Elisabet Benvenant: „I dalje verujem u ljubav“
Redakcija časopisa Aktualidad literatura imala je čast da intervjuiše špansku spisateljicu Elisabet Benavent, autorku romana koje obožava ženska čitalačka publika širom sveta. Sigurno su vam poznati naslovi: „Na Valerijinom mestu“, „Valerija u ogledalu“, „Valerija u crno-belom“, „Gola Valerija“…
U intervjuu nam autorka otkriva više o sebi i svojim novim poduhvatima. I mi vam preporučujemo njene romane – stil je svež, uvlači vas u priču od prve stranice i u svakom postoji osvrt na neki od prethodnih naslova.
Evo šta nam je rekla:
Kada si počela da pišeš i ko ili šta je probudilo tvoju ljubav prema književnosti?
Sestra mi je usadila ljubav prema čitanju još kada sam bila mala i mislim da je to u meni probudilo i strast za pisanjem. Zapravo ne znam kako sam tačno počela. Oduvek sam osećala potrebu da pišem i imala sam mnogo pokušaja – malo-pomalo sam izmišljala razne priče, pa od nekih nije ispalo ništa, a neke su na kraju i prerasle u… nešto. Srećom, nijedna od tih prvih priča nikada neće biti objavljena!
Тvoje romane mogu čitati i muškarci i žene, ali oni su prvenstveno namenjeni ženskoj čitalačkoj publici, zar ne? Zašto si se odlučila za ovaj žanr?
Iskreno, to nije nešto što sam planirala. Unosim mnogo emocija u svoje pisanje, to jest, potpuno se prepustim ideji koju dobijem i priči koja se iz nje razvije. Jedan moj profesor je govorio da ljudi uvek traže način da se predstave, možda je ovo moj način da to uradim.
Valerija i njene drugarice, to jest „Na Valerijinom mestu“, proslavile su te kao pisca i posle ovog romana samo su se ređali uspešni naslovi. Da li si očekivala takav uspeh? Kako je nastao Valerijin svet?
Nisam to uopšte očekivala. I dan-danas mi deluje nestvarno sve što se dogodilo u protekle tri godine. Bilo je to divno iskustvo i ostvarenje sna koje mi je delovalo nemoguće. Između ostalog, Valerija je nastala iz moje želje da budem bliže svojim drugaricama – strašno su mi nedostajale kada sam se tek preselila u Madrid, pa sam napisala priču koja me je vratila u dane našeg druženja, a nisam ni mislila da će iko ikada čitati ono što napišem. Zbog toga će Valerija uvek biti posebna za mene, u svakom ženskom liku se nalazi i delić neke moje drugarice.
Moram da kažem da sam pročitala čitavu sagu o Valeriji („Na Valerijinom mestu“, „Valerija u ogledalu“, „Valerija u crno-belom“ i „Gola Valerija“), a večeras ću završiti i drugi i poslednji roman iz sage o Silviji („Pronaći Silviju“). U svim tvojim romanima dosad glavna tema je ljubav, ali ne bilo kakva ljubav, već ona koja nas ispunjava i koja može da nas slomi, ona koja ostavlja osećaj praznine u nama onda kada se ugasi… Zbog čega ova tema preovladava u tvojim delima? Da li zapravo veruješ u ovu vrstu ljubavi ili, naprotiv, misliš da je danas ljubav potcenjena i da su ljudi postali hladniji i površniji u svojim odnosima?
Šta ću, ja sam jedna od onih koji i dalje veruju u ljubav. Verujem u „zauvek“ i u to da je moguće pronaći osobu koja će biti deo tvog života do kraja. Štaviše, duboko u meni se krije prava kraljica drame koja sve burno doživljava, tako da moram da je zauzdavam dok pišem jer na najmanji nadražaj odmah isplivava na površinu.
Tvoji likovi privlače pažnju čitaoca jer su toliko stvarni, normalni i bliski običnom čoveku, pa smatram da su oni zaslužni što se tvoji romani čitaju za najviše tri dana… Ko su ti uzori kada ih osmišljavaš? I, ako želiš da nam to otkriješ, kom liku si dodelila najviše svojih osobina?
Ne mogu da poreknem da su moje drugarice neiscrpan izvor inspiracije. Svaki put kada izađemo na piće vratim se kući puna ideja i beležaka zapisanih u mobilnom ili na salveti… U mom životu postoji i jedna Lola i jedna Karmen, kao i Martina i Silvija… Svaka od junakinja ima ponešto naše u sebi. Koja od njih najviše podseća na mene? Mislim da bih ja bila mešavina nekoliko njih: Valerije, Karmen, Silvije…
Nedavno je objavljena još jedna tvoja saga koja nosi ime junakinje – ovoga puta u pitanju je Martina. Šta možemo očekivati od ova dva romana?
