Eduar Luj: „Veći deo života proveo sam stideći se“
Iako je od detinjstva uvek bio autsajder, Eduar Luj je pronašao način da pobegne od takvog života.
Gospodine Luj, pre nego što ste objavili knjigu „Gotovo je s Edijem Belgelom“, odlučili ste da promenite svoje ime Edi Belgel u Eduar Luj. Kako biste reagovali kada bi Vas na ulici neko oslovio sa „Edi“?
Pre tri godine bi me to verovatno rastužilo ili čak uvredilo. Ime Edi me podseća na užasno detinjstvo. Potičem iz porodice koja nije uživala najbolju reputaciju. Nastavnici u školi bi me videli i odmah pomislili: „O bože, još jedan Belgel, još jedan promašen slučaj.“ To ime je za mene oduvek predstavljalo teret, poput belega koji je govorio da se neću razlikovati od svog brata – nasilnog alkoholičara, koji je konstantno u zatvoru. Ime Eduar Luj konačno mi je donelo slobodu. Svaki put kada bi mi se neko obratio, osetio bih kako u meni sve poigrava od radosti.
Ali ipak pišete: „On se“, dakle Vi, „nije promenio onoliko koliko bi želeo da drugi veruju.“
U mom telu ostala je sačuvana priča, način izražavanja i prošlost. S vremena na vreme osetim kako Edi iz dubine vrišti: „Pusti me da postojim!“ Ponekad sanjam kako se ponovo opijam na autobuskoj stanici sa ostalom decom iz sela. Bilo mi je dozvoljeno da prisustvujem, ali nisam pripadao grupi. Uvek je važilo isto: „Ne približavaj se previše, ti nisi jedan od nas, peško.“ Osetivši da sam homoseksualac, ostala deca su me pljuvala, proganjala i tukla. Ali na kraju me je spaslo to što sam bio autsajder. Za razliku od ostalih, lakše sam prepoznao svu bedu života u selu i da moram što pre pobeći iz te sredine. Za većinu ljudi to je bilo sasvim normalno stanje stvari. Moja majka obično je govorila kako može biti i gore. Nasilje je bilo sastavni deo njenog života, kao što je bilo deo života njene majke i bake, a isto će biti i sa njenim ćerkama.
Dobili ste stipendiju za pohađanje dramske gimnazije. Kako je to uticalo na Vaš život?
Pomislio sam kako sam konačno ostvario životni cilj da ne završim u fabrici kao svi ostali. Kasnije sam shvatio da se preda mnom otvara i mnoštvo drugih mogućnosti. Odlučio sam da se preselim u Pariz i postanem pisac. Mojim drugovima iz škole se to nije svidelo: „Prihvatili smo te, momče iz lumpen proleterijata, a sada misliš da ćeš dogurati dalje od nas?“ Strašno su me zamrzeli. U Parizu sam kao mladi pisac došao u kontakt sa privilegovanim krugovima i bio pozivan na razne zabave. Odjednom sam se osetio jako ponosnim i imao sam osećaj da pripadam nečem važnom. Tome je ipak došao kraj kada sam u svojoj prvoj knjizi „Gotovo je s Edijem Belgelom“ opisao svoje detinjstvo. Tada mi je i buržoazija okrenula leđa.
Porazgovarajmo o stidu. Pišete da se Vaša majka stidela siromaštva u kome ste živeli. Čega se Vi stidite?
Proveo sam veći deo života stideći se nečega. Kao dete, stideo sam se toga što sam homoseksualac. U Parizu sam se stideo svog porekla. Pisanje mi je pomoglo da se oslobodim tog osećanja. Ponekad se događa da Edi preuzme kontrolu nad mojim telom i staro osećanje stida se vrati. Nedavno sam sedeo u restoranu sa jednom imućnijom prijateljicom. Glasno smo se nasmejali, a ona mi je iznenada rekla: „Pssst, tiše malo.“ Meni je to zazvučalo kao: „Urlaš kao seljačina.“ Ubeđen sam da nije tako mislila.
U svojim knjigama često pišete o mirisima. O mirisu zemlje, toplote ili znoja. Zašto?
Još kao dete bio sam opsednut mirisima. Kada bi podigao socijalnu pomoć, moj otac je odlazio na seosko jezerce da peca. Posle toga smo danima jeli ribu. Taj smrad dok je majka čistila ribu! I danas mi izaziva mučninu. Dešavalo se i da nekoliko porodica zajednički kupi i zakolje svinju. Miris sveže krvi je bio odvratan. Otac je imao običaj da sa uživanjem popije ogroman gutljaj još uvek tople krvi, što je kod mene izazivalo nagon za povraćanjem. Zbog toga više ne jedem ni svinjetinu ni riblje meso.
Kako biste danas opisali Eduara Luja?
Ličnost Eduara Luja je počela da mi dosađuje. Ne dopada mi se kako izgledam. Potreba za stalnom promenom pretvorila se u jednu vrstu opsesije. Već sam razmišljao o tome da se tetoviram kako bih promenio kožu u kojoj živim. Ponekad sanjam o tome da odletim u neko malo mesto u Japanu i započnem novi život. Tamo niko ne bi znao za moju prošlost. Ne bi bilo ni Edija ni Eduara Luja, gej pisca iz radničke klase.
