Ejmor Touls, američki književnik: Ključ za gospodarenjem vremenom
Roman o grofu Rostovu, koga boljševici osude na „kućni“ pritvor u hotelu Metropol, postao je tokom pandemije ponovo popularan među čitaocima. U doživotnoj izolaciji, glavni junak ponavlja kako čovek mora da ovlada svojim okruženjem, inače okolnosti vladaju njime.
Svakako nije slučajno što je Bi-Bi-Sijev književni klub za svoju aprilsku debatu odabrao knjigu „Džentlmen u Moskvi“. Voditelj Džejms Nohti, u društvu čitalaca, putem interneta, razgovarao je sa američkim književnikom Ejmorom Toulsom, pokušavajući da pronađu odgovor na aktuelno pitanje: Možemo li od izmišljenog lika, koji je pre jednog veka osuđen na kućni pritvor, nekako naučiti da se prilagodimo dotle nezamislivim životnim situacijama...
„Grof je mnogo mudriji od mene“, kaže Ejmor Touls za nedeljnik NIN. „Ukoliko tražite savet kako da prođete kroz ova vremena, mogu samo da vas podstaknem da se vratite na njegovu priču.“
Pitamo kada je prvi put video lik grofa Aleksandra Rostova pred sobom. Ne zanima nas to isključivo zato što se sagovornik našeg magazina dvadeset godina bavio investicijama. Radnju je smestio u Rusiju, a rođen je 1964. u Bostonu, u vreme Hladnog rata.
„Tokom te dve decenije, koliko sam se bavio investicijama, dosta sam službeno putovao. Provodio bih nedelje u hotelima dalekih gradova, sastajući se sa potencijalnim klijentima. Dok sam 2009. stizao u hotel u Ženevi (osmu godinu zaredom), prepoznao sam neke ljude u lobiju. Bili su tu od prošlog leta. Učinilo mi se da nikada nisu otišli... Gore u sobi počeo sam da se igram idejom o romanu čiji bi junak bio zaglavljen u velikom hotelu. Misleći da bi tamo trebalo da bude prisilno, a ne ličnim izborom, odmah mi je na um pala Rusija, gde kućni pritvor postoji od carskog doba. Nekoliko dana bilo mi je potrebno da skiciram većinu ključnih događaja. Nekoliko godina gradio sam detaljnu šemu. Onda sam se 2013. povukao iz posla i počeo da pišem.“
Napominje da mu se Grof predstavio prve noći, čim je počeo da zamišlja zaplet. Prirodno, ličnost se malo razvila u odnosu na prvobitnu zamisao, što uvek donosi rad na rukopisu, ali on jeste u potpunosti bio oblikovan nakon prvih desetak napisanih stranica.
„Nekada sam bio grof Aleksandar Iljič Rostov – nosilac Ordena Svetog Andrije, član Džokej kluba, ceremonijalmajstor lova...“ I prekaljeni kozer: „Na venčanjima i imendanskim proslavama od Moskve do Sankt Peterburga neizbežno su ga smeštali pored najćutljivijih gostiju. Pored uštogljenih tetaka i ukočenih stričeva. Pored natmurenih, zajedljivih i stidljivih. Zašto? Zato što ste se na Aleksandra Rostova mogli osloniti da će uvući goste u živahan razgovor, ma kakvo im bilo raspoloženje.“
Razmišljajući o liku, Ejmor Touls objašnjava da su u pretprošlom stoleću pripadnici evropskih aristokratija težili da imaju više toga zajedničkog jedni s drugima, nego sa svojim zemljacima. „Imali su slično obrazovanje, kodeks lepog ponašanja, delili iste vrednosti. Tako na Tolstojevim stranicama vidimo Austrijance, Poljake i Francuze plemićkog porekla dok spretno manevrišu plesnim dvoranama Sankt Peterburga. Premda moj junak jeste čovek posebnog sklopa, sa sopstvenim manama i vrlinama, istovremeno predstavlja evropsku aristokratsku klasu devetnaestog veka. S obzirom na to da je rođen u Rusiji 1890, prinuđen je da gleda kako njegov svet biva gurnut u stranu, ponesen proleterskom revolucijom i napretkom dvadesetog veka.“
Roman od pet stotina strana, kod nas objavljen u Laguni, u prevodu Nikole Pajvančića, otvara stenogram ispitivanja pred Vanrednim komitetom narodnog komesarijata unutrašnjih poslova, od 21. juna 1922.
Višinski: Vaše zanimanje?
Rostov: Džentlmeni nisu skloni zanimanjima.
Nije izveden pred streljački vod, jer je spadao u heroje predrevolucionarne borbe. Dobio je hotelsku sobu! Kroči li izvan hotela, na ulice Moskve – biće ubijen.
