Fantastika kao oružje društvene kritike
Knjiga pripovedaka Mirjane Novaković „Tajne priče“ sastoji se od sedam priča nastalih devedesetih godina, ispričanih kroz žanrove horora, antiutopije, naučne fantastike, ali prožetih snažnom društvenom kritikom. Mirjana Novaković autorka je knjige „Dunavski apokrifi“, kao i romana „Strah i njegov sluga“ „Johann’s 501“ i „Tito je umro“. Dobitnica je nagrade „Lazar Komarčić“, a sva tri njena romana bila su u najužim izborima za Ninovu nagradu. Njene knjige su prevođene na francuski, engleski, nemački, makedonski, bugarski i grčki jezik.
Neke od priča objavljenih u „Tajnim pričama“ nastale su pre više od dve decenije. Koliko su vam bliske posle tolike vremenske distance? Jeste li imali poriv da ih menjate?
– Priče su mi i bliske i nisu bliske, na način kako su vam, na primer, sopstveno detinjstvo ili mladost bliske u zrelom dobu. Jeste to bili vi, ali više niste kakvi ste bili – naravno da su osnovne osobine ili čak temperament ostali, ali doživljaj i razumevanje uglavnom su se promenili. Zato nisam imala želju da promenim bilo šta u pričama (ne računajući lektorske ispravke). Iako verujem da je orvelovsko: „ko kontroliše sadašnjost kontroliše i prošlost“ zaista tačno, mislim da nije dobro, a u ovakvim slučajevima nije ni potrebno – tako bi prošlost mogla stalno da se menja i saobražava trenutnim potrebama.
Fantastika je prisutna u većini vaših pripovedaka, a ipak ne izostaje društvena kritika. Kako vi objašnjavate taj spoj?
– Fantastika je uvek služila, između ostalog, društvenoj kritici, samo je malo izmeštana od stvarnosti, pa ima ugodniju poziciju da kritikuje, uveličavajući, koristeći alegoriju, zamišljajući drugačiji svet koji nikad nije postojao ili nikad neće, tako da na raspolaganju ima oružja nedostupna klasičnim realističkom postupku. Osim toga uživa i u eskapizmu što joj daje dodatnu draž.
„Kada bi postojale pilule protiv duševnog bola, ne bi bilo priča“ kažete u „Priči o pilulama“. Verujete da priča ima terapeutsko dejstvo? Je li ono jače za onog ko piše ili za onog ko čita?
– Ne znam da li baš ima terapeutsko dejstvo, moguće je da ima i za pisca i za čitaoca. Verujem da svaki rad, pa čak i onaj dosadni ili naporni (naravno, ne u ekstremima), ima pozitvno dejstvo, jer rad je uvek bolji od nerada. Čitanje je bolje od nečitanja i pisanje je bolje od nepisanja. Postoje istraživanja koja govore o potrebi homo sapiensa da sve naratizuje, to jest da zamisli, predstavi, obradi kao priču. Ako je ovoj vrsti svojstveno da tako čini, onda priča može da bude terapija, nastala iz potrebe: ako ste uspeli nešto da osmislite kao priču, onda ste se već malo emotivno udaljili, i onda i loše stvari mogu da se malo lakše prihvate.
Muzika je bitan element vaše literature?
– Volim da slušam muziku, pa pretpostavljam zato i moji likovi vole da idu na koncerte ili uvek znaju šta hoće da slušaju. Naravno šta ko sluša, služi i kao karakterizacija likova, mada je to vrlo klizava teritorija, i kao u svemu, kad dođe do ukusa.
Radnja u vašim pripovetkama smeštena je u prošlost, sadašnjost, pa čak i daleku budućnost. Koje vreme vam je najizazovnije za pisanje?
– Svakako je najteža prošlost jer zahteva istraživanje, mada i to bude zabavno, čitate mnogo i saznajete svašta, ali to troši vreme, i na kraju izbacite 95 odsto stvari koje ste otkrili. Budućnost je slatka za zamišljanje, pustite mašti na volju, a sadašnjost je komplikovana u jednom vrlo retko shvaćenom aspektu: ako pišete na primer o politici, morate da pazite da ne preterate, a okruženi ste neverovatnim događajima koje da je bilo ko stavio u knjigu, rekli bi da je preterao. Život je preteraniji od knjiga i to pisce prilično ograničava.
