Elif Šafak o knjizi „Kako sačuvati zdrav razum u doba podela“
Njujorški državni institut za pisce (New York State Writers Institute) održao je tokom 2020. godine virtuelni simpozijum na temu politike, tribalizma, polarizacije i budućnosti demokratije. Na tribini Telling the Truth (Govorimo istinu) gostovala je turska autorka Elif Šafak i razgovarala o knjizi „Kako sačuvati zdrav razum u doba podela“. Gardijan je ovo delo nazvao jednom od „najboljih knjiga koje podstiču saosećajnost“, dok ju je Kosmopolitan okarakterisao kao „revolucionarno štivo“.
Foto: Zeynel Abidin / Wikimedia Commons
Elif, ovo je divna mala knjiga meditacija, gotovo da deluje kao molitvenik. U njoj govorite o empatiji. Može li empatija da nas spasi? I kako možemo da je povećamo?
Empatija je esencijalna i, nažalost, u vremenu u kome živimo vidimo pad u nivou empatije širom sveta. Verujem da to ima svoje posledice. Takođe, mislim da je empatija poput mišića koji treba vežbati – što je više koristimo, postajemo bolji. Moramo da ulažemo u empatiju. Pod njom podrazumevam kognitivnu sposobnost da sebe stavimo na nečije mesto na nekoliko sati ili dana kako bismo videli svet njihovim očima. Ali istovremeno je to emocionalna vežba, ne samo intelektualna, i dobra je za nas same.
Govorimo često o tribalizmu koji predstavlja pogled na svet „mi protiv njih“. Da li je moguće posmatrati svet kao jedno veliko „mi“?
Uvek postoje slojevi, nijanse, i potpuno je razumljivo i ljudski da se osećamo povezani sa zemljom svojih predaka, da imamo patriotska osećanja i osećaj da se nešto nastavlja – sve je to, u određenom kontekstu, razumljivo. Ali moja poenta je da mi nažalost nikada ne učimo sebe, niti svoju decu, ideji mnogostrukog pripadanja. O identitetu govorimo kao da je reč o jednini, monolitnoj pojavi koja je zasnovana na isključivanju. Upravo tu počinju problemi.
Kada pogledam sebe i svoj životni put, nema sumnje da u mom srcu i mom pisanju Istanbul igra veoma značajnu ulogu. Ja sam deo Istanbula, bez obzira na to da li živim u njemu ili ne, jer svoj grad nosite sa sobom gde god da ste. Ali jednako se osećam povezano sa Balkanom, delovi moje duše su na Bliskom istoku, a Evropljanka sam po rođenju i vrednostima koje nosim u sebi. Tokom godina postala sam građanka Londona, osećam povezanost sa Velikom Britanijom, i bez obzira na to šta nam političari ovde govore, volim da o sebi razmišljam kao o građanki sveta, građanki celokupnog čovečanstva.
Dakle, možete da imate sve te koncentrične krugove višestrukog pripadanja i to ne znači da plutate u vazduhu bez ikakvog cilja. To ne znači da niste ni za šta vezani. Naprotiv, povezani ste sa mnogim mestima, mnogim stvarima, i stalo vam je do mnogo toga u isto vreme. Kada bismo promovisali takav način razmišljanja, bilo bi nam lakše da saosećamo jedni sa drugima. Ali ako nastavimo da promovišemo pojedinačne identitete, sukobi će ostati neizbežni.
Šta je sa besom? Da li je dobar? Loš? Možemo li da ga izbegnemo ili ne treba da ga izbegavamo?
Mislim da ne treba da izbegavamo bes jer, s vremena na vreme, ako nas ne preplavi bes ili anksioznost, ili zbunjenost, možda znači da ne pratimo šta se sve dešava u svetu. Jer kada zaista pratimo šta se dešava ovde, tamo ili bilo gde, naravno da ćemo osetiti bes ili potrebu da nešto uradimo da ispravimo nepravde. U tom smislu, verujem da bes može da bude esencijalan, „pozitivna sila“ ako naučimo kako da učinimo da se ne ponavlja. Jer bes na duže staze ume da bude poprilično otrovan i destruktivan. Može da nas vodi ka aroganciji, da nas vraća u naša „plemena“ i stvara iluziju da znamo sve bolje od drugih. Ta strana besa je opasna. Radije bih volela da ga vidim kao izvor energije koji koristimo za nešto pozitivnije i konstruktivnije. Ne samo individualno već i u zajednicama u kojima živimo.
