En Tajler ne podnosi Šekspira. Zato je odlučila da ponovo napiše jednu od njegovih drama
Američki dnevnik Vašington Post je poslao novinara da intervjuiše En Tajler, dobitnicu Pulicerove nagrade, koja je autor trećeg romana po redu u serijalu adaptacija Šekspirovih drama. Budući da je ova autorka sklona šali na sopstveni račun, i da je intervju po tonu različit od klasičnih intervjua, predlažemo vam da ga pročitate i na osnovu toga prosudite kakva bi mogla biti njena adaptacija Šekspirove „Ukroćene goropadi“ koja u njenoj obradi nosi naslov „Prznica“.
En Tajler mrzi Šekspirove drame. Sve do jedne. Najviše od svih mrzi „Ukroćenu goropad“.
Zato je napisala ponovo.
„Prznica“, njen 21. roman, smešta goropadnu Kejt u moderno doba.
Tajlerova poručuje iz svog doma u Baltimoru: „To je jedna šašava drama! Ljudi se tako neobjašnjivo ponašaju da sam morala da objasnim šta se, zapravo, dogodilo.“
Goropad u romanu En Tajler „Prznica“ mlada je žena po imenu Kejt Batista. Kejt vodi računa o svojoj slatkoj sestri i odsutnom ocu otkako je izbačena sa fakulteta jer je profesora botanike nazvala idiotom. Radi kao pomoćna vaspitačica u predškolskoj ustanovi, gde konstantno šokira roditelje i ljuti upravnike svojim iskrenim, neprikrivenim stavovima. Kako radnja napreduje, Kejtin otac, imunolog u bolnici Džon Hopkins, moli Kejt da se uda za njegovog laboratorijskog asistenta iz Rusije, kako mladi naučnik ne bi bio deportovan nakon isteka vize.
„U Šekspirovoj drami Katarina je lujka“, kaže Tajlerova, smejući se. „Ona prosto štrca otrov. Vrišti na Petručija od trenutka kada ga je upoznala, a ni on nije mnogo bolji. Jasno vam je da sam morala malo da ih svedem.“
Zapravo, Kejt koju je Tajlerova prikazala, obična je pametna, mlada žena – što i dalje predstavlja opasnost u nekim krugovima – koja nije preterano zainteresovana da učini da svima oko nje bude prijatno.
„Pisanje mi je bilo izuzetno zabavno. Prava poslastica!“, kaže Tajlerova. „Morala sam da potpišem ugovor pre nego što sam počela da pišem. U njemu je jasno naznačeno koliko minimalno reči rukopis mora imati. Ja sam, zapravo, i uključila brojač na kompjuteru kako bih bila sigurna da imam dovoljno reči. Bilo je knap. Ima nekoliko 'veoma' viška u tekstu.“
„Prznica“ je treće izdanje u Hogartovom projektu u kojem učestvuju poznati autori u cilju adaptacije Šekspirovih drama u moderne priče. Hauard Džejkobs je prepričao „Mletačkog trgovca“; Margaret Atvud će ponovo ispričati „Buru“. Ono što je malo poznato jeste da je Tajlerova prva birala dramu za obradu.
„Sve dok mi ćerke nisu skrenule pažnju, nije mi palo na pamet da se smatra nepristojnim ako engleskom uredniku kažete da mrzite Šekspira. (Eto kako je goropadna Kejt uticala na mene!)“
Prava je sreća što je Tajlerova uopšte pristala da učestvuje u ovom projektu. Hogartov urednik je jednostavno zatekao u pravom trenutku. Tajlerova kaže: „Kada su mi izneli svoju ponudu, ja sam se nasmejala, jer evo nekoga sa užasnim zapletima – koji čak nisu ni njegovi – ali sa predivnim rečima i onda neko naiđe i kaže vam: 'Zašto ne biste uzeli ove grozne zaplete i dodali vaše inferiorne reči?' Zaista! Da li to vama ima nekog smisla?“
Na kraju, ipak je ta Šekspirova „užasna radnja“ bila ono što je prevagnulo da prihvati ponudu. Na pola pisanja romana „Kalem plavog konca“, Tajlerova kaže da je bila zabrinuta o svom sledećem projektu: „Uvek me uhvati panika kad počnem da razmišljam o tome kako ću provesti ostatak života i pomislila sam: 'Kad bi samo postojala već osmišljena radnja...'.“ I tako je prihvatila ponudu, skrušeno priznajući ograničene mogućnosti za originalnost.
„Živimo u veoma neoriginalnom vremenu koje podstiče reciklažu svega čega se dohvatimo“, kaže ona. „Dovoljno sam stara da kada čitam neki savremen roman pomislim: 'Ovo sam već čitala'. I da pritom ne pomislim da je autor plagijator. Jednostavno smatram da sve, vremenom, postaje dosadno. U svetu ipak postoji ograničen broj radnji.“
Ne očekujte više obrada od nje. „Ovo je prvi put“, kaže. „I smatram da treba da bude i poslednji. Ne želite da imam reputaciju nekoga ko se samo ovime bavi.“
„Moram da nastavim da pišem jer nemam hobi“, kaže Tajlerova. „Ali nemam osećaj da je svetu potrebna još jedna moja knjiga.“
Greši, ali ko da se raspravlja sa ovakvom ženom?
