Etgar Keret, izraelski književnik: Tetovaža knjige na leđima najlepše devojke
Jedan od najpoznatijih svetskih majstora kratke priče otkriva NIN-u svet svog neobičnog detinjstva u koji njegovi likovi često žele da se vrate.
Roditelji su mu svake večeri pričali priče za laku noć. Pošto su bili ratna deca, morali su da ih izmišljaju jer nisu imali knjige. Da li je zbog toga Etgar Keret, čije je zbirke „Iznenada neko pokuca na vrata“ i „Sedam dobrih godina“ objavila Laguna, u prevodu Mile Gavrilović, počeo da piše?
Trebalo je da tako glasi samo uvodno pitanje. Čim je odgovorio na njega, odustali smo od ostalih. Pažljivo smo ga slušali i sa „trake“ skinuli odgovor u celini:
Bez sumnje – naglasio je Keret – to što sam počeo da pišem priče ima veze sa činjenicom da sam dete ljudi koji su preživeli Holokaust. Zahvaljujući njima, naučio sam da je izmišljanje priča način da se izboriš i opstaneš; pronađeš smisao u često zastrašujućem svetu. Kada radiš na pripoveci, hiljade detalja stoje ispred tebe na stolu, i ti si taj koji bira šta će učiniti. U izvesnom smislu, ti si mali Bog, stvaraš sopstvenu realnost.
Jedan američki novinar upustio se u neobičan projekat. Išao je od umetnika do umetnika i pitao za njihov najveći umetnički promašaj. Rekao sam da bih rado učestvovao, ali smatram da nisam imao nijedan. Odgovorio je: „Čekaj, polako! Hajde da idemo korak po korak, pa ćeš vrlo brzo shvatiti da jesi.“
Krenuli smo redom. Prva zbirka prodata je u osam stotina primeraka, dobila je odlične kritike. Druga je bila veliki bestseler. Treća nit` se prodavala, nit` je imala dobar odjek, ali je reditelj Goran Dukić napravio film sa Tomom Vejtsom, meni jako važnim stvaraocem. Posle je došla grafička novela. Dobro je prošla, ali najveći uspeh bio je kada je najlepša devojka koju sam ikada upoznao uradila tetovažu na leđima – tetovirala je sliku sa naslovnice.
Išao sam po festivalima i imao priliku da upoznam različite književnike. Sa suzama u očima govorili su o neuspesima: izdanje im je prodato u pola miliona primeraka, a prethodna su išla u nekoliko miliona...
Vidite, što je veći bio strah u određenoj životnoj situaciji, u trenucima najgadnije teskobe, prestravljen rečima, snažnije sam osećao da moram da pišem kako bih preuzeo kontrolu. Ne mogu da kontrolišem svet, ali mogu da upravljam svetom stvorenim u fikciji.
Moja majka preminula je pre dva meseca. Poslednjih dana života bila je dementna i nisam bio siguran, dok smo sedeli i razgovarali, zna li uopšte ko sam. Jednog dana ušao sam u sobu. Pridigla se iz kreveta ispunjena radošću i snažno me zagrlila. Upitao sam: „Ko sam ja?“ Oklevala je trenutak i potom kazala: „Znam da te volim, znam da ti mene voliš. Zar nije dovoljno?“
Čak i ophrvana demencijom nije izgubila sposobnost da stvara priče. Govorila je: „Ne znam... Možda si moj sin, možda muž, ljubavnik, ali nije bitno. Važno da je ova soba puna ljubavi.“
Eto najvažnije lekcije naučene od ljudi koji su preživeli Holokaust. Pripovedanje je način da opstanemo.
