Enes Halilović: Pesnici su savest čovečanstva
Enes Halilović se nije slučajno zadesio među zidovima „Takovskih novina“. Ovaj cenjeni književnik iz Novog Pazara – tokom poslednje dve decenije – mnogima je postao omiljeni pesnik ili najdraži pisac. Početkom ove sedmice roman Enesa Halilovića „Ljudi bez grobova“ našao se u najužem izboru (među 7 romana) u izboru za NIN-ovu nagradu. Halilović nije dobio ovu nagradu, ali jeste primio mnoge druge prestižne nagrade za književnost u Srbiji: „Branko Miljković“, „Meša Selimović“, „Đura Jakšić“.
O romanu „Ljudi bez grobova“, nagradama i misiji pesnika u savremenom svetu razgovarali smo sa Enesom Halilovićem.
Prisutni ste u više žanrova. Pišete prozu, poeziju, dramu... Koliko je teško stvarati, a razdvojiti se u više pravaca?
Smatram da je celokupna književnost, zapravo, jedan rod. I da su podele u tom smislu, hteli mi to da priznamo ili ne, veštačke. Na književnost gledam kao na nedeljivu celinu. Profesori, kritičari i drugi tumači književnosti insistiraju na podeli: proza, poezija i drama. Ja to vidim kao jedno lice i, uopšte, ne želim da se određujem da li sam više pesnik ili prozni pisac.
Vaše knjige su prevođene u svetu. Dobili ste brojne književne nagrade. Ove godine vaš roman „Ljudi bez grobova“ ušao je u uži izbor za NIN-ovu nagradu. Koliko vam znače priznanja koja dobijate. Da li vam ona čine život lepšim ili satisfakciju pronalazite u samom pisanju, ako imamo na umu činjenicu da blagostanje nije, isključivo, pojam materijalne prirode?
Kada sam počeo da pišem, prvi san mi je bio da negde nešto i objavim. Onda sam u nekom časopisu objavio prvu pesmu. Sa 17 godina objavio sam i prvu knjigu. Imao sam želju da postanem pisac i da neko pročita to što sam napisao. Tako su se ti snovi, na neki način, ispunjavali. Kasnije su došla i ta priznanja. Ne mogu da kažem da mi priznanja ne gode, ali ne treba pisci mnogo da budu opterećeni javnim priznanjima. Što se tiče blagostanja, jeste blagodat da čovek radi ono što voli, ali svi mi živimo neku sudbinu koja je zapisana. Moja je sudbina je da pričam priče i da se bavim literaturom. Zaista volim to što radim.
Pisanje je jedno, a čitanje drugo. Koga Enes Halilović čita od srpskih pesnika?
Čitam dosta i pratim rad mnogih ozbiljnih pesnika, što ne znači da volim sve njihove knjige ili njihove pesme. Od živih pesnika čitam Nenada Šaponju, Sašu Radojčića, Žiku Nedeljkovića, Tomu Marinkovića, Petra Miloradovića, Dejana Aleksića, Alena Bešića, Gorana Stankovića... Od onih koji su nas nedavno napustili čitao sam Novicu Tadića, Borislava Radovića... Čitam mnoge pesnike iz bivše Jugoslavije. Volim poeziju hrvatskog pesnika Slavka Mihalića, iz Bosne Maka Dizdara i Skendera Kulenovića, iz Makedonije volim poeziju Blažeta Koneskog i Vlade Uroševića. Volim svetsku poeziju. Posebno cenim pojedine rumunske i poljske pesnike. Takođe, volim neke češke i finske pesnike. Čitam poeziju iz celog sveta.
Obično se novinari u intervjuima sa ljudima iz književnosti dotiču univerzalnih tema kao što su ljubav, vreme, smrt... Koja od univerzalnih tema vas trenutno zaokuplja?
Pomenuli ste ljubav, vreme i smrt. Zaista su to tri teme koje pesnici dodiruju od samog nastanka poezije. I sa mnom je isti slučaj. Vreme vidim kao jednu blagodat koja nam je od Boga data, ali isto tako i ljubav. Što se smrti tiče, smatram da smrt i život nisu u sukobu, smatram da su to dva organa na istom organizmu. To su, dakle, teme koje mene, ali svakog čoveka, intrigiraju. Svaki čovek ih je dodirnuo. Svi o tome razmišljamo ili smo razmišljali, s tim što pesnici uspevaju ponešto i da napišu... Ujedno, to su i osnovne teme literature. Sve ostale teme su se razgranale iz tema koje ste tako vešto pomenuli.