Izvor: washingtonpost.com
En Tajler mrzi Šekspirove drame. Sve do jedne. Najviše od svih mrzi „Ukroćenu goropad“.
Zato je napisala ponovo.
„Prznica“, njen 21. roman, smešta goropadnu Kejt u moderno doba.
Tajlerova poručuje iz svog doma u Baltimoru: „To je jedna šašava drama! Ljudi se tako neobjašnjivo ponašaju da sam morala da objasnim šta se, zapravo, dogodilo.“
Goropad u romanu En Tajler „Prznica“ mlada je žena po imenu Kejt Batista. Kejt vodi računa o svojoj slatkoj sestri i odsutnom ocu otkako je izbačena sa fakulteta jer je profesora botanike nazvala idiotom. Radi kao pomoćna vaspitačica u predškolskoj ustanovi, gde konstantno šokira roditelje i ljuti upravnike svojim iskrenim, neprikrivenim stavovima. Kako radnja napreduje, Kejtin otac, imunolog u bolnici Džon Hopkins, moli Kejt da se uda za njegovog laboratorijskog asistenta iz Rusije, kako mladi naučnik ne bi bio deportovan nakon isteka vize.
„U Šekspirovoj drami Katarina je lujka“, kaže Tajlerova, smejući se. „Ona prosto štrca otrov. Vrišti na Petručija od trenutka kada ga je upoznala, a ni on nije mnogo bolji. Jasno vam je da sam morala malo da ih svedem.“
Zapravo, Kejt koju je Tajlerova prikazala, obična je pametna, mlada žena – što i dalje predstavlja opasnost u nekim krugovima – koja nije preterano zainteresovana da učini da svima oko nje bude prijatno.
„Pisanje mi je bilo izuzetno zabavno. Prava poslastica!“, kaže Tajlerova. „Morala sam da potpišem ugovor pre nego što sam počela da pišem. U njemu je jasno naznačeno koliko minimalno reči rukopis mora imati. Ja sam, zapravo, i uključila brojač na kompjuteru kako bih bila sigurna da imam dovoljno reči. Bilo je knap. Ima nekoliko 'veoma' viška u tekstu.“
„Prznica“ je treće izdanje u Hogartovom projektu u kojem učestvuju poznati autori u cilju adaptacije Šekspirovih drama u moderne priče. Hauard Džejkobs je prepričao „Mletačkog trgovca“; Margaret Atvud će ponovo ispričati „Buru“. Ono što je malo poznato jeste da je Tajlerova prva birala dramu za obradu.
„Sve dok mi ćerke nisu skrenule pažnju, nije mi palo na pamet da se smatra nepristojnim ako engleskom uredniku kažete da mrzite Šekspira. (Eto kako je goropadna Kejt uticala na mene!)“
Prava je sreća što je Tajlerova uopšte pristala da učestvuje u ovom projektu. Hogartov urednik je jednostavno zatekao u pravom trenutku. Tajlerova kaže: „Kada su mi izneli svoju ponudu, ja sam se nasmejala, jer evo nekoga sa užasnim zapletima – koji čak nisu ni njegovi – ali sa predivnim rečima i onda neko naiđe i kaže vam: 'Zašto ne biste uzeli ove grozne zaplete i dodali vaše inferiorne reči?' Zaista! Da li to vama ima nekog smisla?“
Na kraju, ipak je ta Šekspirova „užasna radnja“ bila ono što je prevagnulo da prihvati ponudu. Na pola pisanja romana „Kalem plavog konca“, Tajlerova kaže da je bila zabrinuta o svom sledećem projektu: „Uvek me uhvati panika kad počnem da razmišljam o tome kako ću provesti ostatak života i pomislila sam: 'Kad bi samo postojala već osmišljena radnja...'.“ I tako je prihvatila ponudu, skrušeno priznajući ograničene mogućnosti za originalnost.
„Živimo u veoma neoriginalnom vremenu koje podstiče reciklažu svega čega se dohvatimo“, kaže ona. „Dovoljno sam stara da kada čitam neki savremen roman pomislim: 'Ovo sam već čitala'. I da pritom ne pomislim da je autor plagijator. Jednostavno smatram da sve, vremenom, postaje dosadno. U svetu ipak postoji ograničen broj radnji.“
Ne očekujte više obrada od nje. „Ovo je prvi put“, kaže. „I smatram da treba da bude i poslednji. Ne želite da imam reputaciju nekoga ko se samo ovime bavi.“
„Moram da nastavim da pišem jer nemam hobi“, kaže Tajlerova. „Ali nemam osećaj da je svetu potrebna još jedna moja knjiga.“
Greši, ali ko da se raspravlja sa ovakvom ženom?
Izvor: washingtonpost.com
Autor: En Tajler
