Roman „Euforija“ švedske autorke Elin Kulhed delo je istorijske fikcije upotpunjeno pedantnim istraživanjem i proučavanjem dnevničkih zapisa slavne književnice Silvije Plat. Elin je oduvek bila fascinirana pisanjem i glasom Platove, a postala je opsednuta njenim životom i delom kada se našla u sličnoj situaciji – kao majka maloletne dece i supruga pisca koja traži način da se posveti svom stvaralaštvu.

„Kad sam imala 20 godina i otkrila njenu književnost kroz dnevnike i pesme, povezala sam se s njom kao mladom, ambicioznom autorkom i sa stvarnošću koju je želela da prikaže sa oštroumnom psihološkom oštrinom“, rekla je Elin Kulhed na početku razgovora. „Ovog puta me je obuzela ideja da se povežem s njom kao majkom male dece, autorom čija su dela objavljivana i suprugom pesnika. Platova je amblem nekoga ko stvara unutar patrijarhalne logike, gde ne može, ne sme i nije joj dozvoljeno da bira svoju umetnost ispred majčinstva ili braka. Poslednje godine života bila je književno najproduktivnija, a istovremeno, to je godina kad je drugi put postala majka i kada je ostavljena sa decom i slomljenim snovima, na kojima je sa mužem Tedom Hjuzom izgradila život. Shvatila sam da je bila neverovatno usamljena i istraživala sam kakva je bila njena poslednja godina života. Dok sam pisala, prvi put su objavljena njena pisma, koja su nastajala od 1962. do 1963. godine, u kojima opisuje svoju situaciju tokom tog poslednjeg perioda, na kristalno jasan, kompetentan i samosvestan način, što je potpuno suprotno fabrikovanoj slici Platove kao, pre svega, mentalno obolele osobe. Rastužilo me je što je napisala i dodatna prozna dela tokom poslednje godine svog života – roman, kao i dnevnički tekst, ali da ništa ne ostaje budućim generacijama. ’Euforija’ je roman kojim sam htela da popunim prazninu nakon svakodnevnih tekstova i da sačuvam najbliži opis njenog života.“

Zašto Vam je bila potrebna forma romana da biste prikazali život Silvije Plat?

Roman je oblik izvora znanja gde možete da zađete duboko u motiv koji želite da otkrijete i istražite. Moje pisanje je za početak književno i izmaštano, a jezik povezuje misli, ideje, vreme i glas na savršen način, ako ga pravilno koristite. Kroz priču pronalazite skriveno ili nevidljivo.

Koji izvori o njenom životu su Vam bili najdragoceniji?

Pročitala sam biografije i druga istraživanja, ali najviše mi je značilo njeno pisanje, kao i rad Teda Hjuza. Pisma, pesme, novinski zapisi, kratke priče, „Stakleno zvono“, i sve to iznova i iznova. Mnogo sam proučavala njene skice. Naravno, čitala sam i mnogo drugih pesnika i tekstova toga vremena, kao što su dela En Sekston, Roberta Lavela, Alana Silitola, Ule Isakson i Roberta Grejvsa.

Šta Vam je najfascinantnije u vezi sa njenim životom?

Shvatila sam da je, u stvari, bila mrtva umorna majka male dece, a ne, kao što se prvo pomisli, luda ili psihički bolesna žena. Ostavljena je sama u veoma osetljivoj situaciji. Mogu da se povežem sa tom situacijom i potpunom usamljenošću majčinstva na mnogo načina. Posle novog čitanja Platove gledala sam je drugim očima. I tada sam videla osobu koja je zapravo veoma moćna i jaka, posvećena ljubavi, umetnosti i onima koje je volela. Život je uzimala za ozbiljno i bila je potpuno predana u svemu što je radila. Takođe, tamo gde sam oko nje ranije videla tamu i krivicu, pronašla sam novo svetlo.

Proučavajući njen život i stičući nove uvide u okolnosti u kojima je živela i stvarala, kako ste doživeli njena dela u novim čitanjima?

Najviše me je uznemirilo što sam otkrila da je, na neki način, kanonizovana zbog samoubistva, a ne zbog ogromne literature koju nam je ostavila. „Staklenim zvonom“ je obnovila žanr romana, navodeći da je autobiografsko pisanje i korišćenje ličnog iskustva kao književne teme bilo novo šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Već početkom šezdesetih godina pisala je o majčinstvu, o njegovoj ambivalentnosti, dajući glas majkama. Ali da li je po tome pamtimo? Isprva, ne.

Koje njeno književno delo je za Vas najznačajnije i zašto?

Značajni su mi njeni novinski članci zbog dužine i briljantne dinamične proze, koja, u svakom pojedinačnom zapisu, pokazuje šta znači biti čovek. „Sabrana poezija“, koja predstavlja kompletan rad velike pesnikinje. Roman „Stakleno zvono“ zbog jasnoće i brutalnosti s kojima Ester Grinvud vidi svet mlade devojke. Pesma „Tri žene“, napisana u martu 1963, kad je njen sin imao samo dva meseca. Ona daje književni glas ženi koja rađa, koja je imala pobačaj i koja odgaja novorođenče. Mnogo je ambivalentnosti i telesnosti u ovoj pesmi, kao i prelepe poezije. I čitala sam iznova i iznova The Colossus i Ariel. Takođe volim kratku priču Sunday At The Mintons, na koju je Platova bila veoma ponosna.