Prisutni ste u više žanrova. Pišete prozu, poeziju, dramu... Koliko je teško stvarati, a razdvojiti se u više pravaca?
Smatram da je celokupna književnost, zapravo, jedan rod. I da su podele u tom smislu, hteli mi to da priznamo ili ne, veštačke. Na književnost gledam kao na nedeljivu celinu. Profesori, kritičari i drugi tumači književnosti insistiraju na podeli: proza, poezija i drama. Ja to vidim kao jedno lice i, uopšte, ne želim da se određujem da li sam više pesnik ili prozni pisac.
Vaše knjige su prevođene u svetu. Dobili ste brojne književne nagrade. Ove godine vaš roman „Ljudi bez grobova“ ušao je u uži izbor za NIN-ovu nagradu. Koliko vam znače priznanja koja dobijate. Da li vam ona čine život lepšim ili satisfakciju pronalazite u samom pisanju, ako imamo na umu činjenicu da blagostanje nije, isključivo, pojam materijalne prirode?
Kada sam počeo da pišem, prvi san mi je bio da negde nešto i objavim. Onda sam u nekom časopisu objavio prvu pesmu. Sa 17 godina objavio sam i prvu knjigu. Imao sam želju da postanem pisac i da neko pročita to što sam napisao. Tako su se ti snovi, na neki način, ispunjavali. Kasnije su došla i ta priznanja. Ne mogu da kažem da mi priznanja ne gode, ali ne treba pisci mnogo da budu opterećeni javnim priznanjima. Što se tiče blagostanja, jeste blagodat da čovek radi ono što voli, ali svi mi živimo neku sudbinu koja je zapisana. Moja je sudbina je da pričam priče i da se bavim literaturom. Zaista volim to što radim.
Pisanje je jedno, a čitanje drugo. Koga Enes Halilović čita od srpskih pesnika?
Čitam dosta i pratim rad mnogih ozbiljnih pesnika, što ne znači da volim sve njihove knjige ili njihove pesme. Od živih pesnika čitam Nenada Šaponju, Sašu Radojčića, Žiku Nedeljkovića, Tomu Marinkovića, Petra Miloradovića, Dejana Aleksića, Alena Bešića, Gorana Stankovića... Od onih koji su nas nedavno napustili čitao sam Novicu Tadića, Borislava Radovića... Čitam mnoge pesnike iz bivše Jugoslavije. Volim poeziju hrvatskog pesnika Slavka Mihalića, iz Bosne Maka Dizdara i Skendera Kulenovića, iz Makedonije volim poeziju Blažeta Koneskog i Vlade Uroševića. Volim svetsku poeziju. Posebno cenim pojedine rumunske i poljske pesnike. Takođe, volim neke češke i finske pesnike. Čitam poeziju iz celog sveta.
Obično se novinari u intervjuima sa ljudima iz književnosti dotiču univerzalnih tema kao što su ljubav, vreme, smrt... Koja od univerzalnih tema vas trenutno zaokuplja?
Pomenuli ste ljubav, vreme i smrt. Zaista su to tri teme koje pesnici dodiruju od samog nastanka poezije. I sa mnom je isti slučaj. Vreme vidim kao jednu blagodat koja nam je od Boga data, ali isto tako i ljubav. Što se smrti tiče, smatram da smrt i život nisu u sukobu, smatram da su to dva organa na istom organizmu. To su, dakle, teme koje mene, ali svakog čoveka, intrigiraju. Svaki čovek ih je dodirnuo. Svi o tome razmišljamo ili smo razmišljali, s tim što pesnici uspevaju ponešto i da napišu... Ujedno, to su i osnovne teme literature. Sve ostale teme su se razgranale iz tema koje ste tako vešto pomenuli.