Kako Amerika izgleda iz Vaše perspektive?
Davno, kada sam živela u Istanbulu, jedna učena žena koja je došla iz Amerike rekla mi je, vrlo dobronamerno, da je potpuno razumljivo što sam feministkinja jer živim u Turskoj. Način na koji je to rekla... Nisam razumela zašto ona ne bi bila feministkinja iako živi u Americi. Poenta je da nam je potreban feminizam, kao i briga o ljudskim pravima, pravima žena, LGBTQ pravima i vladavini prava uopšte, o slobodi govora. Gde god da smo se zadesili na ovom svetu. Ali rekla bih da je do 2016. godine postojala dualistička percepcija sveta u kome su neke zemlje „likvidne“ i u njima je potrebno da brinemo o budućnosti demokratije, dok su druge zemlje delovale čvrsto i bezbedno – pre svega zapadni svet. U tim zemljama nismo morali da brinemo o demokratiji. Nakon 2016. godine ovakav pogled na svet se raspao na sitne komade i sada znamo da ne postoji podela na čvrste i promenljive zemlje.
Zapravo, svi živimo u promenljivim vremenima, što znači da vam čak i prava koja uživate u Sjedinjenim Američkim Državama mogu biti oduzeta. Zato ne iznenađuje da su danas ljudi u Americi s razlogom zabrinuti za budućnost ženskih prava, posebno reproduktivnih prava, kao i zbog LGBTQ prava, ali i zbog slobode govora, vladavine prava i podele moći, jer smo već videli veliku eroziju u svim tim oblastima. Uopšteno, mislim da sada svi bolje razumemo koliko je demokratija u stvari osetljiv i delikatan ekosistem i da neprestano moramo da se trudimo oko nje umesto što je uzimamo zdravo za gotovo.
Da li nam je potreban povratak optimizma u pogledu demokratije? I kako da ga razvijemo ponovo u svetlu svega što se danas dešava?
Mislim da je on poput soli. So je toliko važna u našim životima, ali ako je previše koristimo, nije dobra za naše telo. To se dešava i sa optimizmom. Potreban nam je kako bismo bili zdravi, ali smo zašli u ekstrem – mislim da je krajem devedesetih i početkom novog veka postojao ekstremni optimizam koji nije pomogao nikome. Tada su najveći optimisti poticali iz sveta tehnologije, posebno digitalne. Dolazili su na konferencije i govorili nam kako ćemo živeti najmanje sto godina zahvaljujući medicinskim i digitalnim tehnologijama, unaprediće se kvalitet života i da će, zahvaljujući društvenim mrežama, zemlje koje kasne u razvoju demokratije i građanskih prava uskoro uhvatiti korak sa civilizovanim svetom. Ali u stvarnosti se desilo nešto sasvim drugačije. Danas imamo neku vrstu klatna koje se zaljuljalo u drugi ekstrem i borimo se sa ekstremnim pesimizmom.
Evo jednog primera. Sećam se kada je početkom novog milenijuma krenulo „Arapsko proleće“, postojala je tolika vera u digitalnu tehnologiju, da je mladi par u Egiptu svojoj devojčici dao ime Fejsbuk. Oko šest meseci kasnije je porodica u Izraelu svoje treće dete nazvalo Lajk. Danas, u vremenu pesimizma, razmišljam o to dvoje dece – Fejsbuk u Egiptu i Lajk u Izraelu – i kakav im je život sada. Kakav smo to svet dali ovim tinejdžerima? Zato mislim da je za nas najbolje da izbegavamo ekstremni optimizam i ekstremni pesimizam, već da imamo zdravu kombinaciju koju nazivam opreznim optimizmom i kreativnim pesimizmom. Jer iskreno mislim da um mora da bude malo pesimističniji kako bi bio oprezan i svesniji onoga što se dešava. Ali ako preteramo, to nas vuče na dno i zato srce mora da bude optimističnije – to je balans o kome je govorio italijanski mislilac Gramši: pesimizam intelekta i optimizam volje.
