Fascinantan razgovor sa Patrišom Kornvel
Patriša Kornvel je autorka 33 knjige, od kojih su mnoge postale međunarodni bestseleri, a najpoznatije i najčitanije među njima su romani iz serijala o Kej Skarpeti.
U romanu „Flesh and Blood“, Kej Skarpeta primeti na zidu, iza svoje kuće u Kembridžu, sedam sjajnih novčića. Uskoro sazna da se u blizini desilo ubistvo a da su bakarni delići bili jedini materijalni dokazi sa mesta zločina. Ona poveže to ubistvo sa još dve smrti u kojima su žrtve ubijene snajperom. Ubijeni nisu imali ništa zajedničko osim što su po svoj prilici bili povezani sa samom Kej.
Radili ste kao administrator u kancelariji glavnog patologa države Virdžinije. Vaši romani sa Kej Skarpetom su tako bogati detaljima u vezi sa medicinskom forenzikom da je teško poverovati da niste lekar. Kako ste naučili toliko o forenzici?
Ljudi me greškom zovu dr Kornvel, a zapravo sam na koledžu diplomirala engleski jezik. Ali već trideset godina sam samouki učenik medicinske forenzike, balistike i drugih sličnih stvari. To mi je hobi. Neprekidno krstarim internetom tražeći nove informacije. Imam konsultante koji me obaveštavaju o novim tehnološkim pomacima. Takođe istražujem na terenu. Išla sam u streljane u Teksasu, da isprobam visokotehnološke jurišne puške i municiju, stvari o kojima čitate u ovoj knjizi. Neprekidno učim. I mada ne bih mogla da prođem kao stručni svedok na sudu – jednostavno nemam odgovarajuću diplomu – ne postoji ništa što bi me moglo sprečiti da se sama obrazujem.
Da li ste ikada poželeli da budete lekar?
Ne. Radije bih da pišem o Skarpeti ili Lusi ili Marinu nego što bih radila to što oni rade. Ja sam pre svega pisac. Pre nego što sam počela da pišem romane, bila sam novinar. To mi pruža priliku da pišem o sjajnim profesionalcima iz te oblasti i svet upoznam sa njihovim radom.
Vaši romani o Kej Skarpeti su uticali na televizijske serije kao što su „Mesto zločina“ i „Cold Case Files“. Da li vam se scenaristi obraćaju za savet?
Ne bih baš volela da sam konsultant za serije koje pišu drugi ljudi. Međutim, upravo pišem scenario za pilot epizodu serije „Angie Steele“ za CBS. Reč je o istražiteljki koja je pohađala MIT univerzitet ali je na kraju odlučila da postane policajac. Tako da sam konsultant za tu seriju, ali me ne zanima da to budem za tuđe.
Vaš stil pisanja se menjao tokom serijala o Skarpeti – od prošlog do sadašnjeg vremena, od prvog lica do sveznajućeg pripovedača, i tako naizmenično. Šta je dovelo do tih stilskih promena?
Mislim da pisci traže različite načine da istraže svoje sposobnosti. Stalno imate potrebu da napredujete, i moj cilj je oduvek bio da postanem što bolji pisac. Neprestano istražujem nove načine da to postignem. Pišući serijal, dobijete puno prostora za eksperimentisanje, prilika da se razmahnete. U romanu „Muva“, prešla sam sa prvog lica na treće. Čitaocima se to nije dopalo. Želeli su da budu unutar Skarpetine glave. Ja ove knjige pišem za njih. Tako da sam se vratila na naraciju u prvom licu. Prilično sam sigurna da ću nastaviti da pišem u prezentu. Uvek sam na knjige gledala kao na prozorska okna kroz koja čitalac ulazi u novi svet. Trudim se da izbrušim svoj stil tako da bude što neposredniji, materijalan i opipljiv što je više moguće, kao kad čitalac gleda TV emisiju.
Smatram da upotreba prezenta daje tekstu neposrednost, čini ga gotovo filmskim. Veliki je izazov za pisce da uvuku čitaoca u roman onako kako to rade filmovi. Kada čitate, mozak mora da prevede odštampane reči u prizore, zvuke, mirise i ukuse, dok u slučaju filmova to nije toliko teško. Oni izazivaju trenutnu emocionalnu reakciju. Limbički sistem munjevito reaguje kada gledate film ili prisustvujete rok koncertu. Kada čitate knjigu, mozak mora da se potrudi da čitaoca pokrene na takav način. Tako da ja radim sve što mislim da je neophodno da kod čitaoca probudim željene emocije. Na neki način me možete nazvati emocionalnim posrednikom (smeje se).