Moć je još od Ničea dobrano apsolviran filozofski pojam, a za apsurd se potrudio Kami... Apsurd je, čini se, i ime za svet u kome se nivo ljudske moći meri stepenom uništenja ili samouništenja koja ona mogu dostići. Kakva je uloga pesnika u tom svetu?
Moć kod čoveka, vrlo često, je slepa ako nije kontrolisana. To važi i za moć političkih sistema ili za moć parlamenta kao na primeru Francuske buržoaske revolucije kada je parlament nekontrolisano izricao smrtne kazne. Što se tiče moći političkih sistema i država, vrlo često vidimo da je to takođe slepa moć koja bez obaziranja uništava pojedince ali i cele narode. Vidimo i moć novca koja je postala neverovatna. Vidimo užasno zlo kamate koje je poprskalo istok i zapad. Ljudi postaju taoci kredita, banaka i nečega što se zove leveridž kada banke mogu da pozajme više novca nego što poseduje, a čovek ne može da vrati manje od pozajmljenog. Pesnici su, neko je rekao, „čuđenje u svetu“. Međutim, pesnici su danas i „savest sveta“, jer vrlo često samo u poeziji se može progovoriti protiv „nagomilane moći“. „Nagomilanu moć“ na Menhetnu osećao je nemački pesnik Rajner Kunce u jednoj knjizi koja je kod nas prevedena „Čaj od jasmina“, gde govori o zgradama i protoku novca, o svetu bez duše i morala oslonjenom na brojanje, profit i novac. Pesnici pokušavaju da objasne taj svet i pokušavaju, na neki način, da budu savest čovečanstva ili da se narugaju onom što je ružno i loše.
Da li našim čitaocima možete približiti vaš poslednji roman „Ljudi bez grobova”?
Kada sam aprila meseca 1992. godine počeo da pišem prve svoje stihove imao sam jednu zelenu svesku A4 formata, tvrdih korica. Pisao sam tu prve stihove i kada sam otišao na raspust kod tetke na selo od jedne komšinice čuo sam priču o odmetniku koji se odmetnuo zbog ljubavi. Čuo sam priču o devojci koja mu se obećala, ali je udata za nekog drugog. Napisao sam tada, u toj svesci, prve beleške, a zatim 28 godina skupljao građu o tom odmetniku koji je kasnije počinio razna nedela i dela. To je osnovna tema mog romana „Ljudi bez grobova“. Odahno sam, na neki način, nakon 28 godina kada sam je putem romana izbacio iz sebe.
Prirodno se nameće pitanje streljanja đaka u Kragujevcu koje je tretirano u romanu, inače usko vezano i za događaje u gornjomilanovačkoj opštini koji su mu prethodili?
Istraživao sam svedočenja svih ljudi koji su bili svedoci tih događaja. Godinama sam se bavio temom streljanja đaka u Kragujevcu. Mislim da je to bio jedan strašni oktobar. Iz dokumentarnog sam izvadio lirsko. Odnosno, pojedine pasaže iz tih svedočanstava smestio sam kao refren u moj roman, tačnije kao horsku pesmu nalik na ono što je radio Sofokle, tako da ta pevanja iz te tragedije ne utiču na osnovnu tragediju o kojoj pričam – o odmetniku i o ljubavi.
Roman se bavi i pitanjem oca?
Otac je veliko pitanje u književnosti još od Edipa. Vrlo često, u mnogim knjigama, bavim se odnosom otac, ubistvo, Sfinga, sudbina... I sada je osnovno pitanje mog romana potraga za ocem, za identitetom, potraga za samim sobom. Osnovna tema romana je: kako se raspitati šta je istina o mom ocu? Mnogi su očevi prisutni u mom romanu. Oni koji ga budu pročitali otkriće kako je čovek tragajući za ocem došao i do oca i do sebe.
I Vi ste, pre nego što smo započeli intervju, bili kod vašeg oca. Rekoste, „na kačamaku“... Kakav je bio kačamak?
Odličan je bio kačamak. Otac zna da napravi kačamak na starinski način, a ja nikako da naučim. Ovde u Novom Pazaru kačamak može i da se naruči, dostavi do kuće. Ne znam kako je u Gornjem Milanovcu, ali ovde i restoranima prave dobar kačamak kao deo tradicije.