Pitali ste me o povratku u detinjstvo, u kuću odrastanja, motivu ponovljenom u više pripovedaka. Nisam imao klasično, rekli bismo: regularno detinjstvo. Uobičajeno ima pravila! Živiš sa roditeljima, ideš u školu, boriš se da odrasteš i napustiš kuću. Verovatno sve proizlazi iz činjenice da ni roditelji nisu imali takvo detinje doba. Majka je bila ratno siroče. Sama na svetu. Među nama nije bilo klasičnog odnosa roditelj – dete. Više smo bili ekipa. Radili smo zajedno najblesavije stvari. Nisam ih smatrao predstavnicima odraslog sveta, nisu bili autoritet u klasičnom smislu. Podržavali su izostanke iz škole kada bih imao nešto pametnije da radim. Učili su me uverljivijem i boljem laganju nastavnika ako ne odem na čas.
Otac je stalno menjao poslove. Sećam se, imao sam četiri ili pet godina... Radio je u kafeteriji i na bazenu. Ustajao je pre pet ujutro. Majka je isto ustajala, pripremila stvari, pa odlazila da radi. Zato su legali rano, još u devet. Ukazala mi se prilika da gledam TV od devet do ponoći! Sutra, u vrtiću, okupio bih drugare i prepričavao im šta je bilo na televiziji prethodne večeri. Onda bih završio, spojio dve stolice i dremnuo. Roditelji su mi dali nadmak Little Man. Mali čova.
Sad shvatate zašto mi je kasnije bilo teško da promenim način funkcionisanja. Onako kako sam živeo u rano doba sa ocem i majkom, mogao sam da živim i u četrdesetoj.
Nisam imao pravi razlog da budem buntovan, iskažem bilo kakav bes. Znali su da budu vrlo kritični, ali ne iz pozicije roditelja – autoriteta (soli pamet stojeći iznad glave). Uvek su me tretirali kao sebi ravnog.
Otuda su došli mali nesporazumi sa ženom. Ukoliko se moj sin probudi i kaže: „Ja neću ove nedelje da idem u školu“, odgovorim da je O. K. „Ne moraš!“ Onda se ona ljuti. Smatra da u životu ne može tako da se radi. Razumeo sam, zahvaljujući supruzi, koliko je način moga odrastanja bio izvan standarda.
Bilo mi je skoro trideset i počeli smo da se zabavljamo. Prvi put je došla kod nas na ručak i upitala starijeg brata gde sam. Rekao je: „Popodnevna dremka sa ocem!“ Spavao sam sa tatom u istom krevetu. „Slobodno ih probudi!“ Ušla je i videla: ležali smo zagrljeni.
Ništa nije komentarisala, ali kasnije u kolima, saopštila je kako smatra da bi zaista trebalo da prestanem sa tom navikom. Da nije u redu činiti takve stvari u dvadeset osmoj. Sve mi je bilo jasno, ali ja sam, s druge strane, smatrao sam da je svet sjeban, a da smo mi super. Ispravan je bio način našeg života!
Zvuči neverovatno? Maločas ste pomenuli fantastiku, priču Otvaranje. Devojka lagano gurne prst ispod dečkovog jezika, napipa rajsferšlus, povuče ga, i pojavi se drugi mladić. „Njen Ciki se otvorio kao ostriga, a unutra je ležao Jurgen.“
Pisanje je subjektivna naracija! Pišeš – pozivaš čitaoca u svoj um. Ne učiš ga šta je stvarnost, ne objašnjavaš, već predstavljaš sopstveno viđenje realnosti. Pritom, naracija čoveka uopšte jeste nadrealna. Čuješ glasove a ne vidiš nikoga pored sebe. Imaš osećaj da pas bulji u tebe.
Uvek kada odeš da posetiš babu pada kiša. Ne postavljam pitanje da li je nešto stvarno ili ne tokom rada na rukopisu. Uvek se pitam da li je iskreno.
Realizam je redukcija ljudskog iskustva. Sedimo nas troje. Recimo da Mila veruje u Boga, da ti veruješ u duhove, a ja u NLO. Zar svako od nas treba da se odrekne jednog važnog dela sebe ne bi li ostalo ono zajedničko? Realizam je socijalna konstrukcija, nije iskrena percepcija ljudskog iskustva.