Martina je devojka koja suzbija svoja osećanja, ali kraj sebe ima Amaju, koja je prepuna života, i Sandru, čije ponašanje je pomalo specifično. Ovi romani govore o devojkama koje moraju da se suoče sa svojim slabostima i koje, kao što to biva u životu, ponekad dobijaju, a ponekad gube. Očekujte ljubav, prijateljstvo i kulinarstvo.
U intervjuu nam autorka otkriva više o sebi i svojim novim poduhvatima. I mi vam preporučujemo njene romane – stil je svež, uvlači vas u priču od prve stranice i u svakom postoji osvrt na neki od prethodnih naslova.
Evo šta nam je rekla:
Kada si počela da pišeš i ko ili šta je probudilo tvoju ljubav prema književnosti?
Sestra mi je usadila ljubav prema čitanju još kada sam bila mala i mislim da je to u meni probudilo i strast za pisanjem. Zapravo ne znam kako sam tačno počela. Oduvek sam osećala potrebu da pišem i imala sam mnogo pokušaja – malo-pomalo sam izmišljala razne priče, pa od nekih nije ispalo ništa, a neke su na kraju i prerasle u… nešto. Srećom, nijedna od tih prvih priča nikada neće biti objavljena!
Тvoje romane mogu čitati i muškarci i žene, ali oni su prvenstveno namenjeni ženskoj čitalačkoj publici, zar ne? Zašto si se odlučila za ovaj žanr?
Iskreno, to nije nešto što sam planirala. Unosim mnogo emocija u svoje pisanje, to jest, potpuno se prepustim ideji koju dobijem i priči koja se iz nje razvije. Jedan moj profesor je govorio da ljudi uvek traže način da se predstave, možda je ovo moj način da to uradim.
Valerija i njene drugarice, to jest „Na Valerijinom mestu“, proslavile su te kao pisca i posle ovog romana samo su se ređali uspešni naslovi. Da li si očekivala takav uspeh? Kako je nastao Valerijin svet?
Nisam to uopšte očekivala. I dan-danas mi deluje nestvarno sve što se dogodilo u protekle tri godine. Bilo je to divno iskustvo i ostvarenje sna koje mi je delovalo nemoguće. Između ostalog, Valerija je nastala iz moje želje da budem bliže svojim drugaricama – strašno su mi nedostajale kada sam se tek preselila u Madrid, pa sam napisala priču koja me je vratila u dane našeg druženja, a nisam ni mislila da će iko ikada čitati ono što napišem. Zbog toga će Valerija uvek biti posebna za mene, u svakom ženskom liku se nalazi i delić neke moje drugarice.
Moram da kažem da sam pročitala čitavu sagu o Valeriji („Na Valerijinom mestu“, „Valerija u ogledalu“, „Valerija u crno-belom“ i „Gola Valerija“), a večeras ću završiti i drugi i poslednji roman iz sage o Silviji („Pronaći Silviju“). U svim tvojim romanima dosad glavna tema je ljubav, ali ne bilo kakva ljubav, već ona koja nas ispunjava i koja može da nas slomi, ona koja ostavlja osećaj praznine u nama onda kada se ugasi… Zbog čega ova tema preovladava u tvojim delima? Da li zapravo veruješ u ovu vrstu ljubavi ili, naprotiv, misliš da je danas ljubav potcenjena i da su ljudi postali hladniji i površniji u svojim odnosima?
Šta ću, ja sam jedna od onih koji i dalje veruju u ljubav. Verujem u „zauvek“ i u to da je moguće pronaći osobu koja će biti deo tvog života do kraja. Štaviše, duboko u meni se krije prava kraljica drame koja sve burno doživljava, tako da moram da je zauzdavam dok pišem jer na najmanji nadražaj odmah isplivava na površinu.
Tvoji likovi privlače pažnju čitaoca jer su toliko stvarni, normalni i bliski običnom čoveku, pa smatram da su oni zaslužni što se tvoji romani čitaju za najviše tri dana… Ko su ti uzori kada ih osmišljavaš? I, ako želiš da nam to otkriješ, kom liku si dodelila najviše svojih osobina?
Ne mogu da poreknem da su moje drugarice neiscrpan izvor inspiracije. Svaki put kada izađemo na piće vratim se kući puna ideja i beležaka zapisanih u mobilnom ili na salveti… U mom životu postoji i jedna Lola i jedna Karmen, kao i Martina i Silvija… Svaka od junakinja ima ponešto naše u sebi. Koja od njih najviše podseća na mene? Mislim da bih ja bila mešavina nekoliko njih: Valerije, Karmen, Silvije…
Nedavno je objavljena još jedna tvoja saga koja nosi ime junakinje – ovoga puta u pitanju je Martina. Šta možemo očekivati od ova dva romana?
Martina je devojka koja suzbija svoja osećanja, ali kraj sebe ima Amaju, koja je prepuna života, i Sandru, čije ponašanje je pomalo specifično. Ovi romani govore o devojkama koje moraju da se suoče sa svojim slabostima i koje, kao što to biva u životu, ponekad dobijaju, a ponekad gube. Očekujte ljubav, prijateljstvo i kulinarstvo.