Vaše knjige se međusobno razlikuju žanrovski, stilski... Šta biste ipak izdvojili kao zajednički imenilac?
– Postoje neke teme koje su mi oduvek bila zanimljive: uklopljavanje ili sukob pojedinca sa društvom, pitanje slobode i pobune, društvena kritika. Zavere su mi draga tema. Izdaja i na ličnom i na društvenom planu. Narativni preokreti, formalni eksperimenti. Nema svega od ovoga što sam nabrojala u svakoj knjizi, ali u većini su važne teme i/ili postupci.
Vaše su knjige prevođene na nekoliko jezika. Kako ih je strana publika doživela?
– Naravno da što je (geografski i po mentalitetu) zemlja bliža, to je shvatanje knjiga bolje. Zanimljivu stvar je rekao moj izdavač na bugarski, kad su ga pitali zašto je štampao srspki kriminalstički roman („Tito je umro“), odgovorio je da je to zato što je to bugarski kriminalistički roman: sve je isto, samo su imena malo drugačija. Slično je bilo u Grčkoj, samo što su imena više drugačija.
Po vašem romanu „Strah i njegov sluga“ pre gotovo 15 godina nastala je i pozorišna predstava u režiji Kokana Mladenovića. Priželjkujete li pozorišnu ili filmsku adaptaciju još nekog svog dela?
– Naravno, zašto da ne? Uvek je zanimljivo videti tumačenje knjige kroz adaptaciju u drugu umetnost. Adaptacije su ne samo finansijski isplativije od knjiga, već su i prilika da mnogo više ljudi sazna za knjigu, pa je onda možda uzme i pročita. Film može da vidi i više stotina hiljada ljudi što je neuporediva cifra u odnosu na broj čitalaca. Takođe sama činjenica da je neko spreman da uloži veće pare u vaše delo, znači da ga smatra dobrim ili makar isplativim, što godi svakom autoru. Kao i sa predstavom po romanu „Starh i njegov sluga“ izuzetno je zanimljivo videti kako dramaturzi, glumci, kostimografi, scenografi i ostali zamaišljaju i sprovede u delo, u život, nešto što je bilo samo slovo na papiru – kako dejstvuje opredmećivanje misli.
Autor: Tijana Stanojev Kosanović
Izvor: Vršačka kula
Neke od priča objavljenih u „Tajnim pričama“ nastale su pre više od dve decenije. Koliko su vam bliske posle tolike vremenske distance? Jeste li imali poriv da ih menjate?
– Priče su mi i bliske i nisu bliske, na način kako su vam, na primer, sopstveno detinjstvo ili mladost bliske u zrelom dobu. Jeste to bili vi, ali više niste kakvi ste bili – naravno da su osnovne osobine ili čak temperament ostali, ali doživljaj i razumevanje uglavnom su se promenili. Zato nisam imala želju da promenim bilo šta u pričama (ne računajući lektorske ispravke). Iako verujem da je orvelovsko: „ko kontroliše sadašnjost kontroliše i prošlost“ zaista tačno, mislim da nije dobro, a u ovakvim slučajevima nije ni potrebno – tako bi prošlost mogla stalno da se menja i saobražava trenutnim potrebama.
Fantastika je prisutna u većini vaših pripovedaka, a ipak ne izostaje društvena kritika. Kako vi objašnjavate taj spoj?
– Fantastika je uvek služila, između ostalog, društvenoj kritici, samo je malo izmeštana od stvarnosti, pa ima ugodniju poziciju da kritikuje, uveličavajući, koristeći alegoriju, zamišljajući drugačiji svet koji nikad nije postojao ili nikad neće, tako da na raspolaganju ima oružja nedostupna klasičnim realističkom postupku. Osim toga uživa i u eskapizmu što joj daje dodatnu draž.
„Kada bi postojale pilule protiv duševnog bola, ne bi bilo priča“ kažete u „Priči o pilulama“. Verujete da priča ima terapeutsko dejstvo? Je li ono jače za onog ko piše ili za onog ko čita?