Šta mislite, zbog čega rad forenzičara toliko opčinjava čitaoce?
Mislim da je u pitanju ista stvar zbog koje su arheološka iskopavanja tako fascinantna. Ili vaše sopstveno otkriće kada u dvorištu nađete zakopan predmet poput vrha strele. Počnete da smišljate priču o tome kako je taj predmet dospeo tu. Zašto je ovde? Šta se desilo? Da li je neko poginuo baš na tom mestu? U ljudskoj je prirodi da nam tajne bude radoznalost i potrebu da deliće iz našeg okruženja nekako spojimo zarad dobijanja potpune slike. U tome je stvar i sa forenzikom.
Mislim da to počinje još od naših plemenskih nagona preživljavanja. Ako u umu možete da rekonstruišete ono što se desilo drugome, kako je ta osoba umrla, onda imate bolje šanse da izbegnete da se isto desi vama. Mi smo jedine životinje koje shvataju da će jednom morati da umru. Mislim da svi želimo da naš prolazni boravak na ovoj planeti učinimo manje zagonetnim, da saznamo što više. To je ista vrsta radoznalosti kao ona koja nas pokreće da proučavamo monstrume.
Prodato je više od 100 miliona primeraka vaših knjiga. Prevedene su na 36 jezika i prodaju se u 120 zemalja. Posle svog tog uspeha, šta vas najviše iznenađuje prilikom pisanja?
Najviše me zapanjuje sam kreativni proces. Fascinirana sam time odakle ideje dolaze. Mislim da kada se zaista prepustimo svojim nagonima i svoj svesni um ostavimo po strani, da dopremamo stvari iz područja koje još nismo dokučili. To je i strašno i čudesno iskustvo. Neprestano me iznenađuje kako skriveni delovi mog uma stvaraju nešto bez mog svesnog znanja. Hemingvej je bio veoma svestan ove pojave. Imao je čelično čvrstu naviku: kada bi napisao neku veoma dobru rečenicu i znao kako će nastaviti, prestao bi sa pisanjem i ne bi razmišljao o tome sve dok mu se ne vrati narednog dana. Želeo je da svojoj podsvesti dā dovoljno vremena da radi na priči. To nastavlja da me iznenađuje i začuđava: ta sposobnost ljudskog uma. To pokreće pitanje genetskog pamćenja. Mi kanališemo kreativne stvari koje zapravo dolaze odnekud iz naših gena, iz nasledstva.
Šta najviše volite u pisanju?
Volim način na koji mi daruje društvo. Shvatila sam da bez obzira na to što mi se dešava u životu, ne moram da čekam nekog drugog da mi ispuni vreme ili pruži zadovoljstvo. Ako imam nekoliko slobodnih sati, mogu da sednem za svoj sto, da se posvetim nečemu na čemu radim i posetim isti onaj svet u koji želim da odvedem čitaoce. Verovatno postoje jaki razlozi što sam razvila tu sposobnost. Dok sam bila dete, pisanje mi je bilo najbolji prijatelj. Ako bih napisala pesmu ili kratku ilustrovanu priču, ili opisala prizor koji sam ugledala u dolinama Severne Karoline gde sam odrasla, osećala sam se manje usamljenom.
Mislim da je boravak na ovoj planeti jedno samotno iskustvo i da nam mašta ublažava samoću. Smatram da je pisanje dar. Kreativno izražavanje je sjajan način borbe sa stresom. Ako ste tužni, uplašeni ili usamljeni, kao što sam ja bila kao dete, pisanje je utočište. Bavila sam se sportom i sličnim stvarima, ali ono što mi je iscelilo dušu došlo je iznutra. Dopreti do svoje unutrašnjosti i stvoriti nešto – sliku, crtež, knjigu – veoma je isceljujuće i daje smisao životu.
Koje pisce sada čitate?
Ja sam eklektičan čitalac. Čitam puno biografija. Volim knjige koje ne spadaju u fikciju, naročito istoriju. Što se tiče fikcije uživam u knjigama Lija Čajlda, Dena Brauna, Majkla Konelija i Harlana Kobena. U svakom slučaju mora da bude nešto što će me pokrenuti, inače mi pažnja odluta.
