Ejmi Kadi – naučite jezik samopouzdanja
Prilikom nedavnog leta, bila sam duboko zaneta u knjigu društvenog psihologa i profesora sa Harvarda, profesorke Ejmi Kadi, po imenu „Prisutnost“, kada se žena koja je sedela pored mene nagnula i pitala me: „Gospođo, da li je to 'TED talk'?“
Do sada, Kadi se navikla na tu vrstu karakterizacije Njen „TED talk“ (govor podrške) iz 2012. godine „Govor vašeg tela određuje ko ste“, pogodio je mnoge ljude, o čemu govori i brojka od preko 29 miliona pregleda. U sada već slavnoj TED prezentaciji, Ejmi Kadi je predložila gledaocima da naprave male izmene ‒ poput zauzimanja stava Super žene ‒ pre nego krenu da se uhvate u koštac sa teškom situacijom.
Kadi je u toj poruci, takođe, otkrila i da je zadobila ozbiljnu povredu mozga u nesreći koju je doživela kao devetnaestogdišnjakinja. To je primoralo na višegodišnje odlaske na terapiju sve dok nije povratila bistinu uma i diplomirala na fakultetu.
To iskustvo je inspirisalo da studira psihologiju i u knjizi „Prisutnost“ je pretočila brojna istraživanja u veoma korisne, jasne savete o tome kako da preuzeti kontrolu nad svojim životom i biti „prisutniji“.
Razgovarala sam sa Kadijevom dok je bila u Rimu, baš nakon održane prezentacije grupi kadrovskih stručnjaka. Uprkos džet legu, zvučala je vedro i prisutno dok smo razgovarale o njenoj novoj knjizi.
Nedavno ste na Tviteru objavili sledeće: „Kada prestanemo da vodimo računa o svom držanju, napustili smo sami sebe.“ Na šta ste tu mislili?
Držanje je jedan od načina da budemo autentični, pravi mi. Ako počnemo da se krivimo i grbimo iznad naših telefona, ili da se umotavamo u šalove, radimo stvari koje nas odvlače od onog najboljeg što možemo da budemo. Sami sebe stavljamo u te bespomoćne poze a da toga nismo ni svesni.
Nakon što sam pročitala poglavlje: „Ne zaslužujem da budem ovde“, zapitala sam se zašto se toliko ljudi oseća kao da su uljezi…
Jedan od razloga je što smatramo da moramo da budemo samouvereni i u svom najboljem izdanju, i da nam nije dozvoljeno da emitujemo bilo šta što bi nagovestilo sumnju u samog sebe. Sumnja u samog sebe je kao krv u vodi, može da privuče ajkule. Pretpostavljamo da su svi drugi dobro, i da samo mi sumnjamo u sebe. Možete biti diplomac sa Harvarda ili emigrant, ali svi mi neki deo svog uspeha pripisujemo sreći.
Bila sam iznenađena kada sam pročitala da se ovo događa podjednako i muškarcima i ženama. Stereotip je da su žene pomirljivije i manje sigurne u sebe.
Nakon govora ohrabrenja, dobila sam na hiljade mejlova. Polovina tih mejlova je bila od muškaraca, koji su mi govorili da se osećaju kao prevaranti i foliranti. Nisam mogla da verujem. Počela sam da istražujem, jer nisam najbolje poznavala prevarantsku literaturu. Onda su stvari polako počele da se kristališu i shvatila sam da se ovo osećanje pojavljuje kod muškaraca u onim situacijama gde im nije dozvoljeno da pokažu emocije, tako da su tu zaista u mraku.
U knjizi ima dosta razgovora koji se bave velikim brojem tema. Posebno sam bila zatečena razgovorom koji ste vodili sa glumicom Džulijen Mur. Zašto ste želeli da razgovarate sa njom?
Nikada mi nije bio plan da u knjigu uključim javne ličnosti. Ali, kada sam nju upoznala, bila je fascinirana ovom idejom. Način na koji je artikulisala svoje razumevanje prisutnosti je potpuno isti kao onaj na koji bih ja to uradila kao naučnik. Ona je odlučna u tome da sve ostavi iza sebe i da živi u trenutku. Svi koji sa njom rade kažu da je ona izuzetno dosledna u toj odluci. Odlično uspeva da objasni šta to zapravo predstavlja. Tu se radi o moći; tu se radi o otvorenosti i odsustvu straha od društvene osude. Radi se o trenutku, a ne o ovom ogromnom, transcendentnom stanju u koje svi upadamo.