Postoje li praktični koraci koje možemo da primenjujemo kako ne bismo postali apatični?
Moramo da napravimo razliku između informacija, znanja i mudrosti. Ako pogledamo tehnološku revoluciju s početka veka, svi su verovali da će ljudi, ako budu imali sve moguće informacije, donositi ispravne odluke i zato je svetu potrebno bombardovanje informacijama. Ali nije tako ispalo. Jer ponovo dolazimo do toga – previše informacija, posebno dezinformacija, stvara zbunjenost i ne možemo da ih procesuiramo. Naši mozgovi nisu tako podešeni. A šta mi sada radimo? Skrolujemo po društvenim mrežama verujući da smo povezani, da pratimo priče, ali zapravo ne osećamo nikakvu emocionalnu povezanost s tim.
Verujem da živimo u vremenu u kome postoji previše informacija, malo znanja i još manje mudrosti. Moramo da promenimo taj odnos. Definitivno nam treba manje informacija jer je prevelika količina informacija prepreka u stvaranju znanja. Tako se stvara iluzija da znamo nešto o određenoj temi, a zapravo znamo malo. Moramo podići nivo znanja, a mislim da se to pre svega postiže kroz knjige, duboke analize, dobro novinarstvo koje zadire u suštinu. A na kraju pokušajmo da podignemo nivo sopstvene mudrosti, jer to nam je cilj, zar ne? A za mudrost su nam potrebni i um i srce, a to je emocionalna inteligencija koja nas vraća priči o empatiji. Za to nam je potrebna umetnost, trebaju nam priče i književnost, jer kada znate nečiju priču, ta osoba više nije samo deo „statistike“. Tako možemo da se, ne samo intelektualno već i emotivno, povežemo s tom osobom.
Izvor: New York State Writers Institute / YouTube
Prevod: Dragan Matković
Davno, kada sam živela u Istanbulu, jedna učena žena koja je došla iz Amerike rekla mi je, vrlo dobronamerno, da je potpuno razumljivo što sam feministkinja jer živim u Turskoj. Način na koji je to rekla... Nisam razumela zašto ona ne bi bila feministkinja iako živi u Americi. Poenta je da nam je potreban feminizam, kao i briga o ljudskim pravima, pravima žena, LGBTQ pravima i vladavini prava uopšte, o slobodi govora. Gde god da smo se zadesili na ovom svetu. Ali rekla bih da je do 2016. godine postojala dualistička percepcija sveta u kome su neke zemlje „likvidne“ i u njima je potrebno da brinemo o budućnosti demokratije, dok su druge zemlje delovale čvrsto i bezbedno – pre svega zapadni svet. U tim zemljama nismo morali da brinemo o demokratiji. Nakon 2016. godine ovakav pogled na svet se raspao na sitne komade i sada znamo da ne postoji podela na čvrste i promenljive zemlje.
Zapravo, svi živimo u promenljivim vremenima, što znači da vam čak i prava koja uživate u Sjedinjenim Američkim Državama mogu biti oduzeta. Zato ne iznenađuje da su danas ljudi u Americi s razlogom zabrinuti za budućnost ženskih prava, posebno reproduktivnih prava, kao i zbog LGBTQ prava, ali i zbog slobode govora, vladavine prava i podele moći, jer smo već videli veliku eroziju u svim tim oblastima. Uopšteno, mislim da sada svi bolje razumemo koliko je demokratija u stvari osetljiv i delikatan ekosistem i da neprestano moramo da se trudimo oko nje umesto što je uzimamo zdravo za gotovo.
