Poslednji roman Elizabet Gilbert „Grad devojaka“ drugačiji je u odnosu na njena prethodna dela. U ovom romanu autorka iskreno i realno piše o seksualnim iskustvima svojih junakinja, o njihovom putovanju ka otkrivanju vlastitog zadovoljstva, što zapravo predstavlja početak koji joj je pomogao da se roman formira ali i da prebrodi svoju ličnu tragediju.

Ono što je posebno okupiralo pažnju autorke jeste tema seksualnih sloboda. U svom prethodnom romanu „Potpis u svim stvarima“ pisala je upravo suprotno: o botaničaru iz 19. veka koji žudi za seksom, ali ga nikada ne upražnjava. „Za mene je pisanje tog lika bila agonija“, priznaje Gilbert, u našem telefonskom intervjuu. Nakon knjige „Potpis u svim stvarima“ bila je odlučna da pokuša nešto drugačije. „Hajde da se skinemo i pustimo ljude da uživaju“, kaže ona.

Uživanje, blaženstvo i zadovoljstvo su emocije, ali zapravo i srž romana koji govori o gomili živanih njujorških devojaka. Glavna junakinja, a ujedno i narator romana je Vivijan Moris, koja stiže u Njujork 1940. godine kako bi živela sa svojom tetkom Peg, nakon izbacivanja sa koledža Vaser (od 362. na rang listi ona je bila 361.), zbog čega je i njen otac rekao: „Dragi bože, šta je poslednja devojka na listi uradila?“ Prema prikazima koje smo imali priliku da pročitamo, autorka Vivijaninu priču poredi sa koktelom od šampanjca, nazivajući je „laganom, svetlom, oštrom i zabavnom“. Elizabet Gilbert je izjavila da je ponosna što je napisala knjigu u kojoj radnja „teče sporo“. „Osećam da je pravi uspeh napisati knjigu koju može svako da pročita...To je kao kada pravite običan kolač, a onda ga malo ukrasite i on izgleda kao torta.“

Životi likova u romanu „nisu uništeni ali ni spašeni seksom“, kaže Gilbert, za razliku od ranijih ženskih likova u književnosti koje su zbog svoje seksualnosti osuđene na propast ili smrt. Setimo se samo Ane Karenjine, Tes od roda D’Erbervila ili Eme Bovari. „Većina romana o ženama misli da je ovo jedno ili drugo“, kaže autorka. „To jednostavno nije moje iskustvo, niti iskustvo nekoga koga poznajem.“ Takođe, autorka je rekla da joj je Vivijanino prvo seksulano iskustvo jedna od omiljenih, a ujedno i najkomičnijih scena koje je ikada napisala. „Bukvalno sam bila sama u kući i umirala od smeha“. „Oduvek smo imali opravdanje za sve one užasne scene gubljenja nevinosti koji su nam prikazani u književnosti. Potrebno je malo opravdanja i za ove smešne i romantične.“

Naravno, svima je poznato da je i sama autorka prošla kroz niz avantura koje je prenela u svojim memoarima „Jedi, moli, voli“ gde je pisala o zadovoljstvu u Italiji, snazi molitve u Indiji i ponovnom pronalasku ljubavi u Indoneziji. Međutim, iako je časopis Njujork Tajms najavio knjigu „Grad Devojaka“ kao ispovest zavisnice od zavođenja, Elizabet Gilbert na početku nije bila sigurna da će moći da izvede ovu priču do kraja. To se možda ne bi ni dogodilo da nije upoznala Normu, bivšu „zavisnicu od zavođenja“ koja je nekada bila devojka i Džona Vejna.

„Ono čega sam se najviše plašila u svom istraživanju jeste to kako nagovoriti ovu devedesetpetogodišnju ženu da razgovara sa mnom o seksu. Ali sa Normom je bilo sasvim drugačije, kako je nagovoriti da priča o bilo čemu drugom, a da nije seks?“, kaže autorka smejući se. „Svaka generacija misli da je upravo ona izmislila seks, ali uvek ima onih koji znaju nešto više, a Norma je jedna od njih. Nije imala apsolutno nikakavog stida, kajanja ili žaljenja zbog onoga što je u životu uradila. I bila je sjajna.“

Pored intervjua sa Normom, Elizabet Gilbert i njena saradnica Margaret Kordi („Grad devojaka“ je posvećen njoj) provele su nekoliko godina istražujući različite teme. „Moj sistem uslovljen je vremenom koje provedem istražujući temu o kojoj pišem.“ Autorka još dodaje: „Najviše napora ulažem na prikupljanje onoga što mi je potrebno da bih se osetila dovoljno kompetentno za stvaranje novog, uverljivog sveta. To vam je kao učenje novog jezika i potrebno je mnogo godina da progovorite tečno.“