U velikoj meri pišete o snazi joge, ali priznajete da baš i niste osoba za jogu. Da li ste opet pokušali?
Obećavam da hoću, kada se moj život malo uspori. Znam da se to u potpunosti kosi sa svim mojim savetima, ali nikako ne uspevam da počnem. Definitivno ću početi da se bavim jogom.
Ranije je joga bila marginalizovana, pa su naučnici izbegavali da se bave njome. Danas već ima dosta istraživanja. U knjizi koristim primer sa veteranima koji pate od posttraumatskog poremećaja. Ovu grupu ponosnih, uglavnom, muškaraca obično ne povezujete sa jogom, ali im ona ipak prija. Prija im jer se u jogi koncentrišete na pokret i na držanje umesto na ono što se događa. Većina poza je veoma ekspanzivna, čak i ako ste na podu ili u pozi „pas koji gleda na dole“. A ekspanzivne poze su osmišljene tako da se u njima osećate snažno.
Imate sina tinejdžera. Kako se, po vašem mišljenju, prisutnost može primeniti na roditeljstvo?
Mnogo roditelja koji koriste prisustvo su mi se javili. Pre svega, prednost je da se krene što ranije, kada deca još nisu svesna zauzimanja poze super junaka.
Moramo da počnemo da upražnjavamo prisustvo u ranom uzrastu. Na neki način, deca imaju najhrabrije držanje, jer nisu ugrožena kulturološkim normama ili stereotipima.
Pisanje, podučavanje, roditeljstvo: kako uspevate da budete prisutni u svim životnim aspektima?
Mislim da radim previše stvari. To je živa istina. A pokušavam da sve to radim puno radno vreme i savršeno. I dalje se borim sa svojim strahovima da ću postati beznačajna ako prestanem da radim sve ovo što je vezano za posao.
Razvela sam se i ponovo sam se udala i moj sin provodi kod mene polovinu nedelje. U tom delu nedelje, trudim se da dođem kući najranije što mogu. Međutim, moj sin je izuzetno pronicljiv. On bi rekao: „Mama, nisi baš prisutna ovde sa mnom!“, i to pomaže.
Izvor: bookpage.com
Foto:PopTech
Kadi je u toj poruci, takođe, otkrila i da je zadobila ozbiljnu povredu mozga u nesreći koju je doživela kao devetnaestogdišnjakinja. To je primoralo na višegodišnje odlaske na terapiju sve dok nije povratila bistinu uma i diplomirala na fakultetu.
To iskustvo je inspirisalo da studira psihologiju i u knjizi „Prisutnost“ je pretočila brojna istraživanja u veoma korisne, jasne savete o tome kako da preuzeti kontrolu nad svojim životom i biti „prisutniji“.
Razgovarala sam sa Kadijevom dok je bila u Rimu, baš nakon održane prezentacije grupi kadrovskih stručnjaka. Uprkos džet legu, zvučala je vedro i prisutno dok smo razgovarale o njenoj novoj knjizi.
Nedavno ste na Tviteru objavili sledeće: „Kada prestanemo da vodimo računa o svom držanju, napustili smo sami sebe.“ Na šta ste tu mislili?
Držanje je jedan od načina da budemo autentični, pravi mi. Ako počnemo da se krivimo i grbimo iznad naših telefona, ili da se umotavamo u šalove, radimo stvari koje nas odvlače od onog najboljeg što možemo da budemo. Sami sebe stavljamo u te bespomoćne poze a da toga nismo ni svesni.
Nakon što sam pročitala poglavlje: „Ne zaslužujem da budem ovde“, zapitala sam se zašto se toliko ljudi oseća kao da su uljezi…
Jedan od razloga je što smatramo da moramo da budemo samouvereni i u svom najboljem izdanju, i da nam nije dozvoljeno da emitujemo bilo šta što bi nagovestilo sumnju u samog sebe. Sumnja u samog sebe je kao krv u vodi, može da privuče ajkule. Pretpostavljamo da su svi drugi dobro, i da samo mi sumnjamo u sebe. Možete biti diplomac sa Harvarda ili emigrant, ali svi mi neki deo svog uspeha pripisujemo sreći.
