina“? Neko bi pomislio da ta neobična muza sa verbalnim tikovima remeti tok naracije, međutim, ona ga zapravo održava.
Kada sam počeo knjigu, napisao sam prvi pasus: „Sve je u kontekstu (…) Puši ga!“, a potom ga odložio na stranu i zurio u njega šest meseci. Ceo roman obuhvaćen je tim pasusom, samo je trebalo toga biti svestan i imati volje da se prati do krajnjih granica. Instruktori kreativnog pisanja često govore o „pronalaženju glasa“ i romanu ili priči „vođenim jednim glasom“, ali ne mislim da sam u tom trenutku potpuno oslobodio mogućnosti sopstvenog glasa tokom pisanja; osetio sam rizik da nadjača druge formalne i tematske elemente, da postane apsurdno i monstruozno. Čitate li moje prethodne knjige, često ćete primetiti da sporednom junaku, ili grupi likova, dodeljujem neku vrstu džojsovski slobodnog i ludog govornog čina, recimo „Babyheads“ u knjizi Gun, With Occasional Music, ili Archbuilderima u Girl in Landscape; ili dvojici slepih ljudi u As She Climbed Across the Table. U romanu „Sva siročad Bruklina“ preuzeo sam rizik da takav glas postane čitav projekat, te pustio da ceo svet romana izađe iz ludih imperativa koje je glas sadržao.
Detektivska priča koja će vas uhapsiti bez opiranja – poruka je sa naslovne strane romana „Sva siročad Bruklina“ Džonatana Litema, kultnog izdanja štampanog u Americi pre dvadeset pet godina, nedavno objavljenog u izdavačkoj kući Laguna, u prevodu Ota Oltvanjija.
Pomenutom sloganu odmah bi trebalo dodati da će čitalac ostati zatočen najpre u jeziku kojim je ova proza napisana, jer glavni junak Lajonel Esrog, siroče iz Bruklina, boluje od Turetovog sindroma. „Ne mogu da zatvorim usta, iako uglavnom šapućem ili govorim ispod glasa kao da čitam u sebi, dok mi poskakuje Adamova jabučica, a mišići vilice pulsiraju kao da kriju majušno srce iza obraza…“ Pogotovo ako nalete „na preveliko savršenstvo, kada je sve dovedeno u red, stavljeno pod konac…“
Nagon ga tera da zaurla u crkvi, obdaništu, prepunom bioskopu. „Mozak mi je govorio: Prati ta kola! Holivudska škola! Cigara da ubije vola!“
Tikovi, opsesije, brojanje, obrada, proučavanje.
„Bilo je sve teže ignorisati činjenicu da se, kada televizijski voditelj kaže ne menjajte kanal, u mom mozgu javlja ne kenjajte mandat, da kada čujem „Alfred Hičkok“, tiho odgovorim sa „Alfabet Pičkok“…
Doista nezgodna stvar za tipa što istražuje ubistvo svog misterioznog prijatelja i treba da se šunja, premda mu sindrom pomaže da primeti stvari koje ljudi obično ignorišu ili zaborave. Uz to, trag vodi do „zen-centra“…
Glumac Edvard Norton adaptirao je, režirao i pre pet leta pomerio zaplet ovog noara u pedesete godine prošlog veka, u vreme Roberta Moziza, stručnjaka za urbanističko planiranje, želeći da prikaže zakulisne radnje iza modernizacije Njujorka, ujedno i maestralno tumačeći Lajonela.
Litemovo delo vezano je za devedesete. Na 170. stranici pominju se zalepljeni drečavonarandžasti i žuti znaci sa porukama: „Papaja je najveći Božji dar čovekovom zdravlju! Naše kobasice su file minjon za radničku klasu! Mi smo pristojni Njujorčani, mi podržavamo gradonačelnika Đulijanija!“
Litem je rođen 1964. godine. Svoj prvi roman Gun, with Occasional Music, mešavinu naučne fantastike i krimića, objavio je 1994, a nakon toga tridesetak naslova, među njima romane „Tvrđava samoće“, „Ne voliš me još“, „Sva siročad Bruklina“, nagrađen priznanjem National Book Critics Circle…
Pisci često kažu da je pronalaženje ritma ključno za početak pisanja nove knjige. Koliko je Turetov sindrom uticao na ritam romana „Sva siročad Bruklina“? Neko bi pomislio da ta neobična muza sa verbalnim tikovima remeti tok naracije, međutim, ona ga zapravo održava.