– Ne znam da li baš ima terapeutsko dejstvo, moguće je da ima i za pisca i za čitaoca. Verujem da svaki rad, pa čak i onaj dosadni ili naporni (naravno, ne u ekstremima), ima pozitvno dejstvo, jer rad je uvek bolji od nerada. Čitanje je bolje od nečitanja i pisanje je bolje od nepisanja. Postoje istraživanja koja govore o potrebi homo sapiensa da sve naratizuje, to jest da zamisli, predstavi, obradi kao priču. Ako je ovoj vrsti svojstveno da tako čini, onda priča može da bude terapija, nastala iz potrebe: ako ste uspeli nešto da osmislite kao priču, onda ste se već malo emotivno udaljili, i onda i loše stvari mogu da se malo lakše prihvate.
Muzika je bitan element vaše literature?
– Volim da slušam muziku, pa pretpostavljam zato i moji likovi vole da idu na koncerte ili uvek znaju šta hoće da slušaju. Naravno šta ko sluša, služi i kao karakterizacija likova, mada je to vrlo klizava teritorija, i kao u svemu, kad dođe do ukusa.
Radnja u vašim pripovetkama smeštena je u prošlost, sadašnjost, pa čak i daleku budućnost. Koje vreme vam je najizazovnije za pisanje?
– Svakako je najteža prošlost jer zahteva istraživanje, mada i to bude zabavno, čitate mnogo i saznajete svašta, ali to troši vreme, i na kraju izbacite 95 odsto stvari koje ste otkrili. Budućnost je slatka za zamišljanje, pustite mašti na volju, a sadašnjost je komplikovana u jednom vrlo retko shvaćenom aspektu: ako pišete na primer o politici, morate da pazite da ne preterate, a okruženi ste neverovatnim događajima koje da je bilo ko stavio u knjigu, rekli bi da je preterao. Život je preteraniji od knjiga i to pisce prilično ograničava.
Vaše knjige se međusobno razlikuju žanrovski, stilski... Šta biste ipak izdvojili kao zajednički imenilac?
– Postoje neke teme koje su mi oduvek bila zanimljive: uklopljavanje ili sukob pojedinca sa društvom, pitanje slobode i pobune, društvena kritika. Zavere su mi draga tema. Izdaja i na ličnom i na društvenom planu. Narativni preokreti, formalni eksperimenti. Nema svega od ovoga što sam nabrojala u svakoj knjizi, ali u većini su važne teme i/ili postupci.
Vaše su knjige prevođene na nekoliko jezika. Kako ih je strana publika doživela?
– Naravno da što je (geografski i po mentalitetu) zemlja bliža, to je shvatanje knjiga bolje. Zanimljivu stvar je rekao moj izdavač na bugarski, kad su ga pitali zašto je štampao srspki kriminalstički roman („Tito je umro“), odgovorio je da je to zato što je to bugarski kriminalistički roman: sve je isto, samo su imena malo drugačija. Slično je bilo u Grčkoj, samo što su imena više drugačija.
Po vašem romanu „Strah i njegov sluga“ pre gotovo 15 godina nastala je i pozorišna predstava u režiji Kokana Mladenovića. Priželjkujete li pozorišnu ili filmsku adaptaciju još nekog svog dela?
– Naravno, zašto da ne? Uvek je zanimljivo videti tumačenje knjige kroz adaptaciju u drugu umetnost. Adaptacije su ne samo finansijski isplativije od knjiga, već su i prilika da mnogo više ljudi sazna za knjigu, pa je onda možda uzme i pročita. Film može da vidi i više stotina hiljada ljudi što je neuporediva cifra u odnosu na broj čitalaca. Takođe sama činjenica da je neko spreman da uloži veće pare u vaše delo, znači da ga smatra dobrim ili makar isplativim, što godi svakom autoru. Kao i sa predstavom po romanu „Starh i njegov sluga“ izuzetno je zanimljivo videti kako dramaturzi, glumci, kostimografi, scenografi i ostali zamaišljaju i sprovede u delo, u život, nešto što je bilo samo slovo na papiru – kako dejstvuje opredmećivanje misli.
Autor: Tijana Stanojev Kosanović
Izvor: Vršačka kula
Autor: Mirjana Novaković
