Enes Halilović: Tišina svake žrtve užasava me više nego krik
„O svakom čoveku može da se napiše roman, o svakoj kući može pesma da se ispeva. Ispod svakog kamena je legenda... Slušati šta ljudi govore – oduvek je bila najbolja piščeva lektira.“
Enes Halilović rođen je 1977. godine u Novom Pazaru, gde i danas živi. Do sada je objavio knjige poezije „Srednje slovo“ (1995), „Bludni parip“ (2000), „Listovi na vodi“ (2007), „Pesme iz bolesti i zdravlja“ (2011), „Zidovi“ (2014) i „Bangladeš“ (2019), autor je drama „In vivo“ (2004) i „Kemet“ (2009), zbirki priča „Potomci odbijenih prosaca“ (2004), „Kapilarne pojave“ (2006) i „Čudna knjiga“ (2017), i romana „Ep o vodi“ (2012) i „Ako dugo gledaš u ponor“ iz 2016. godine; sa Elmom Halilović koautor je knjige „Zagonetke“ (2015) u kojoj su zabeležene 172 narodne zagonetke, i pokretač je književnih časopisa „Sent“ i „Ekerman“.
Dobitnik je niza književnih priznanja, pored ostalih i nagrade „Meša Selimović“ za zbirku pesama „Zidovi“, nagradu „Branko Miljković“ za „Pesme iz bolesti i zdravlja“ i nagrade „Stevan Sremac“ za roman „Ako dugo gledaš u ponor“. Njegove priče, pesme i drame prevedene su na dvadeset pet jezika.
U izdanju Lagune upravo je objavljen novi roman Enesa Halilovića naslovljen „Ljudi bez grobova“. Njegovi junaci su žrtve svojih socijalnih pozicija, ali i društvenih okova zbog kojih prelaze granicu zakona.
„Sve počinje od ljubavi“, rečeno je o „Ljudima bez grobova“. „Mladić je zavoleo devojku, ali prosci su već došli kod njenog oca. Devojka nije mogla da pogazi očevu reč, a zaljubljeni mladić nije podneo gubitak. Zaljubljen i povređen, puškom je delio pravdu-nepravdu. Odmetnuo se i potera za njim trajala je 47 dana. Pripovedač ove knjige je sin poznatog odmetnika koji istražuje poteru za ocem, a sve što će naći vodi ga prema literaturi i brojnim pitanjima: Šta je otac? Šta je mitski otac? Šta su žrtve? Ko su umetnici? U kakvom su odnosu sudbina i izvanredna književnost?“
Na samom početku vašeg novog romana narator kaže: „Čovjek, koja god vrata otvorio, kud god krenuo, pa makar bio i zakovan za stolicu, neminovno nabasa na prošlost“. Na koji način ste vi u ovom romanu hteli da se uhvatite ukoštac sa prošlošću?
Za mene prošlost nije samo lična prošlost. Prihvatam kao prošlost i sve što je odjeknulo u meni, sve od istorijskih procesa, poetičkih dostignuća, literarnih fascinacija, poetičkih eksperimenata i mitoloških naslaga.
Moja istorija je istorija sveta u kojoj ispisujem svoju stranicu. Na početku moje fascinacije stajala je prošlost, neka priča koju sam čuo jula 1992. godine. Godinama sam skupljao građu, raspitivao se, tragao za svedocima i učesnicima... Dao sam tom traganju koliko sam mogao.
Posle 28 godina skupljanja građe i skiciranja, i posle dve godine pisanja i povezivanja – došao sam ovde gde jesam: odmaram naslonjen na stablo romana koji mi nudi hlad.
Sama prošlost i njena literarna obrada, čini se, dve su sasvim različite stvari?
Čini se da jesu, ali i prošlost je literarna, jer priča koja se pamti literarna je bez obzira što je na mene čekala – nezapisana. Slušati šta ljudi govore – oduvek to beše najbolja piščeva lektira.
Ono što pamte pojedinac i narod, to je poetično; uzmite na primer sećanja nekog naroda iz drevnih vremena ili sećanja bilo kog čoveka iz ranog detinjstva. Samo ako se ispričaju gole činjenice koje postoje u kolektivnoj ili ličnoj memoriji, dobijamo niz poetičkih slika. To je eksperiment koji uvek uspeva.