No, majstorski se snalazi u novim okolnostima. Ima ključ za sve sobe. Najzagonetnije su, naravno, tajne prostorije; skladište zaboravljenih stvari. Pozornicu ispunjavaju recepcionari, konobari, kuvari, krojačica, berberin – osoblje Metropola. Prolazeći kraj garderobe, oseća da odnekud dolazi hladnoća. „Sigurno je bilo mnogo gostiju koji su upravo stizali na večeru, tako da zimski vazduh još nije iščileo iz materijala njihovih kaputa.“
Pitamo deli li utisak da se u hotelima ljudi pozdravljaju na naročit način, bliski i daleki u isti mah. Ponekad je taj pozdrav prazan i tup, nalik zvuku otvaranja vrata lifta u kom nikog nema. Zar se po tim hodnicima ne krećemo na drugačiji način...
Veliki istorijski događaji tiho ulaze u prozu, ali potpuno menjaju živote junaka. Najtragičnije sudbine sakrivene su u detaljima. Sećamo se razgovora sa ruskim književnikom Viktorom Jerofejevom. Njegov otac učestvovao je u organizaciji Staljinove sahrane. Pokupili su cveće za Staljina, pa ni cvetak nije ostao za Prokofjeva koji je umro istog dana.
„Mislim da naše razumevanje istorije i naše čitanje fikcije imaju jednaku korist od detalja. Mali, uzbudljiv detalj, ili iskustvo pojedinca, možemo da uhvatimo i jasno vidimo u njihovoj konačnosti, a opet prenesu veliku tematsku i istorijsku težinu.“
Zainteresovan je za konture istorije kao pozadinu narativa. Prvenstveno da bi se videlo na koji se način razvijaju likovi i u kakve odnose stupaju.
„Moji romani imaju tendenciju da spoje sitne istorijske činjenice sa izmišljenim. Na primer, mesingane ploče na antikvitetima koje su omogućile komunistima da opreme stanove finim starinama iako nisu njihovo `vlasništvo`, jesu istorijska činjenica sovjetske ere. Ali skidanje etiketa sa vina u podrumu pripada fikciji.“
U fusnoti saznajemo da je sa donje strane komada nameštaja u stilu Luja XIV bila zakucana pločica sa utisnutim brojem; oznaka da je komad deo narodnog inventara. „Zato je svaki dobar boljševik mogao mirno da spava, svestan da krevet od mahagonija na kojem leži nije njegov; a da je on sam, uprkos činjenici da mu je stan opremljen skupocenim antikvitetima, siromašan kao prosjak!“
Izmišljene flaše bez etiketa poručuju da postoji isključivo crno i belo vino. Vinske karte podrivaju revolucionarne ideale. „Da, flaša vina je savršena destilacija vremena i mesta; poetski izraz same individualnosti. A evo je sada, bačena u more anonimnosti.“
Pisac se igra i formom. Naslovi poglavlja uvek su reči na slovo A. „Ambasador“, „Aranžman“, „Afinitet“, „Arivederči“... Važan je protok vremena. Narator podvlači da vremenski razmak između naručivanja i prispeća predjela zasigurno spada među najopasnije u svim ljudskim odnosima.
„Primetili ste, knjiga ima pomalo neobičnu formu. Od dana smeštanja Grofa u kućni pritvor, poglavlja napreduju po principu udvostručavanja: prvi dan posle hapšenja, dva dana posle hapšenja, pet dana, deset dana, tri nedelje, šest nedelja, tri meseca, šest meseci, jedna godina, dve godine, četiri godine, osam godina i šesnaest godina posle hapšenja. Na toj središnjoj tački uvodim princip smanjivanja upola, te priča skače na osam godina do Grofovog bekstva, pa na četiri godine do tog čina, zatim dve, jednu, šest meseci, tri meseca, šest nedelja, tri nedelje, deset dana, pet dana, dva dana, jedan dan, a onda se konačno otvaraju pokretna vrata hotela.“
Iako neobična, nastavlja, čini se da ova forma, „slična harmonici“, dobro odgovara storiji, jer dobijamo detaljan opis ranih dana zatočeništva. „Tada skačemo kroz vreme, kroz ere obeležene karijerom, njegovim roditeljstvom i političkim promenama u društvu; ponovo imamo sve detaljnije i detaljnije opise kako se približavamo raspletu.“
Takav postupak je blizak realnom životu: „Sećamo se mnogih događaja iz godine kad smo tek prešli u svet odraslih, a onda nam se odjednom čitava decenija u sećanju prikaže tek kao faza u karijeri ili u roditeljstvu.“
Možda Grofa u ovoj našoj izolaciji tražimo jer gospodari vremenom. Trenutke nemira otkriva pošto počne da broji stepenice. Ubrzo prestaje. Zna da ukoliko sa tim nastavi, hotel pretvara u konzervu za sardine.