Stvarnost od šibica
U jednoj od priča, pisac i filmski stvaralac Etgar Keret (1967) pominje radnje tipa sve za dolar. Teme njegovih storija raznolike su poput popisa u takvom dućanu. Međutim, književnik koga u pohvalama na koricama dovode u vezu s Kafkom, Vonegatom i Vudijem Alenom, ponavlja određene narativne obrasce. Pripovedači, recimo, prepričavaju snove. Junaci puštaju brkove. Čvrsto ukorenjeni u svakodnevici, počinju da sreću ljude stvorene u sopstvenim lažima i izgovorima. A odjek života na Bliskom istoku staje u digresiju o poznaniku koji u dečjoj sobi ima i muzej oružja i kolekciju predmeta načinjenih od šibica.
Prevoditeljka Mila Gavrilović kaže za NIN da je najveći prevodilački izazov bilo traganje za tonom koji će kod našeg čitaoca izazvati osećaj da je tekst originalno napisan na srpskom jeziku. „Keretov stil odlikuje dinamična promena registra ne samo na nivou priče, već veoma često i na nivou same rečenice. Otprilike, kao da rečenicu započne Šekspir, a dovrši Eminem. Cilj mi je bio da se osetite kao da vas je pokupio sumanuti taksista koji nasumično prelazi iz trake u traku, ali da mu u isto vreme i verujete da zna najbrži put do odredišta.“
Najčitaniji u zatvorima
Etgar Keret jedan je od najpoznatijih savremenih izraelskih književnika. Njegove knjige su bestseleri u mnogim zemljama. Zanimljiv je podatak da se u Izraelu najviše kradu po knjižarama i da su najčitanije u zatvorima. Po njegovim pričama do sada je snimljeno pedesetak filmova. Film Meduze, koji je režirao zajedno sa suprugom Širom Gefen, osvojio je 2007. „Zlatnu kameru“ na festivalu u Kanu. Sa hebrejskog ili engleskog preveden je na više od trideset jezika.
Autor: Mića Vujičić
Izvor: NIN / micavujicic.com
Foto: Matija Krstić
Trebalo je da tako glasi samo uvodno pitanje. Čim je odgovorio na njega, odustali smo od ostalih. Pažljivo smo ga slušali i sa „trake“ skinuli odgovor u celini:
Bez sumnje – naglasio je Keret – to što sam počeo da pišem priče ima veze sa činjenicom da sam dete ljudi koji su preživeli Holokaust. Zahvaljujući njima, naučio sam da je izmišljanje priča način da se izboriš i opstaneš; pronađeš smisao u često zastrašujućem svetu. Kada radiš na pripoveci, hiljade detalja stoje ispred tebe na stolu, i ti si taj koji bira šta će učiniti. U izvesnom smislu, ti si mali Bog, stvaraš sopstvenu realnost.
Jedan američki novinar upustio se u neobičan projekat. Išao je od umetnika do umetnika i pitao za njihov najveći umetnički promašaj. Rekao sam da bih rado učestvovao, ali smatram da nisam imao nijedan. Odgovorio je: „Čekaj, polako! Hajde da idemo korak po korak, pa ćeš vrlo brzo shvatiti da jesi.“
Krenuli smo redom. Prva zbirka prodata je u osam stotina primeraka, dobila je odlične kritike. Druga je bila veliki bestseler. Treća nit` se prodavala, nit` je imala dobar odjek, ali je reditelj Goran Dukić napravio film sa Tomom Vejtsom, meni jako važnim stvaraocem. Posle je došla grafička novela. Dobro je prošla, ali najveći uspeh bio je kada je najlepša devojka koju sam ikada upoznao uradila tetovažu na leđima – tetovirala je sliku sa naslovnice.
