Atvudovu prepoznaju u Torontu, bilo da je na ulici, u restoranu ili metrou. Saobraćajci joj klimaju glavom na pešačkim prelazima a svaki moj susret sa njom prekinuo je neko ko je tražio autogram ili selfi. Nikada ih ne odbija. „U doba društvenih medija, ne možete da kažete ‘ne’ jer ćete postati zla Margaret Atvud koja je bila ‘neljubazna prema meni u restoranu’“, rekla mi je tokom jednog ručka pošto se ljubazno potpisala u beležnicu jedne mlade žene. Ona izgleda upečatljivo čak i ako ne znate ko je. Ima niz zimskih kaputa jarkih boja – rubin crvena, kraljevska ljubičasta – sa kapuljačama porubljenim lažnim krznom koje uokviruje njeno lice i grivu sedih kovrdža. Ima visoke jagodice i pravilan nos, crte lica koje vreme teško sparuši. Koža joj je čista i providna, one vrste koju su viktorijanski pisci povezivali sa dobrim karakterom.

Ne tako davno, istorijsko društvo Univerziteta u Torontu, koje je sastavljalo video arhivu istaknutih studenata, zatražilo je od Atvudove intervju o njenim danima na koledžu. Jednog svežeg januarskkog popodneva otišla je u gornje prostorije studentskog centra Gotik rivajv. Četiri nestrpljive studentkinje bile su tamo da je snime i ispitaju. Atvudova je sela pored olovnog prozora nasuprot sivom nebu i prijateljski je odgovarala na pitanja o tome kako je izgledalo biti devojka u kampusu pedesetih godina. „Kakve god da su stvari kada ste mladi, onde izgledaju normalno jer nemate sa čime da ih uporedite“, rekla je. „Na primer, nikada nisam nosila farmerke u srednjoj školi. To nije bilo dozvoljeno osim tokom fudbalskih dana. Tražili su od nas da nosimo farmerke samo tokom fudbalskih dana tako da bismo mogle da sedimo na brežuljku a da nam niko ne gleda ispod suknje. Potrebno je vreme da bi se ovo razumelo ali sada shvatam da je to bio razlog.“

Tih dana, rekla je Atvudova, strah od silovanja nije postojao u kampusu kao što se čini da postoji danas.  „Ne kažem da se nije dešavalo, ali nikada se o tome nije govorilo. I pretpostavljam da su se takve stvari dešavale prilično retko jer su se svi plašili trudnoće. Momci su se takođe plašili trudnoće jer su mogli da završe rano oženjeni a ljudi to nisu naročito želeli. Tada nije postojala pilula za kontracepciju.“

Atvudova je nastavila da priča o prelasku iz steznika u najlon čarape i mini suknji kao posledici toga. Ali kada se jedna studentkinja zapetljala sa kamerom pokušavajući da ubaci novu memorijsku karticu, Atvudova je promenila uloge.

„Da li ste čule za aplikaciju za vežbanje po imenu Zombies, Run!“, pitala je.

„Da li je to ono kada krenete na trčanje a zombiji vas jure“, zapitala je jedna studentkinja. Da, odgovorila je Atvudova: aplikacija, neka vrsta interaktivnog podkasta, ima apokaliptičnu priču koju džoger sluša i samim tim vežbanje je interesantnije, ako volite takve stvari. „Ja sam u jednoj epizodi“, rekla je. Ima ulogu sebe same: njen glas se čuje preko telefona iz Toronta.

Atvudino prihvatanje tehnoloških inovacija je ponekad više teorijsko nego praktično: još uvek nije savladala strimovanje pa i dalje gleda DVD-ove. Povremeno, njena fasciniranost tehnološkim napretkom u kombinaciji sa nerazumevanjem može da ima produktivne rezultate. Pre desetak godina, kada je videokonferencijska tehnologija još uvek bila novina, Atvudova se zapitala da li bi bilo moguće razviti način potpisivanja knjiga na daljinu. „Zamislila sam reči koje lete kroz vazduh i materijalizuju se na drugom mestu“, ispričala je. Njena mašta u kombinaciji sa tehničkim i marketinškim znanjima posinka Metjua Gibsona rezultirala je LongPenom, robotom koji omogučava piscu – i svima ostalima – da se potpišu na daljinu na način koji odgovara brzini i pritisku originalnog autograma i ne razlikuje se od njega. (Gibson je od tada osnovao kopaniju za e-potpisivanje Syngrafi i prodaje LongPen koji manje koriste umorni autori a više finansijske i pravne kompanije.)