Autor: Mića Vujičić
Izvor: NIN, 17. jun 2021.
Foto: © David Jacobs
Svakako nije slučajno što je Bi-Bi-Sijev književni klub za svoju aprilsku debatu odabrao knjigu „Džentlmen u Moskvi“. Voditelj Džejms Nohti, u društvu čitalaca, putem interneta, razgovarao je sa američkim književnikom Ejmorom Toulsom, pokušavajući da pronađu odgovor na aktuelno pitanje: Možemo li od izmišljenog lika, koji je pre jednog veka osuđen na kućni pritvor, nekako naučiti da se prilagodimo dotle nezamislivim životnim situacijama...
„Grof je mnogo mudriji od mene“, kaže Ejmor Touls za nedeljnik NIN. „Ukoliko tražite savet kako da prođete kroz ova vremena, mogu samo da vas podstaknem da se vratite na njegovu priču.“
Pitamo kada je prvi put video lik grofa Aleksandra Rostova pred sobom. Ne zanima nas to isključivo zato što se sagovornik našeg magazina dvadeset godina bavio investicijama. Radnju je smestio u Rusiju, a rođen je 1964. u Bostonu, u vreme Hladnog rata.
„Tokom te dve decenije, koliko sam se bavio investicijama, dosta sam službeno putovao. Provodio bih nedelje u hotelima dalekih gradova, sastajući se sa potencijalnim klijentima. Dok sam 2009. stizao u hotel u Ženevi (osmu godinu zaredom), prepoznao sam neke ljude u lobiju. Bili su tu od prošlog leta. Učinilo mi se da nikada nisu otišli... Gore u sobi počeo sam da se igram idejom o romanu čiji bi junak bio zaglavljen u velikom hotelu. Misleći da bi tamo trebalo da bude prisilno, a ne ličnim izborom, odmah mi je na um pala Rusija, gde kućni pritvor postoji od carskog doba. Nekoliko dana bilo mi je potrebno da skiciram većinu ključnih događaja. Nekoliko godina gradio sam detaljnu šemu. Onda sam se 2013. povukao iz posla i počeo da pišem.“
Napominje da mu se Grof predstavio prve noći, čim je počeo da zamišlja zaplet. Prirodno, ličnost se malo razvila u odnosu na prvobitnu zamisao, što uvek donosi rad na rukopisu, ali on jeste u potpunosti bio oblikovan nakon prvih desetak napisanih stranica.
„Nekada sam bio grof Aleksandar Iljič Rostov – nosilac Ordena Svetog Andrije, član Džokej kluba, ceremonijalmajstor lova...“ I prekaljeni kozer: „Na venčanjima i imendanskim proslavama od Moskve do Sankt Peterburga neizbežno su ga smeštali pored najćutljivijih gostiju. Pored uštogljenih tetaka i ukočenih stričeva. Pored natmurenih, zajedljivih i stidljivih. Zašto? Zato što ste se na Aleksandra Rostova mogli osloniti da će uvući goste u živahan razgovor, ma kakvo im bilo raspoloženje.“
Razmišljajući o liku, Ejmor Touls objašnjava da su u pretprošlom stoleću pripadnici evropskih aristokratija težili da imaju više toga zajedničkog jedni s drugima, nego sa svojim zemljacima. „Imali su slično obrazovanje, kodeks lepog ponašanja, delili iste vrednosti. Tako na Tolstojevim stranicama vidimo Austrijance, Poljake i Francuze plemićkog porekla dok spretno manevrišu plesnim dvoranama Sankt Peterburga. Premda moj junak jeste čovek posebnog sklopa, sa sopstvenim manama i vrlinama, istovremeno predstavlja evropsku aristokratsku klasu devetnaestog veka. S obzirom na to da je rođen u Rusiji 1890, prinuđen je da gleda kako njegov svet biva gurnut u stranu, ponesen proleterskom revolucijom i napretkom dvadesetog veka.“
Roman od pet stotina strana, kod nas objavljen u Laguni, u prevodu Nikole Pajvančića, otvara stenogram ispitivanja pred Vanrednim komitetom narodnog komesarijata unutrašnjih poslova, od 21. juna 1922.
Višinski: Vaše zanimanje?
Rostov: Džentlmeni nisu skloni zanimanjima.
Nije izveden pred streljački vod, jer je spadao u heroje predrevolucionarne borbe. Dobio je hotelsku sobu! Kroči li izvan hotela, na ulice Moskve – biće ubijen.