Kada sam počeo knjigu, napisao sam prvi pasus: „Sve je u kontekstu (…) Puši ga!“, a potom ga odložio na stranu i zurio u njega šest meseci. Ceo roman obuhvaćen je tim pasusom, samo je trebalo toga biti svestan i imati volje da se prati do krajnjih granica. Instruktori kreativnog pisanja često govore o „pronalaženju glasa“ i romanu ili priči „vođenim jednim glasom“, ali ne mislim da sam u tom trenutku potpuno oslobodio mogućnosti sopstvenog glasa tokom pisanja; osetio sam rizik da nadjača druge formalne i tematske elemente, da postane apsurdno i monstruozno. Čitate li moje prethodne knjige, često ćete primetiti da sporednom junaku, ili grupi likova, dodeljujem neku vrstu džojsovski slobodnog i ludog govornog čina, recimo „Babyheads“ u knjizi Gun, With Occasional Music, ili Archbuilderima u Girl in Landscape; ili dvojici slepih ljudi u As She Climbed Across the Table. U romanu „Sva siročad Bruklina“ preuzeo sam rizik da takav glas postane čitav projekat, te pustio da ceo svet romana izađe iz ludih imperativa koje je glas sadržao.
Kako ste razmišljali o žanru dok ste radili na rukopisu? Heroj sa Turetovim sindromom hoće da iskoči iz svoje kože. Da li je to bio način da preskočite pravila detektivske storije? Njegovi tikovi i opsesije učinili su da prekorači granice krimića.
Upravo ta tenzija definiše knjigu. Glas je bezgraničan, ali uobičajena ograničenja i parametri surove detektivske priče i dalje pokušavaju da je zaključaju u egzoskeletnu formu. Služio sam dva gospodara istovremeno, trudio se da ne pobedi ni jedan ni drugi ukoliko dođe do zavade. Poklonici žanra reći će vam da sam pustio taj glas da pobedi, a čitaoci neskloni žanru izneće mišljenje da ova knjiga iznenađujuće poštuje okvire žanra. U oba slučaja, bio je ovo oproštaj od poštovanja svake vrste, i sve su moje naredne proze slobodno mogle da upućuju na žanr, ne dopuštajući sebi da se ponašaju u skladu sa postojećim skupom pravila ili formata.
Zaplet ste vezali za zen. Da li je pisanje povezano sa disanjem? Lajonela će posavetovati da se koncentriše na udah i izdah. Na jednom mestu ostaje bez svesti… Primetio sam da je naš prevodilac Oto Oltvanji, inače pisac, umesto reči voids (praznine), odabrao – vakuum. Pa stvarno ostaje bez daha…
Ovo je jedna od najtradicionalnijih karakteristika surovog pripovedača u stilu Rejmonda Čendlera: u nekom trenu mora da se onesvesti i dozvoli čitaocu da prođe tunelom kroz nadrealni pejzaž snova, dok on lagano dolazi svesti. Svaki detektiv ovog tipa jeste verzija „Alise u zemlji čuda“ – moj naročito.
Skrol na društvenim mrežama često podseća na niz reči kakve ređa Vaš junak u svojim verbalnim tikovima. Pripovedač kaže: „Zavere su samo jedna verzija Turetovog sindroma, izmišljanje i traženje neočekivanih veza je neka vrsta pipkanja, izraz potrebe da se dodirne svet, da se izljubi teorijama, privuče k sebi.“ Smatrate li da smo danas potopljeni u najrazličitijim teorijama zavere, da se o njima više ne šapuće, već govori glasno, čak viče?
Mislim da su mnogi od opsesivnih impulsa koji definišu život umetnika, takođe obožavalaca, kolekcionara, kustosa, fetišista – sada oslobođeni u društvenoj areni zahvaljujući društvenim mrežama. Osnovni šablon interneta jeste zaverenički i paranoičan, ali i navijački, i nemilosrdno prepravlja naoko objektivne stvari poput društvene i političke stvarnosti.
Sećam se da ste mi 2015. rekli kako nikada niste verovali da postoji sadašnjost, „nego isključivo niz razbijenih prošlih realnosti koje obuhvataju ono što nazivamo sadašnje vreme“. Koje komadiće istorije prepoznajete u našoj svakodnevici? …Fuckitall! – možda bi rekao Lajonel. „Jebli! Beješ! Jebejli!“
Može biti da je naučnofantastična priča Alfreda Bestera Disappearing Act iz 1953. najbolja vizionarska priča ikada napisana. Američka vojska otkriva da pod uticajem određene droge njeni vojnici mogu da odu u prošlost. Pokušavaju da iskoriste ovu novu sposobnost svojih vojnika, iako je jasno da od nje polude – ali začudo, ispostavlja se da nemaju sposobnost da funkcionišu u prošlosti, pa čak ni da daju pouzdane opise onoga na šta su tamo naišli. Uskoro dolazi istoričar, sluša njihove izveštaje i otkriva da su puni dezinformacija – saznaje da putnici kroz vreme ne idu u „stvarnu“ prošlost, već u svet snova gde doživljavaju prošlost onako kako su je samo zamišljali – punu anahronizama i besmislica. To je svet u kome živimo: nostalgija za fantazijama.