Vaša priča gradi se oko oca koji se odmetnuo i postao hladnokrvni ubica, onog momenta kada nije dobio ono što mu je obećano. Čime su u suštini motivisani naprasni postupci vaših junaka?
Čini mi se da od hirova ima daleko više planova... A gde su motivi? Svet kao volja koja zavisi od predstave.
Na kraju shvatamo da su dva osnovna plana knjige onaj stvarnosni i mitski. Koja je u tom smislu razlika između naših stvarnih i mitskih očeva, kako ste i sami na jednom mestu napisali?
Možda mitskog oca možemo izabrati, a možda možemo tumačiti da nam je i mitski otac dat kao i biološki otac.
Moj roman jeste roman o očevima izložen kao portret umetnika u mladosti, jer jedini mogući portret umetnika jeste portret umetnika u mladosti.
Na mnogim planovima u vašem romanu sudaraju se književnost i sudbina junaka. Čini se da glavni junak u literaturi traži smisao koji mu u životu nedostaje?
Slažem se da se sudbina junaka, bilo kojeg, i književnost sudaraju, ali dodajem da se češu, začešljavaju, zakriljuju jedna drugu. Ko je živeo književnost, on je i prepoznaje u scenama baš kao što je junak Borhesove kratke priče umro poput Cezara samo da bi se ponovila jedna scena.
O svakom čoveku može da se napiše roman, o svakoj kući može pesma da se ispeva. Ispod svakog kamena je legenda.
Geolog gleda stene i o svakoj vam može reći od čega se sastoji i koliko je stara, kada je nastala i kako; tako i pisac gleda ljude i njihove težnje, sluša jezik njihov i tumači im strahove, ono što iznose i ono što kriju.
Čovek je čoveku vuk, a čovek je pesniku vučica koja ga mlekom poji i daje mu snagu da zida epove i opeva imperije ustale i pale.
Dotičete se i istorijski bolnih mesta. Tako o streljanju ljudi u Kragujevcu progovara čitav jedan hor glasova iz romana Ljudi bez grobova. Opominje li nas ovaj hor i na važnost kulture sećanja?
To je hor koji nas podseća na Sofokla čiji hor ne utiče na radnju, a vi znate da je Sofokle posejao dobro seme poetike o očinstvu, ali i o zarazi koja pogodi Tebu – o kako nam je to sada blisko!
U jednoj tragediji treba da čujemo hor iz druge tragedije, tako nas je učio Aristotel.
Što se tiče kulture sećanja, ljudi su zaboravna bića, a ako se i sećaju neke tragedije, znaju da budu selektivni.
Ja sam i u poeziji pevao o nekim strašnim događajima iz prošlosti. Tišina svake žrtve užasava me više nego krik.
Ne može jedan pesnik opevati sve tragedije ovog sveta, ali svaku tragediju može opevati tako da pripada svima koji žele da je čuju.
Da li književnost sme da postane rob ideoloških trvenja u kojima smo zaglavljeni poslednjih decenija? Koja je uloga pisca danas?
Iskreno da vam kažem, ja, za ovo moga života, nisam sreo mnogo ljudi koji imaju ideologiju. Sretao sam uglavnom ljude koji imaju interese.
Pisac ne treba da bude sluga niti jedne ideologije, ali treba da se zalaže za slobodu čoveka, za slobodu misli, za slobodu govora, ali ne za nekontrolisanu slobodu govora koja vodi ogavnostima.
Pisci ponekad služe ideološkim žbirovima, a ponekad su i same ideologije rođene kao sluškinje nekih pisaca.
Ja ne uživam kad čitam „Komunistički manifest“, ali uživam kad čitam neke pisce koji su bili komunisti, a o tom komunizmu više i ne razmišljam, prošlost je to...
Narodu savetujem, nemojte mnogo verovati piscima izvan literature, jer većina dobrih pisaca su vrlo lukavi tipovi koji vode računa o svom interesu.
Koliko je pesnika napisalo pesmu o tome da Irak nije imao hemijsko oružje što je bio zvaničan povod da se napadne ta zemlja? Postoje, ali vrlo malo je takvih. Gde su romani o milionima crnaca koji su odvedeni kao robovi iz Afrike. Mnogi su bačeni u Sredozemno more i u Atlantik. Te dve vode su masovne grobnice crnog čoveka.