Ako biste mogli da večerate sa pet ljudi, bez obzira da li se radi o živim ili mrtvim osobama, istorijskim ličnostima, onim iz sveta politike ili književnosti, koga bi odabrali?
Volela bih da večeram sa Čarlsom Dikensom. Sa Agatom Kristi. Volela bih da upoznam Linkolna. Tako mi je žao što nikada nisam srela Trumana Kapotea. Mislim da je „Hladnokrvno“ jedna od najboljih kriminalističkih knjiga ikada napisanih. Izgleda da su mi mrtvi ljudi specijalnost (smeje se). A tu je i Harijet Bičer Stou. Ona mi je navodno veoma daleka rođaka. Možda je to deo mog genetskog nasleđa jer i ona i ja pišemo u osnovi o istoj stvari ‒ zloupotrebi moći, bez obzira na to da li ste radi o robovlasništvu ili nečemu drugom. Posetila sam njenu kuću u Konektikatu i mogu iskreno reći da sam osetila povezanost, gotovo kao da sam nešto povukla od nje.
O čemu biste pričali na toj večeri?
Bila bih zainteresovana za njihov spisateljski postupak, želela bih da čujem o njihovim počecima i stvarima koje su ih nagnale da pišu onako kako su pisali. Znam da je na Dikensa izuzetno uticalo njegovo detinjstvo, to što je do dvanaeste godine radio u fabrici paste za cipele. Bilo bi fascinantno pričati sa Agatom Kristi. Koliko znam, bila je izuzetno stidljiva i povučena. Slava joj je teško pala jer je više volela da boravi u svom domu i piše. I Dikens i Agata Kristi su temeljno istraživali za svoje romane, tako da imamo dosta toga zajedničkog. Ko zna šta bi bilo kada bi ona danas pisala. Možda bi gospođica Marpl bila medicinski istražitelj.
Šta je sledeće za Patrišu Kornvel?
Započela sam sledeću knjigu sa Kej Skarpetom. Završila sam rimejk svoje knjige o Džeku Trboseku. Takođe pišem scenario za pilot epizodu serije na kanalu CBS, pod nazivom „Angie Steele“. Radi se o istražiteljki koja ima brata blizanca sociopatu, i veoma je zabrinuta kakve bi joj gene moglo naslediti dete.
Izvor: huffingtonpost.com
Prevod: Vladimir Martinović
Foto: Christina Bonello - Sent via OTRS / CC BY-SA 4.0 / Wikimedia commons
Radili ste kao administrator u kancelariji glavnog patologa države Virdžinije. Vaši romani sa Kej Skarpetom su tako bogati detaljima u vezi sa medicinskom forenzikom da je teško poverovati da niste lekar. Kako ste naučili toliko o forenzici?
Ljudi me greškom zovu dr Kornvel, a zapravo sam na koledžu diplomirala engleski jezik. Ali već trideset godina sam samouki učenik medicinske forenzike, balistike i drugih sličnih stvari. To mi je hobi. Neprekidno krstarim internetom tražeći nove informacije. Imam konsultante koji me obaveštavaju o novim tehnološkim pomacima. Takođe istražujem na terenu. Išla sam u streljane u Teksasu, da isprobam visokotehnološke jurišne puške i municiju, stvari o kojima čitate u ovoj knjizi. Neprekidno učim. I mada ne bih mogla da prođem kao stručni svedok na sudu – jednostavno nemam odgovarajuću diplomu – ne postoji ništa što bi me moglo sprečiti da se sama obrazujem.
Da li ste ikada poželeli da budete lekar?
Ne. Radije bih da pišem o Skarpeti ili Lusi ili Marinu nego što bih radila to što oni rade. Ja sam pre svega pisac. Pre nego što sam počela da pišem romane, bila sam novinar. To mi pruža priliku da pišem o sjajnim profesionalcima iz te oblasti i svet upoznam sa njihovim radom.
Vaši romani o Kej Skarpeti su uticali na televizijske serije kao što su „Mesto zločina“ i „Cold Case Files“. Da li vam se scenaristi obraćaju za savet?
Ne bih baš volela da sam konsultant za serije koje pišu drugi ljudi. Međutim, upravo pišem scenario za pilot epizodu serije „Angie Steele“ za CBS. Reč je o istražiteljki koja je pohađala MIT univerzitet ali je na kraju odlučila da postane policajac. Tako da sam konsultant za tu seriju, ali me ne zanima da to budem za tuđe.