Autor: Mića Vujičić
Izvor: Radar
Foto: Ian Byers-Gamber
Upravo ta tenzija definiše knjigu. Glas je bezgraničan, ali uobičajena ograničenja i parametri surove detektivske priče i dalje pokušavaju da je zaključaju u egzoskeletnu formu. Služio sam dva gospodara istovremeno, trudio se da ne pobedi ni jedan ni drugi ukoliko dođe do zavade. Poklonici žanra reći će vam da sam pustio taj glas da pobedi, a čitaoci neskloni žanru izneće mišljenje da ova knjiga iznenađujuće poštuje okvire žanra. U oba slučaja, bio je ovo oproštaj od poštovanja svake vrste, i sve su moje naredne proze slobodno mogle da upućuju na žanr, ne dopuštajući sebi da se ponašaju u skladu sa postojećim skupom pravila ili formata.
Zaplet ste vezali za zen. Da li je pisanje povezano sa disanjem? Lajonela će posavetovati da se koncentriše na udah i izdah. Na jednom mestu ostaje bez svesti… Primetio sam da je naš prevodilac Oto Oltvanji, inače pisac, umesto reči voids (praznine), odabrao – vakuum. Pa stvarno ostaje bez daha…
Ovo je jedna od najtradicionalnijih karakteristika surovog pripovedača u stilu Rejmonda Čendlera: u nekom trenu mora da se onesvesti i dozvoli čitaocu da prođe tunelom kroz nadrealni pejzaž snova, dok on lagano dolazi svesti. Svaki detektiv ovog tipa jeste verzija „Alise u zemlji čuda“ – moj naročito.
Skrol na društvenim mrežama često podseća na niz reči kakve ređa Vaš junak u svojim verbalnim tikovima. Pripovedač kaže: „Zavere su samo jedna verzija Turetovog sindroma, izmišljanje i traženje neočekivanih veza je neka vrsta pipkanja, izraz potrebe da se dodirne svet, da se izljubi teorijama, privuče k sebi.“ Smatrate li da smo danas potopljeni u najrazličitijim teorijama zavere, da se o njima više ne šapuće, već govori glasno, čak viče?
Mislim da su mnogi od opsesivnih impulsa koji definišu život umetnika, takođe obožavalaca, kolekcionara, kustosa, fetišista – sada oslobođeni u društvenoj areni zahvaljujući društvenim mrežama. Osnovni šablon interneta jeste zaverenički i paranoičan, ali i navijački, i nemilosrdno prepravlja naoko objektivne stvari poput društvene i političke stvarnosti.
Sećam se da ste mi 2015. rekli kako nikada niste verovali da postoji sadašnjost, „nego isključivo niz razbijenih prošlih realnosti koje obuhvataju ono što nazivamo sadašnje vreme“. Koje komadiće istorije prepoznajete u našoj svakodnevici? …Fuckitall! – možda bi rekao Lajonel. „Jebli! Beješ! Jebejli!“
Može biti da je naučnofantastična priča Alfreda Bestera Disappearing Act iz 1953. najbolja vizionarska priča ikada napisana. Američka vojska otkriva da pod uticajem određene droge njeni vojnici mogu da odu u prošlost. Pokušavaju da iskoriste ovu novu sposobnost svojih vojnika, iako je jasno da od nje polude – ali začudo, ispostavlja se da nemaju sposobnost da funkcionišu u prošlosti, pa čak ni da daju pouzdane opise onoga na šta su tamo naišli. Uskoro dolazi istoričar, sluša njihove izveštaje i otkriva da su puni dezinformacija – saznaje da putnici kroz vreme ne idu u „stvarnu“ prošlost, već u svet snova gde doživljavaju prošlost onako kako su je samo zamišljali – punu anahronizama i besmislica. To je svet u kome živimo: nostalgija za fantazijama.
Autor: Mića Vujičić
Izvor: Radar
Foto: Ian Byers-Gamber
Autor: Džonatan Litem