Razgovarao: Nebojša Savić
Izvor: Takovske novine
Moć kod čoveka, vrlo često, je slepa ako nije kontrolisana. To važi i za moć političkih sistema ili za moć parlamenta kao na primeru Francuske buržoaske revolucije kada je parlament nekontrolisano izricao smrtne kazne. Što se tiče moći političkih sistema i država, vrlo često vidimo da je to takođe slepa moć koja bez obaziranja uništava pojedince ali i cele narode. Vidimo i moć novca koja je postala neverovatna. Vidimo užasno zlo kamate koje je poprskalo istok i zapad. Ljudi postaju taoci kredita, banaka i nečega što se zove leveridž kada banke mogu da pozajme više novca nego što poseduje, a čovek ne može da vrati manje od pozajmljenog. Pesnici su, neko je rekao, „čuđenje u svetu“. Međutim, pesnici su danas i „savest sveta“, jer vrlo često samo u poeziji se može progovoriti protiv „nagomilane moći“. „Nagomilanu moć“ na Menhetnu osećao je nemački pesnik Rajner Kunce u jednoj knjizi koja je kod nas prevedena „Čaj od jasmina“, gde govori o zgradama i protoku novca, o svetu bez duše i morala oslonjenom na brojanje, profit i novac. Pesnici pokušavaju da objasne taj svet i pokušavaju, na neki način, da budu savest čovečanstva ili da se narugaju onom što je ružno i loše.
Da li našim čitaocima možete približiti vaš poslednji roman „Ljudi bez grobova”?
Kada sam aprila meseca 1992. godine počeo da pišem prve svoje stihove imao sam jednu zelenu svesku A4 formata, tvrdih korica. Pisao sam tu prve stihove i kada sam otišao na raspust kod tetke na selo od jedne komšinice čuo sam priču o odmetniku koji se odmetnuo zbog ljubavi. Čuo sam priču o devojci koja mu se obećala, ali je udata za nekog drugog. Napisao sam tada, u toj svesci, prve beleške, a zatim 28 godina skupljao građu o tom odmetniku koji je kasnije počinio razna nedela i dela. To je osnovna tema mog romana „Ljudi bez grobova“. Odahno sam, na neki način, nakon 28 godina kada sam je putem romana izbacio iz sebe.
Prirodno se nameće pitanje streljanja đaka u Kragujevcu koje je tretirano u romanu, inače usko vezano i za događaje u gornjomilanovačkoj opštini koji su mu prethodili?
Istraživao sam svedočenja svih ljudi koji su bili svedoci tih događaja. Godinama sam se bavio temom streljanja đaka u Kragujevcu. Mislim da je to bio jedan strašni oktobar. Iz dokumentarnog sam izvadio lirsko. Odnosno, pojedine pasaže iz tih svedočanstava smestio sam kao refren u moj roman, tačnije kao horsku pesmu nalik na ono što je radio Sofokle, tako da ta pevanja iz te tragedije ne utiču na osnovnu tragediju o kojoj pričam – o odmetniku i o ljubavi.
Roman se bavi i pitanjem oca?
Otac je veliko pitanje u književnosti još od Edipa. Vrlo često, u mnogim knjigama, bavim se odnosom otac, ubistvo, Sfinga, sudbina... I sada je osnovno pitanje mog romana potraga za ocem, za identitetom, potraga za samim sobom. Osnovna tema romana je: kako se raspitati šta je istina o mom ocu? Mnogi su očevi prisutni u mom romanu. Oni koji ga budu pročitali otkriće kako je čovek tragajući za ocem došao i do oca i do sebe.
I Vi ste, pre nego što smo započeli intervju, bili kod vašeg oca. Rekoste, „na kačamaku“... Kakav je bio kačamak?
Odličan je bio kačamak. Otac zna da napravi kačamak na starinski način, a ja nikako da naučim. Ovde u Novom Pazaru kačamak može i da se naruči, dostavi do kuće. Ne znam kako je u Gornjem Milanovcu, ali ovde i restoranima prave dobar kačamak kao deo tradicije.
Razgovarao: Nebojša Savić
Izvor: Takovske novine
Autor: Enes Halilović