Vaš stil pisanja se menjao tokom serijala o Skarpeti – od prošlog do sadašnjeg vremena, od prvog lica do sveznajućeg pripovedača, i tako naizmenično. Šta je dovelo do tih stilskih promena?
Mislim da pisci traže različite načine da istraže svoje sposobnosti. Stalno imate potrebu da napredujete, i moj cilj je oduvek bio da postanem što bolji pisac. Neprestano istražujem nove načine da to postignem. Pišući serijal, dobijete puno prostora za eksperimentisanje, prilika da se razmahnete. U romanu „Muva“, prešla sam sa prvog lica na treće. Čitaocima se to nije dopalo. Želeli su da budu unutar Skarpetine glave. Ja ove knjige pišem za njih. Tako da sam se vratila na naraciju u prvom licu. Prilično sam sigurna da ću nastaviti da pišem u prezentu. Uvek sam na knjige gledala kao na prozorska okna kroz koja čitalac ulazi u novi svet. Trudim se da izbrušim svoj stil tako da bude što neposredniji, materijalan i opipljiv što je više moguće, kao kad čitalac gleda TV emisiju.
Smatram da upotreba prezenta daje tekstu neposrednost, čini ga gotovo filmskim. Veliki je izazov za pisce da uvuku čitaoca u roman onako kako to rade filmovi. Kada čitate, mozak mora da prevede odštampane reči u prizore, zvuke, mirise i ukuse, dok u slučaju filmova to nije toliko teško. Oni izazivaju trenutnu emocionalnu reakciju. Limbički sistem munjevito reaguje kada gledate film ili prisustvujete rok koncertu. Kada čitate knjigu, mozak mora da se potrudi da čitaoca pokrene na takav način. Tako da ja radim sve što mislim da je neophodno da kod čitaoca probudim željene emocije. Na neki način me možete nazvati emocionalnim posrednikom (smeje se).
Šta mislite, zbog čega rad forenzičara toliko opčinjava čitaoce?
Mislim da je u pitanju ista stvar zbog koje su arheološka iskopavanja tako fascinantna. Ili vaše sopstveno otkriće kada u dvorištu nađete zakopan predmet poput vrha strele. Počnete da smišljate priču o tome kako je taj predmet dospeo tu. Zašto je ovde? Šta se desilo? Da li je neko poginuo baš na tom mestu? U ljudskoj je prirodi da nam tajne bude radoznalost i potrebu da deliće iz našeg okruženja nekako spojimo zarad dobijanja potpune slike. U tome je stvar i sa forenzikom.
Mislim da to počinje još od naših plemenskih nagona preživljavanja. Ako u umu možete da rekonstruišete ono što se desilo drugome, kako je ta osoba umrla, onda imate bolje šanse da izbegnete da se isto desi vama. Mi smo jedine životinje koje shvataju da će jednom morati da umru. Mislim da svi želimo da naš prolazni boravak na ovoj planeti učinimo manje zagonetnim, da saznamo što više. To je ista vrsta radoznalosti kao ona koja nas pokreće da proučavamo monstrume.
Prodato je više od 100 miliona primeraka vaših knjiga. Prevedene su na 36 jezika i prodaju se u 120 zemalja. Posle svog tog uspeha, šta vas najviše iznenađuje prilikom pisanja?
Najviše me zapanjuje sam kreativni proces. Fascinirana sam time odakle ideje dolaze. Mislim da kada se zaista prepustimo svojim nagonima i svoj svesni um ostavimo po strani, da dopremamo stvari iz područja koje još nismo dokučili. To je i strašno i čudesno iskustvo. Neprestano me iznenađuje kako skriveni delovi mog uma stvaraju nešto bez mog svesnog znanja. Hemingvej je bio veoma svestan ove pojave. Imao je čelično čvrstu naviku: kada bi napisao neku veoma dobru rečenicu i znao kako će nastaviti, prestao bi sa pisanjem i ne bi razmišljao o tome sve dok mu se ne vrati narednog dana. Želeo je da svojoj podsvesti dā dovoljno vremena da radi na priči. To nastavlja da me iznenađuje i začuđava: ta sposobnost ljudskog uma. To pokreće pitanje genetskog pamćenja. Mi kanališemo kreativne stvari koje zapravo dolaze odnekud iz naših gena, iz nasledstva.