Zašto još uvek nema filma o Džamalu Kašogiju koji je ubijen zverski i podmuklo?
Većina država su neslobodne i korumpirane, ali države nisu živi organizmi. Države su neslobodne i korumpirane zato što su ljudi, stanovnici svih država, uglavnom neslobodni i korumpirani.
Vlasnici kapitala su danas vlasnici većine svetskih država, a oni ne žele da države ovise o mišljenju umetnika; a umetnici, najčešće, jasno vide probleme, ali mnogi ćute ili se prave nevešti, jer umetnici su, davno je rekao Li Tai Po, na stepeništima bogatih.
Živite u Novom Pazaru, koji je bio jedan od gradova najteže pogođenih koronom. Kako ste doživeli ove pandemijske dane?
Dešava se to u istoriji da dođe bolest koja kosi ljude. Španska groznica bila je ne tako davno, 1918. godine. U mojoj porodici sa očeve strane nekoliko je umrlo za dva dana – oba roditelja mog dede i mislim još četvoro dece, o tome sam pisao u „Čudnoj knjizi“ – a od iste boljke umrla je i majka mog pradeda, sa majčine strane.
Sada je pet puta korona pokucala na vrata mojih rođaka i odvela jednog od njih, Hajra, penzionisanog policajca koji je imao čaroban osmeh i koji me posebno svojom dobrotom zadužio.
Moja reakcija na sve te događaje bila je strpljivo čekanje svakog narednog dana. Ne mogu reći da sam bio disciplinovan, jer mislim da se čovek nije mogao odbraniti ma koliko da je vodio računa.
Umrli su mnogi ljudi koje sam poznavao, bili smo svedoci svega i svačega o čemu ću, nadam se, napisati koji red kao svedočanstvo.
Posebno me iritiralo kad nekakvi opskurni tipovi po internetu daju dijagnoze, a nikad nisu videli mikroskop. To me izluđuje, ta potreba čoveka da se bavi tuđim poslom.
Čine li ovakve situacije i to da zastanemo i dublje promislimo smisao našeg bivstvovanja na ovom svetu?
Postoje ljudi koji nikad neće naučiti ni na svom ni na tuđem iskustvu. I ma koliko puta da udare glavom u zid – opet će.
Čovek u opasnosti jasno promišlja, ali kad opasnost prođe on brzo zaboravi i predaje se uživanju. To vam je jasno kad se lađa nađe na uzburkanom moru – tada svi znaju istinu, a kad su na kopnu – udalje se od istine. To su videli putnici u avionu kada letelica počne da propada.
Bilo je mnogo opomena i biće ih verovatno, ali opomenutih je vrlo malo.
Autor: Dejan Vojvodić
Izvor: Rts
Dobitnik je niza književnih priznanja, pored ostalih i nagrade „Meša Selimović“ za zbirku pesama „Zidovi“, nagradu „Branko Miljković“ za „Pesme iz bolesti i zdravlja“ i nagrade „Stevan Sremac“ za roman „Ako dugo gledaš u ponor“. Njegove priče, pesme i drame prevedene su na dvadeset pet jezika.
U izdanju Lagune upravo je objavljen novi roman Enesa Halilovića naslovljen „Ljudi bez grobova“. Njegovi junaci su žrtve svojih socijalnih pozicija, ali i društvenih okova zbog kojih prelaze granicu zakona.
„Sve počinje od ljubavi“, rečeno je o „Ljudima bez grobova“. „Mladić je zavoleo devojku, ali prosci su već došli kod njenog oca. Devojka nije mogla da pogazi očevu reč, a zaljubljeni mladić nije podneo gubitak. Zaljubljen i povređen, puškom je delio pravdu-nepravdu. Odmetnuo se i potera za njim trajala je 47 dana. Pripovedač ove knjige je sin poznatog odmetnika koji istražuje poteru za ocem, a sve što će naći vodi ga prema literaturi i brojnim pitanjima: Šta je otac? Šta je mitski otac? Šta su žrtve? Ko su umetnici? U kakvom su odnosu sudbina i izvanredna književnost?“
Na samom početku vašeg novog romana narator kaže: „Čovjek, koja god vrata otvorio, kud god krenuo, pa makar bio i zakovan za stolicu, neminovno nabasa na prošlost“. Na koji način ste vi u ovom romanu hteli da se uhvatite ukoštac sa prošlošću?