Da li nam je potreban povratak optimizma u pogledu demokratije? I kako da ga razvijemo ponovo u svetlu svega što se danas dešava?
Mislim da je on poput soli. So je toliko važna u našim životima, ali ako je previše koristimo, nije dobra za naše telo. To se dešava i sa optimizmom. Potreban nam je kako bismo bili zdravi, ali smo zašli u ekstrem – mislim da je krajem devedesetih i početkom novog veka postojao ekstremni optimizam koji nije pomogao nikome. Tada su najveći optimisti poticali iz sveta tehnologije, posebno digitalne. Dolazili su na konferencije i govorili nam kako ćemo živeti najmanje sto godina zahvaljujući medicinskim i digitalnim tehnologijama, unaprediće se kvalitet života i da će, zahvaljujući društvenim mrežama, zemlje koje kasne u razvoju demokratije i građanskih prava uskoro uhvatiti korak sa civilizovanim svetom. Ali u stvarnosti se desilo nešto sasvim drugačije. Danas imamo neku vrstu klatna koje se zaljuljalo u drugi ekstrem i borimo se sa ekstremnim pesimizmom.
Evo jednog primera. Sećam se kada je početkom novog milenijuma krenulo „Arapsko proleće“, postojala je tolika vera u digitalnu tehnologiju, da je mladi par u Egiptu svojoj devojčici dao ime Fejsbuk. Oko šest meseci kasnije je porodica u Izraelu svoje treće dete nazvalo Lajk. Danas, u vremenu pesimizma, razmišljam o to dvoje dece – Fejsbuk u Egiptu i Lajk u Izraelu – i kakav im je život sada. Kakav smo to svet dali ovim tinejdžerima? Zato mislim da je za nas najbolje da izbegavamo ekstremni optimizam i ekstremni pesimizam, već da imamo zdravu kombinaciju koju nazivam opreznim optimizmom i kreativnim pesimizmom. Jer iskreno mislim da um mora da bude malo pesimističniji kako bi bio oprezan i svesniji onoga što se dešava. Ali ako preteramo, to nas vuče na dno i zato srce mora da bude optimističnije – to je balans o kome je govorio italijanski mislilac Gramši: pesimizam intelekta i optimizam volje.
Postoje li praktični koraci koje možemo da primenjujemo kako ne bismo postali apatični?
Moramo da napravimo razliku između informacija, znanja i mudrosti. Ako pogledamo tehnološku revoluciju s početka veka, svi su verovali da će ljudi, ako budu imali sve moguće informacije, donositi ispravne odluke i zato je svetu potrebno bombardovanje informacijama. Ali nije tako ispalo. Jer ponovo dolazimo do toga – previše informacija, posebno dezinformacija, stvara zbunjenost i ne možemo da ih procesuiramo. Naši mozgovi nisu tako podešeni. A šta mi sada radimo? Skrolujemo po društvenim mrežama verujući da smo povezani, da pratimo priče, ali zapravo ne osećamo nikakvu emocionalnu povezanost s tim.
Verujem da živimo u vremenu u kome postoji previše informacija, malo znanja i još manje mudrosti. Moramo da promenimo taj odnos. Definitivno nam treba manje informacija jer je prevelika količina informacija prepreka u stvaranju znanja. Tako se stvara iluzija da znamo nešto o određenoj temi, a zapravo znamo malo. Moramo podići nivo znanja, a mislim da se to pre svega postiže kroz knjige, duboke analize, dobro novinarstvo koje zadire u suštinu. A na kraju pokušajmo da podignemo nivo sopstvene mudrosti, jer to nam je cilj, zar ne? A za mudrost su nam potrebni i um i srce, a to je emocionalna inteligencija koja nas vraća priči o empatiji. Za to nam je potrebna umetnost, trebaju nam priče i književnost, jer kada znate nečiju priču, ta osoba više nije samo deo „statistike“. Tako možemo da se, ne samo intelektualno već i emotivno, povežemo s tom osobom.
Izvor: New York State Writers Institute / YouTube
Prevod: Dragan Matković
Autor: Elif Šafak