Atvudova se rano uključila i na Tviter, još 2009. godine; sada ima million i po sledbenika iako je svesna da su neki od njih botovi. Veoma ceni sledbenike koji se interesuju za nauku; oni joj pomažu da bude u toku sa novim otkrićima koja bi mogla da joj budu interesantna za buduće projekte ili podsećaju na neke stare. Često se veselo uključuje u rasprave o temama koje bi drugi pisci izbegavali.

Godinama je Atvudova tvrdila da su Tviter i internet u globalu doprineli pismenosti. „Ljudi zapravo moraju da budu sposobni da čitaju i pišu kako bi koristili internet koji je sjajan pokretač pismenosti ako se deci daju oruđa i podstrek da mogu da ga koriste“, rekla je u intervjuu na jednoj konferenciji o digitalnim medijima 2011. godine. Ona je takođe predstavnik Wattpad-a, sajta posvećenog kratkim pričama osnovanog u Torontu pre deset godina. Prema njenom mišljenju, sajt ne samo da omogućava tinejdžerima Severne Amerike da objavljuju svoje priče o zombijima, već nudi vlasnicima mobilnih telefona prozor u fikciju, čak i ako nemaju pristup bibliotekama, školama ili knjigama. Njen roman iz 2015. godine „The Heart Goes Last“ koji se bavi privatnim zatvorima, pojavio se u odlomcima na Wattpad-u. Atvudova je takođe objavila kolekciju pesama „Thriller Suite“ na tom sajtu i imala više od 380.000 pregleda od tada, stigavši tako i do čitalaca koji nikada nisu čitali poeziju.

Pre nekoliko godina, Atvudova je bila prvi pisac koji je učestvovao u konceptualnom umetničkom projektu Buduća biblioteka, koji je zamislila škotska umetnica Kejti Paterson. Tokom sto godina, sto pisaca će doprineti projektu svojim rukopisima. U narednih sto godina, moći će da se pročitaju samo naslovi rukopisa, ali ne i sami rukopisi. Atvudova je napisala „Scribbler Moon“ koji će tek 2114. godine moći da se pročita, kada će sto rukopisa biti štampani na papiru napravljenom od hiljadu borova koji su zasađeni u šumi Nordmarki u Oslu, nedaleko od mesta na kome će biti otvorena biblioteka.

„Budući da sam bila dete koje je volelo da stavlja stvari u tegle i zakopa ih u dvorištu, nadajući se da će ih neko jednog dana iskopati, naravno da mi se dopao projekat“, rekla mi je. Atvudova je veoma zainteresovana za konzervaciju: koristi Tviter da bi skrenula pažnju na ekološka pitanja koja idu od  smanjenja populacije pčela do zagađenja okeana. Optimizam Buduće biblioteke – vera da će biti čitalaca i sveta u kome će živeti – deluje u neskladu sa nekim mračnijim scenarijima Atvudove i to sam joj i rekla.

„Ovo nije pitanje očekivanja“, kaže. „Ovo je pitanje nade. Pitanje vere, a ne znanja. Ne biste to radili ako ne mislite da imate šansu.“ Ljudi, dodaje, imaju ugrađenu nadu. „Da naši preci nisu imali tu komponentu ne bi se baktali ustajanjem ujutru. Uvek ćete se nadati da će danas biti žirafe tamo gde ih juče nije bilo.“ Istovremeno, Atvudova voli da se pozabavi pitanjem koliko će nam sumorna biti budućnost i kakve će posledice biti po ljudsku rasu. Ona spekuliše da će, ako nam atmosfera postane zagađenija a zalihe kiseonika smanjene, jedna od prvih posledica biti smanjenje inteligencije…

Autor: Rebeka Mid
Izvor: newyorker.com
Foto: Larry D. Moore