No, majstorski se snalazi u novim okolnostima. Ima ključ za sve sobe. Najzagonetnije su, naravno, tajne prostorije; skladište zaboravljenih stvari. Pozornicu ispunjavaju recepcionari, konobari, kuvari, krojačica, berberin – osoblje Metropola. Prolazeći kraj garderobe, oseća da odnekud dolazi hladnoća. „Sigurno je bilo mnogo gostiju koji su upravo stizali na večeru, tako da zimski vazduh još nije iščileo iz materijala njihovih kaputa.“
Pitamo deli li utisak da se u hotelima ljudi pozdravljaju na naročit način, bliski i daleki u isti mah. Ponekad je taj pozdrav prazan i tup, nalik zvuku otvaranja vrata lifta u kom nikog nema. Zar se po tim hodnicima ne krećemo na drugačiji način...
Veliki istorijski događaji tiho ulaze u prozu, ali potpuno menjaju živote junaka. Najtragičnije sudbine sakrivene su u detaljima. Sećamo se razgovora sa ruskim književnikom Viktorom Jerofejevom. Njegov otac učestvovao je u organizaciji Staljinove sahrane. Pokupili su cveće za Staljina, pa ni cvetak nije ostao za Prokofjeva koji je umro istog dana.
„Mislim da naše razumevanje istorije i naše čitanje fikcije imaju jednaku korist od detalja. Mali, uzbudljiv detalj, ili iskustvo pojedinca, možemo da uhvatimo i jasno vidimo u njihovoj konačnosti, a opet prenesu veliku tematsku i istorijsku težinu.“
Zainteresovan je za konture istorije kao pozadinu narativa. Prvenstveno da bi se videlo na koji se način razvijaju likovi i u kakve odnose stupaju.
„Moji romani imaju tendenciju da spoje sitne istorijske činjenice sa izmišljenim. Na primer, mesingane ploče na antikvitetima koje su omogućile komunistima da opreme stanove finim starinama iako nisu njihovo `vlasništvo`, jesu istorijska činjenica sovjetske ere. Ali skidanje etiketa sa vina u podrumu pripada fikciji.“
U fusnoti saznajemo da je sa donje strane komada nameštaja u stilu Luja XIV bila zakucana pločica sa utisnutim brojem; oznaka da je komad deo narodnog inventara. „Zato je svaki dobar boljševik mogao mirno da spava, svestan da krevet od mahagonija na kojem leži nije njegov; a da je on sam, uprkos činjenici da mu je stan opremljen skupocenim antikvitetima, siromašan kao prosjak!“
Izmišljene flaše bez etiketa poručuju da postoji isključivo crno i belo vino. Vinske karte podrivaju revolucionarne ideale. „Da, flaša vina je savršena destilacija vremena i mesta; poetski izraz same individualnosti. A evo je sada, bačena u more anonimnosti.“
Pisac se igra i formom. Naslovi poglavlja uvek su reči na slovo A. „Ambasador“, „Aranžman“, „Afinitet“, „Arivederči“... Važan je protok vremena. Narator podvlači da vremenski razmak između naručivanja i prispeća predjela zasigurno spada među najopasnije u svim ljudskim odnosima.
„Primetili ste, knjiga ima pomalo neobičnu formu. Od dana smeštanja Grofa u kućni pritvor, poglavlja napreduju po principu udvostručavanja: prvi dan posle hapšenja, dva dana posle hapšenja, pet dana, deset dana, tri nedelje, šest nedelja, tri meseca, šest meseci, jedna godina, dve godine, četiri godine, osam godina i šesnaest godina posle hapšenja. Na toj središnjoj tački uvodim princip smanjivanja upola, te priča skače na osam godina do Grofovog bekstva, pa na četiri godine do tog čina, zatim dve, jednu, šest meseci, tri meseca, šest nedelja, tri nedelje, deset dana, pet dana, dva dana, jedan dan, a onda se konačno otvaraju pokretna vrata hotela.“
Iako neobična, nastavlja, čini se da ova forma, „slična harmonici“, dobro odgovara storiji, jer dobijamo detaljan opis ranih dana zatočeništva. „Tada skačemo kroz vreme, kroz ere obeležene karijerom, njegovim roditeljstvom i političkim promenama u društvu; ponovo imamo sve detaljnije i detaljnije opise kako se približavamo raspletu.“
Takav postupak je blizak realnom životu: „Sećamo se mnogih događaja iz godine kad smo tek prešli u svet odraslih, a onda nam se odjednom čitava decenija u sećanju prikaže tek kao faza u karijeri ili u roditeljstvu.“
Možda Grofa u ovoj našoj izolaciji tražimo jer gospodari vremenom. Trenutke nemira otkriva pošto počne da broji stepenice. Ubrzo prestaje. Zna da ukoliko sa tim nastavi, hotel pretvara u konzervu za sardine.
Autor: Mića Vujičić
Izvor: NIN, 17. jun 2021.
Foto: © David Jacobs
Autor: Ejmor Touls