Otkako sam pročitala prvi roman o Valeriji, htela sam da ti postavim jedno pitanje – ja sam od onih koji smatraju da je knjiga uvek daleko bolja od filma ili serije koji se po njoj snime, ali iskreno bih volela da vidim neki od tvojih romana na velikom platnu. Jesi li ikad dobila ponudu za ekranizaciju tvojih dela? Šta bi odgovorila na takvu ponudu?
U aprilu 2014. godine producentska kuća Diagonal TV kupila je prava za ekranizaciju sage o Valeriji. Taj projekat i dalje traje i napreduje malo-pomalo, pošto čitav proces zahteva mnogo vremena. Stvarno sam oduševljena jer mora da je fascinantno videti kako tvoji likovi na taj način oživljavaju. Štaviše, znam da je projekat u odličnim rukama.
Čime se trenutno baviš? Da li ti se već nove ideje roje u glavi?
Sarađujem sa časopisom Kuore na nedeljnom nivou i počeću da učestvujem i u radio-emisiji „Anda Ya“ („Nije valjda“) na stanici Los 40. Osim toga, učestvujem i u jednom izdavačkom projektu – u ediciji „Betacoqueta“ („Betakoketa“), koja će obuhvatati naslove spisateljica koje tek započinju karijeru, a imam i ideju koju planiram da ostvarim sledeće godine. Ipak, novi roman ćete morati još malo da pričekate.
I za kraj: Koji tvoj roman bi trebalo sledeće da pročitam? Koji je tvoj omiljeni roman/pisac?
Skoro uvek preporučujem da se moji romani čitaju prema redosledu objavljivanja jer se obično u svakom romanu pozivam i na prethodne. Tako da, ako si pročitala Valeriju i Silviju, preporučujem ti trilogiju „Mi Elección“ („Moj izbor“). Prvi deo je „Alguien que no soy“ („To nisam ja“). Hvala na poverenju!
Ne bih mogla da izdvojim samo jedan omiljeni roman, ni jednog omiljenog pisca. Postoji mnogo naslova koji su ostavili utisak na mene: „El camino“ („Put“) Migela Delibesa, „Nana“ Emila Zole, „Smeh u tami“ Vladimira Nabokova, „Beskrajna priča“ Mihaela Endea, zbirka pesama „Shotgun Lovesongs“ Nikolasa Batlera…
Hvala još jednom na vremenu koje si izdvojila za nas i na naslovima koji uvuku čitaoca još na prvoj stranici. Mnogo sreće u sledećim projektima.
Izvor: actualidadliteratura.com
Autor: Karmen Giljen
U aprilu 2014. godine producentska kuća Diagonal TV kupila je prava za ekranizaciju sage o Valeriji. Taj projekat i dalje traje i napreduje malo-pomalo, pošto čitav proces zahteva mnogo vremena. Stvarno sam oduševljena jer mora da je fascinantno videti kako tvoji likovi na taj način oživljavaju. Štaviše, znam da je projekat u odličnim rukama.
Čime se trenutno baviš? Da li ti se već nove ideje roje u glavi?
Sarađujem sa časopisom Kuore na nedeljnom nivou i počeću da učestvujem i u radio-emisiji „Anda Ya“ („Nije valjda“) na stanici Los 40. Osim toga, učestvujem i u jednom izdavačkom projektu – u ediciji „Betacoqueta“ („Betakoketa“), koja će obuhvatati naslove spisateljica koje tek započinju karijeru, a imam i ideju koju planiram da ostvarim sledeće godine. Ipak, novi roman ćete morati još malo da pričekate.
I za kraj: Koji tvoj roman bi trebalo sledeće da pročitam? Koji je tvoj omiljeni roman/pisac?
Skoro uvek preporučujem da se moji romani čitaju prema redosledu objavljivanja jer se obično u svakom romanu pozivam i na prethodne. Tako da, ako si pročitala Valeriju i Silviju, preporučujem ti trilogiju „Mi Elección“ („Moj izbor“). Prvi deo je „Alguien que no soy“ („To nisam ja“). Hvala na poverenju!
Ne bih mogla da izdvojim samo jedan omiljeni roman, ni jednog omiljenog pisca. Postoji mnogo naslova koji su ostavili utisak na mene: „El camino“ („Put“) Migela Delibesa, „Nana“ Emila Zole, „Smeh u tami“ Vladimira Nabokova, „Beskrajna priča“ Mihaela Endea, zbirka pesama „Shotgun Lovesongs“ Nikolasa Batlera…
Hvala još jednom na vremenu koje si izdvojila za nas i na naslovima koji uvuku čitaoca još na prvoj stranici. Mnogo sreće u sledećim projektima.
Izvor: actualidadliteratura.com
Autor: Karmen Giljen
Autor: Elisabet Benavent