Bila sam iznenađena kada sam pročitala da se ovo događa podjednako i muškarcima i ženama. Stereotip je da su žene pomirljivije i manje sigurne u sebe.
Nakon govora ohrabrenja, dobila sam na hiljade mejlova. Polovina tih mejlova je bila od muškaraca, koji su mi govorili da se osećaju kao prevaranti i foliranti. Nisam mogla da verujem. Počela sam da istražujem, jer nisam najbolje poznavala prevarantsku literaturu. Onda su stvari polako počele da se kristališu i shvatila sam da se ovo osećanje pojavljuje kod muškaraca u onim situacijama gde im nije dozvoljeno da pokažu emocije, tako da su tu zaista u mraku.
U knjizi ima dosta razgovora koji se bave velikim brojem tema. Posebno sam bila zatečena razgovorom koji ste vodili sa glumicom Džulijen Mur. Zašto ste želeli da razgovarate sa njom?
Nikada mi nije bio plan da u knjigu uključim javne ličnosti. Ali, kada sam nju upoznala, bila je fascinirana ovom idejom. Način na koji je artikulisala svoje razumevanje prisutnosti je potpuno isti kao onaj na koji bih ja to uradila kao naučnik. Ona je odlučna u tome da sve ostavi iza sebe i da živi u trenutku. Svi koji sa njom rade kažu da je ona izuzetno dosledna u toj odluci. Odlično uspeva da objasni šta to zapravo predstavlja. Tu se radi o moći; tu se radi o otvorenosti i odsustvu straha od društvene osude. Radi se o trenutku, a ne o ovom ogromnom, transcendentnom stanju u koje svi upadamo.
U velikoj meri pišete o snazi joge, ali priznajete da baš i niste osoba za jogu. Da li ste opet pokušali?
Obećavam da hoću, kada se moj život malo uspori. Znam da se to u potpunosti kosi sa svim mojim savetima, ali nikako ne uspevam da počnem. Definitivno ću početi da se bavim jogom.
Ranije je joga bila marginalizovana, pa su naučnici izbegavali da se bave njome. Danas već ima dosta istraživanja. U knjizi koristim primer sa veteranima koji pate od posttraumatskog poremećaja. Ovu grupu ponosnih, uglavnom, muškaraca obično ne povezujete sa jogom, ali im ona ipak prija. Prija im jer se u jogi koncentrišete na pokret i na držanje umesto na ono što se događa. Većina poza je veoma ekspanzivna, čak i ako ste na podu ili u pozi „pas koji gleda na dole“. A ekspanzivne poze su osmišljene tako da se u njima osećate snažno.
Imate sina tinejdžera. Kako se, po vašem mišljenju, prisutnost može primeniti na roditeljstvo?
Mnogo roditelja koji koriste prisustvo su mi se javili. Pre svega, prednost je da se krene što ranije, kada deca još nisu svesna zauzimanja poze super junaka.
Moramo da počnemo da upražnjavamo prisustvo u ranom uzrastu. Na neki način, deca imaju najhrabrije držanje, jer nisu ugrožena kulturološkim normama ili stereotipima.
Pisanje, podučavanje, roditeljstvo: kako uspevate da budete prisutni u svim životnim aspektima?
Mislim da radim previše stvari. To je živa istina. A pokušavam da sve to radim puno radno vreme i savršeno. I dalje se borim sa svojim strahovima da ću postati beznačajna ako prestanem da radim sve ovo što je vezano za posao.
Razvela sam se i ponovo sam se udala i moj sin provodi kod mene polovinu nedelje. U tom delu nedelje, trudim se da dođem kući najranije što mogu. Međutim, moj sin je izuzetno pronicljiv. On bi rekao: „Mama, nisi baš prisutna ovde sa mnom!“, i to pomaže.
Izvor: bookpage.com
Foto:PopTech
Autor: Ejmi Kadi