Išao sam po festivalima i imao priliku da upoznam različite književnike. Sa suzama u očima govorili su o neuspesima: izdanje im je prodato u pola miliona primeraka, a prethodna su išla u nekoliko miliona...
Vidite, što je veći bio strah u određenoj životnoj situaciji, u trenucima najgadnije teskobe, prestravljen rečima, snažnije sam osećao da moram da pišem kako bih preuzeo kontrolu. Ne mogu da kontrolišem svet, ali mogu da upravljam svetom stvorenim u fikciji.
Moja majka preminula je pre dva meseca. Poslednjih dana života bila je dementna i nisam bio siguran, dok smo sedeli i razgovarali, zna li uopšte ko sam. Jednog dana ušao sam u sobu. Pridigla se iz kreveta ispunjena radošću i snažno me zagrlila. Upitao sam: „Ko sam ja?“ Oklevala je trenutak i potom kazala: „Znam da te volim, znam da ti mene voliš. Zar nije dovoljno?“
Čak i ophrvana demencijom nije izgubila sposobnost da stvara priče. Govorila je: „Ne znam... Možda si moj sin, možda muž, ljubavnik, ali nije bitno. Važno da je ova soba puna ljubavi.“
Eto najvažnije lekcije naučene od ljudi koji su preživeli Holokaust. Pripovedanje je način da opstanemo.
Pitali ste me o povratku u detinjstvo, u kuću odrastanja, motivu ponovljenom u više pripovedaka. Nisam imao klasično, rekli bismo: regularno detinjstvo. Uobičajeno ima pravila! Živiš sa roditeljima, ideš u školu, boriš se da odrasteš i napustiš kuću. Verovatno sve proizlazi iz činjenice da ni roditelji nisu imali takvo detinje doba. Majka je bila ratno siroče. Sama na svetu. Među nama nije bilo klasičnog odnosa roditelj – dete. Više smo bili ekipa. Radili smo zajedno najblesavije stvari. Nisam ih smatrao predstavnicima odraslog sveta, nisu bili autoritet u klasičnom smislu. Podržavali su izostanke iz škole kada bih imao nešto pametnije da radim. Učili su me uverljivijem i boljem laganju nastavnika ako ne odem na čas.
Otac je stalno menjao poslove. Sećam se, imao sam četiri ili pet godina... Radio je u kafeteriji i na bazenu. Ustajao je pre pet ujutro. Majka je isto ustajala, pripremila stvari, pa odlazila da radi. Zato su legali rano, još u devet. Ukazala mi se prilika da gledam TV od devet do ponoći! Sutra, u vrtiću, okupio bih drugare i prepričavao im šta je bilo na televiziji prethodne večeri. Onda bih završio, spojio dve stolice i dremnuo. Roditelji su mi dali nadmak Little Man. Mali čova.
Sad shvatate zašto mi je kasnije bilo teško da promenim način funkcionisanja. Onako kako sam živeo u rano doba sa ocem i majkom, mogao sam da živim i u četrdesetoj.
Nisam imao pravi razlog da budem buntovan, iskažem bilo kakav bes. Znali su da budu vrlo kritični, ali ne iz pozicije roditelja – autoriteta (soli pamet stojeći iznad glave). Uvek su me tretirali kao sebi ravnog.
Otuda su došli mali nesporazumi sa ženom. Ukoliko se moj sin probudi i kaže: „Ja neću ove nedelje da idem u školu“, odgovorim da je O. K. „Ne moraš!“ Onda se ona ljuti. Smatra da u životu ne može tako da se radi. Razumeo sam, zahvaljujući supruzi, koliko je način moga odrastanja bio izvan standarda.
Bilo mi je skoro trideset i počeli smo da se zabavljamo. Prvi put je došla kod nas na ručak i upitala starijeg brata gde sam. Rekao je: „Popodnevna dremka sa ocem!“ Spavao sam sa tatom u istom krevetu. „Slobodno ih probudi!“ Ušla je i videla: ležali smo zagrljeni.