Autor: Herlinde Kelbl
Izvor: zeit.de
Prevela: Jelena Tanasković
Foto: Heike Huslage-Koch
Pre tri godine bi me to verovatno rastužilo ili čak uvredilo. Ime Edi me podseća na užasno detinjstvo. Potičem iz porodice koja nije uživala najbolju reputaciju. Nastavnici u školi bi me videli i odmah pomislili: „O bože, još jedan Belgel, još jedan promašen slučaj.“ To ime je za mene oduvek predstavljalo teret, poput belega koji je govorio da se neću razlikovati od svog brata – nasilnog alkoholičara, koji je konstantno u zatvoru. Ime Eduar Luj konačno mi je donelo slobodu. Svaki put kada bi mi se neko obratio, osetio bih kako u meni sve poigrava od radosti.
Ali ipak pišete: „On se“, dakle Vi, „nije promenio onoliko koliko bi želeo da drugi veruju.“
U mom telu ostala je sačuvana priča, način izražavanja i prošlost. S vremena na vreme osetim kako Edi iz dubine vrišti: „Pusti me da postojim!“ Ponekad sanjam kako se ponovo opijam na autobuskoj stanici sa ostalom decom iz sela. Bilo mi je dozvoljeno da prisustvujem, ali nisam pripadao grupi. Uvek je važilo isto: „Ne približavaj se previše, ti nisi jedan od nas, peško.“ Osetivši da sam homoseksualac, ostala deca su me pljuvala, proganjala i tukla. Ali na kraju me je spaslo to što sam bio autsajder. Za razliku od ostalih, lakše sam prepoznao svu bedu života u selu i da moram što pre pobeći iz te sredine. Za većinu ljudi to je bilo sasvim normalno stanje stvari. Moja majka obično je govorila kako može biti i gore. Nasilje je bilo sastavni deo njenog života, kao što je bilo deo života njene majke i bake, a isto će biti i sa njenim ćerkama.
Dobili ste stipendiju za pohađanje dramske gimnazije. Kako je to uticalo na Vaš život?
Pomislio sam kako sam konačno ostvario životni cilj da ne završim u fabrici kao svi ostali. Kasnije sam shvatio da se preda mnom otvara i mnoštvo drugih mogućnosti. Odlučio sam da se preselim u Pariz i postanem pisac. Mojim drugovima iz škole se to nije svidelo: „Prihvatili smo te, momče iz lumpen proleterijata, a sada misliš da ćeš dogurati dalje od nas?“ Strašno su me zamrzeli. U Parizu sam kao mladi pisac došao u kontakt sa privilegovanim krugovima i bio pozivan na razne zabave. Odjednom sam se osetio jako ponosnim i imao sam osećaj da pripadam nečem važnom. Tome je ipak došao kraj kada sam u svojoj prvoj knjizi „Gotovo je s Edijem Belgelom“ opisao svoje detinjstvo. Tada mi je i buržoazija okrenula leđa.
Porazgovarajmo o stidu. Pišete da se Vaša majka stidela siromaštva u kome ste živeli. Čega se Vi stidite?
Proveo sam veći deo života stideći se nečega. Kao dete, stideo sam se toga što sam homoseksualac. U Parizu sam se stideo svog porekla. Pisanje mi je pomoglo da se oslobodim tog osećanja. Ponekad se događa da Edi preuzme kontrolu nad mojim telom i staro osećanje stida se vrati. Nedavno sam sedeo u restoranu sa jednom imućnijom prijateljicom. Glasno smo se nasmejali, a ona mi je iznenada rekla: „Pssst, tiše malo.“ Meni je to zazvučalo kao: „Urlaš kao seljačina.“ Ubeđen sam da nije tako mislila.
U svojim knjigama često pišete o mirisima. O mirisu zemlje, toplote ili znoja. Zašto?
Još kao dete bio sam opsednut mirisima. Kada bi podigao socijalnu pomoć, moj otac je odlazio na seosko jezerce da peca. Posle toga smo danima jeli ribu. Taj smrad dok je majka čistila ribu! I danas mi izaziva mučninu. Dešavalo se i da nekoliko porodica zajednički kupi i zakolje svinju. Miris sveže krvi je bio odvratan. Otac je imao običaj da sa uživanjem popije ogroman gutljaj još uvek tople krvi, što je kod mene izazivalo nagon za povraćanjem. Zbog toga više ne jedem ni svinjetinu ni riblje meso.
Kako biste danas opisali Eduara Luja?
Ličnost Eduara Luja je počela da mi dosađuje. Ne dopada mi se kako izgledam. Potreba za stalnom promenom pretvorila se u jednu vrstu opsesije. Već sam razmišljao o tome da se tetoviram kako bih promenio kožu u kojoj živim. Ponekad sanjam o tome da odletim u neko malo mesto u Japanu i započnem novi život. Tamo niko ne bi znao za moju prošlost. Ne bi bilo ni Edija ni Eduara Luja, gej pisca iz radničke klase.
Autor: Herlinde Kelbl
Izvor: zeit.de
Prevela: Jelena Tanasković
Foto: Heike Huslage-Koch
Autor: Eduar Luj