Za mene prošlost nije samo lična prošlost. Prihvatam kao prošlost i sve što je odjeknulo u meni, sve od istorijskih procesa, poetičkih dostignuća, literarnih fascinacija, poetičkih eksperimenata i mitoloških naslaga.
Moja istorija je istorija sveta u kojoj ispisujem svoju stranicu. Na početku moje fascinacije stajala je prošlost, neka priča koju sam čuo jula 1992. godine. Godinama sam skupljao građu, raspitivao se, tragao za svedocima i učesnicima... Dao sam tom traganju koliko sam mogao.
Posle 28 godina skupljanja građe i skiciranja, i posle dve godine pisanja i povezivanja – došao sam ovde gde jesam: odmaram naslonjen na stablo romana koji mi nudi hlad.
Sama prošlost i njena literarna obrada, čini se, dve su sasvim različite stvari?
Čini se da jesu, ali i prošlost je literarna, jer priča koja se pamti literarna je bez obzira što je na mene čekala – nezapisana. Slušati šta ljudi govore – oduvek to beše najbolja piščeva lektira.
Ono što pamte pojedinac i narod, to je poetično; uzmite na primer sećanja nekog naroda iz drevnih vremena ili sećanja bilo kog čoveka iz ranog detinjstva. Samo ako se ispričaju gole činjenice koje postoje u kolektivnoj ili ličnoj memoriji, dobijamo niz poetičkih slika. To je eksperiment koji uvek uspeva.
Vaša priča gradi se oko oca koji se odmetnuo i postao hladnokrvni ubica, onog momenta kada nije dobio ono što mu je obećano. Čime su u suštini motivisani naprasni postupci vaših junaka?
Čini mi se da od hirova ima daleko više planova... A gde su motivi? Svet kao volja koja zavisi od predstave.
Na kraju shvatamo da su dva osnovna plana knjige onaj stvarnosni i mitski. Koja je u tom smislu razlika između naših stvarnih i mitskih očeva, kako ste i sami na jednom mestu napisali?
Možda mitskog oca možemo izabrati, a možda možemo tumačiti da nam je i mitski otac dat kao i biološki otac.
Moj roman jeste roman o očevima izložen kao portret umetnika u mladosti, jer jedini mogući portret umetnika jeste portret umetnika u mladosti.
Na mnogim planovima u vašem romanu sudaraju se književnost i sudbina junaka. Čini se da glavni junak u literaturi traži smisao koji mu u životu nedostaje?
Slažem se da se sudbina junaka, bilo kojeg, i književnost sudaraju, ali dodajem da se češu, začešljavaju, zakriljuju jedna drugu. Ko je živeo književnost, on je i prepoznaje u scenama baš kao što je junak Borhesove kratke priče umro poput Cezara samo da bi se ponovila jedna scena.
O svakom čoveku može da se napiše roman, o svakoj kući može pesma da se ispeva. Ispod svakog kamena je legenda.
Geolog gleda stene i o svakoj vam može reći od čega se sastoji i koliko je stara, kada je nastala i kako; tako i pisac gleda ljude i njihove težnje, sluša jezik njihov i tumači im strahove, ono što iznose i ono što kriju.
Čovek je čoveku vuk, a čovek je pesniku vučica koja ga mlekom poji i daje mu snagu da zida epove i opeva imperije ustale i pale.
Dotičete se i istorijski bolnih mesta. Tako o streljanju ljudi u Kragujevcu progovara čitav jedan hor glasova iz romana Ljudi bez grobova. Opominje li nas ovaj hor i na važnost kulture sećanja?
To je hor koji nas podseća na Sofokla čiji hor ne utiče na radnju, a vi znate da je Sofokle posejao dobro seme poetike o očinstvu, ali i o zarazi koja pogodi Tebu – o kako nam je to sada blisko!
U jednoj tragediji treba da čujemo hor iz druge tragedije, tako nas je učio Aristotel.
Što se tiče kulture sećanja, ljudi su zaboravna bića, a ako se i sećaju neke tragedije, znaju da budu selektivni.
Ja sam i u poeziji pevao o nekim strašnim događajima iz prošlosti. Tišina svake žrtve užasava me više nego krik.