Ništa nije komentarisala, ali kasnije u kolima, saopštila je kako smatra da bi zaista trebalo da prestanem sa tom navikom. Da nije u redu činiti takve stvari u dvadeset osmoj. Sve mi je bilo jasno, ali ja sam, s druge strane, smatrao sam da je svet sjeban, a da smo mi super. Ispravan je bio način našeg života!
Zvuči neverovatno? Maločas ste pomenuli fantastiku, priču Otvaranje. Devojka lagano gurne prst ispod dečkovog jezika, napipa rajsferšlus, povuče ga, i pojavi se drugi mladić. „Njen Ciki se otvorio kao ostriga, a unutra je ležao Jurgen.“
Pisanje je subjektivna naracija! Pišeš – pozivaš čitaoca u svoj um. Ne učiš ga šta je stvarnost, ne objašnjavaš, već predstavljaš sopstveno viđenje realnosti. Pritom, naracija čoveka uopšte jeste nadrealna. Čuješ glasove a ne vidiš nikoga pored sebe. Imaš osećaj da pas bulji u tebe.
Uvek kada odeš da posetiš babu pada kiša. Ne postavljam pitanje da li je nešto stvarno ili ne tokom rada na rukopisu. Uvek se pitam da li je iskreno.
Realizam je redukcija ljudskog iskustva. Sedimo nas troje. Recimo da Mila veruje u Boga, da ti veruješ u duhove, a ja u NLO. Zar svako od nas treba da se odrekne jednog važnog dela sebe ne bi li ostalo ono zajedničko? Realizam je socijalna konstrukcija, nije iskrena percepcija ljudskog iskustva.
Stvarnost od šibica
U jednoj od priča, pisac i filmski stvaralac Etgar Keret (1967) pominje radnje tipa sve za dolar. Teme njegovih storija raznolike su poput popisa u takvom dućanu. Međutim, književnik koga u pohvalama na koricama dovode u vezu s Kafkom, Vonegatom i Vudijem Alenom, ponavlja određene narativne obrasce. Pripovedači, recimo, prepričavaju snove. Junaci puštaju brkove. Čvrsto ukorenjeni u svakodnevici, počinju da sreću ljude stvorene u sopstvenim lažima i izgovorima. A odjek života na Bliskom istoku staje u digresiju o poznaniku koji u dečjoj sobi ima i muzej oružja i kolekciju predmeta načinjenih od šibica.
Prevoditeljka Mila Gavrilović kaže za NIN da je najveći prevodilački izazov bilo traganje za tonom koji će kod našeg čitaoca izazvati osećaj da je tekst originalno napisan na srpskom jeziku. „Keretov stil odlikuje dinamična promena registra ne samo na nivou priče, već veoma često i na nivou same rečenice. Otprilike, kao da rečenicu započne Šekspir, a dovrši Eminem. Cilj mi je bio da se osetite kao da vas je pokupio sumanuti taksista koji nasumično prelazi iz trake u traku, ali da mu u isto vreme i verujete da zna najbrži put do odredišta.“
Najčitaniji u zatvorima
Etgar Keret jedan je od najpoznatijih savremenih izraelskih književnika. Njegove knjige su bestseleri u mnogim zemljama. Zanimljiv je podatak da se u Izraelu najviše kradu po knjižarama i da su najčitanije u zatvorima. Po njegovim pričama do sada je snimljeno pedesetak filmova. Film Meduze, koji je režirao zajedno sa suprugom Širom Gefen, osvojio je 2007. „Zlatnu kameru“ na festivalu u Kanu. Sa hebrejskog ili engleskog preveden je na više od trideset jezika.
Autor: Mića Vujičić
Izvor: NIN / micavujicic.com
Foto: Matija Krstić
Autor: Etgar Keret