Šta najviše volite u pisanju?
Volim način na koji mi daruje društvo. Shvatila sam da bez obzira na to što mi se dešava u životu, ne moram da čekam nekog drugog da mi ispuni vreme ili pruži zadovoljstvo. Ako imam nekoliko slobodnih sati, mogu da sednem za svoj sto, da se posvetim nečemu na čemu radim i posetim isti onaj svet u koji želim da odvedem čitaoce. Verovatno postoje jaki razlozi što sam razvila tu sposobnost. Dok sam bila dete, pisanje mi je bilo najbolji prijatelj. Ako bih napisala pesmu ili kratku ilustrovanu priču, ili opisala prizor koji sam ugledala u dolinama Severne Karoline gde sam odrasla, osećala sam se manje usamljenom.
Mislim da je boravak na ovoj planeti jedno samotno iskustvo i da nam mašta ublažava samoću. Smatram da je pisanje dar. Kreativno izražavanje je sjajan način borbe sa stresom. Ako ste tužni, uplašeni ili usamljeni, kao što sam ja bila kao dete, pisanje je utočište. Bavila sam se sportom i sličnim stvarima, ali ono što mi je iscelilo dušu došlo je iznutra. Dopreti do svoje unutrašnjosti i stvoriti nešto – sliku, crtež, knjigu – veoma je isceljujuće i daje smisao životu.
Koje pisce sada čitate?
Ja sam eklektičan čitalac. Čitam puno biografija. Volim knjige koje ne spadaju u fikciju, naročito istoriju. Što se tiče fikcije uživam u knjigama Lija Čajlda, Dena Brauna, Majkla Konelija i Harlana Kobena. U svakom slučaju mora da bude nešto što će me pokrenuti, inače mi pažnja odluta.
Ako biste mogli da večerate sa pet ljudi, bez obzira da li se radi o živim ili mrtvim osobama, istorijskim ličnostima, onim iz sveta politike ili književnosti, koga bi odabrali?
Volela bih da večeram sa Čarlsom Dikensom. Sa Agatom Kristi. Volela bih da upoznam Linkolna. Tako mi je žao što nikada nisam srela Trumana Kapotea. Mislim da je „Hladnokrvno“ jedna od najboljih kriminalističkih knjiga ikada napisanih. Izgleda da su mi mrtvi ljudi specijalnost (smeje se). A tu je i Harijet Bičer Stou. Ona mi je navodno veoma daleka rođaka. Možda je to deo mog genetskog nasleđa jer i ona i ja pišemo u osnovi o istoj stvari ‒ zloupotrebi moći, bez obzira na to da li ste radi o robovlasništvu ili nečemu drugom. Posetila sam njenu kuću u Konektikatu i mogu iskreno reći da sam osetila povezanost, gotovo kao da sam nešto povukla od nje.
O čemu biste pričali na toj večeri?
Bila bih zainteresovana za njihov spisateljski postupak, želela bih da čujem o njihovim počecima i stvarima koje su ih nagnale da pišu onako kako su pisali. Znam da je na Dikensa izuzetno uticalo njegovo detinjstvo, to što je do dvanaeste godine radio u fabrici paste za cipele. Bilo bi fascinantno pričati sa Agatom Kristi. Koliko znam, bila je izuzetno stidljiva i povučena. Slava joj je teško pala jer je više volela da boravi u svom domu i piše. I Dikens i Agata Kristi su temeljno istraživali za svoje romane, tako da imamo dosta toga zajedničkog. Ko zna šta bi bilo kada bi ona danas pisala. Možda bi gospođica Marpl bila medicinski istražitelj.
Šta je sledeće za Patrišu Kornvel?
Započela sam sledeću knjigu sa Kej Skarpetom. Završila sam rimejk svoje knjige o Džeku Trboseku. Takođe pišem scenario za pilot epizodu serije na kanalu CBS, pod nazivom „Angie Steele“. Radi se o istražiteljki koja ima brata blizanca sociopatu, i veoma je zabrinuta kakve bi joj gene moglo naslediti dete.
Izvor: huffingtonpost.com
Prevod: Vladimir Martinović
Foto: Christina Bonello - Sent via OTRS / CC BY-SA 4.0 / Wikimedia commons
Autor: Patriša Kornvel