Ne može jedan pesnik opevati sve tragedije ovog sveta, ali svaku tragediju može opevati tako da pripada svima koji žele da je čuju.
Da li književnost sme da postane rob ideoloških trvenja u kojima smo zaglavljeni poslednjih decenija? Koja je uloga pisca danas?
Iskreno da vam kažem, ja, za ovo moga života, nisam sreo mnogo ljudi koji imaju ideologiju. Sretao sam uglavnom ljude koji imaju interese.
Pisac ne treba da bude sluga niti jedne ideologije, ali treba da se zalaže za slobodu čoveka, za slobodu misli, za slobodu govora, ali ne za nekontrolisanu slobodu govora koja vodi ogavnostima.
Pisci ponekad služe ideološkim žbirovima, a ponekad su i same ideologije rođene kao sluškinje nekih pisaca.
Ja ne uživam kad čitam „Komunistički manifest“, ali uživam kad čitam neke pisce koji su bili komunisti, a o tom komunizmu više i ne razmišljam, prošlost je to...
Narodu savetujem, nemojte mnogo verovati piscima izvan literature, jer većina dobrih pisaca su vrlo lukavi tipovi koji vode računa o svom interesu.
Koliko je pesnika napisalo pesmu o tome da Irak nije imao hemijsko oružje što je bio zvaničan povod da se napadne ta zemlja? Postoje, ali vrlo malo je takvih. Gde su romani o milionima crnaca koji su odvedeni kao robovi iz Afrike. Mnogi su bačeni u Sredozemno more i u Atlantik. Te dve vode su masovne grobnice crnog čoveka.
Zašto još uvek nema filma o Džamalu Kašogiju koji je ubijen zverski i podmuklo?
Većina država su neslobodne i korumpirane, ali države nisu živi organizmi. Države su neslobodne i korumpirane zato što su ljudi, stanovnici svih država, uglavnom neslobodni i korumpirani.
Vlasnici kapitala su danas vlasnici većine svetskih država, a oni ne žele da države ovise o mišljenju umetnika; a umetnici, najčešće, jasno vide probleme, ali mnogi ćute ili se prave nevešti, jer umetnici su, davno je rekao Li Tai Po, na stepeništima bogatih.
Živite u Novom Pazaru, koji je bio jedan od gradova najteže pogođenih koronom. Kako ste doživeli ove pandemijske dane?
Dešava se to u istoriji da dođe bolest koja kosi ljude. Španska groznica bila je ne tako davno, 1918. godine. U mojoj porodici sa očeve strane nekoliko je umrlo za dva dana – oba roditelja mog dede i mislim još četvoro dece, o tome sam pisao u „Čudnoj knjizi“ – a od iste boljke umrla je i majka mog pradeda, sa majčine strane.
Sada je pet puta korona pokucala na vrata mojih rođaka i odvela jednog od njih, Hajra, penzionisanog policajca koji je imao čaroban osmeh i koji me posebno svojom dobrotom zadužio.
Moja reakcija na sve te događaje bila je strpljivo čekanje svakog narednog dana. Ne mogu reći da sam bio disciplinovan, jer mislim da se čovek nije mogao odbraniti ma koliko da je vodio računa.
Umrli su mnogi ljudi koje sam poznavao, bili smo svedoci svega i svačega o čemu ću, nadam se, napisati koji red kao svedočanstvo.
Posebno me iritiralo kad nekakvi opskurni tipovi po internetu daju dijagnoze, a nikad nisu videli mikroskop. To me izluđuje, ta potreba čoveka da se bavi tuđim poslom.
Čine li ovakve situacije i to da zastanemo i dublje promislimo smisao našeg bivstvovanja na ovom svetu?
Postoje ljudi koji nikad neće naučiti ni na svom ni na tuđem iskustvu. I ma koliko puta da udare glavom u zid – opet će.
Čovek u opasnosti jasno promišlja, ali kad opasnost prođe on brzo zaboravi i predaje se uživanju. To vam je jasno kad se lađa nađe na uzburkanom moru – tada svi znaju istinu, a kad su na kopnu – udalje se od istine. To su videli putnici u avionu kada letelica počne da propada.
Bilo je mnogo opomena i biće ih verovatno, ali opomenutih je vrlo malo.
Autor: Dejan Vojvodić
Izvor: Rts
Autor: Enes Halilović
