Fejt Hogan je napisala roman „Klub ponoćnih plivačica“, pun emocija i humora, a za Bukmarker je otkrila kako će ova knjiga podstaći čitaoce da svaki dan prožive na najbolji mogući način.

Irska autorka Fejt Hogan pobedila je 2014. godine na međunarodnom takmičenju za nove autorske glasove svojim debitantskim romanom „Supruge moga muža“, što joj je dalo vetar u leđa. Danas objavljuje i kriminalističke romane pod pseudonimom Džeraldin Hogan, ali se „Klub ponoćnih plivačica“, „emotivna priča o nalaženju novih prijatelja i življenju života punim plućima“ našao na prvom mestu Amazonove top-liste beletristike u Velikoj Britaniji. U pitanju je priča koja ističe važnost zajednice, ženskog prijateljstva i odlučnosti da se nikad ne predamo.

Roman „Klub ponoćnih plivačica“ se fokusira na tri žene koje se nalaze u različitim razdobljima života. Ko su Elizabet, Džo i Lusi i šta Vas je inspirisalo za ove likove?

Na prvi pogled, Elizabet, Džo i Lusi su vrlo različite osobe. Elizabet je udovica lekara koja je veći deo života provela hodajući po jajima i bojeći se da zakorači u vode ispunjenog života. Sa druge strane, Džo uvek direktno „skače“ u vodu! Ona je snažna i neustrašiva, jedna od onih žena koje pokreću stvari za koje se vredi boriti – često baš ona upravlja brodom. Na svoj način se brinula za sve kojima je to bilo potrebno, a sada dolazi vreme kada bi možda trebalo da dopusti drugima da brinu o njoj. Lusi je Džoina ćerka i, poput mnogih žena njenih godina, previše je iscrpljena i zauzeta da bi stvarno razmišljala kako živi ili postoji li život izvan točka u kojem trenutno trči. Njen život se svodi na posao, brigu i preživljavanje.Ove žene su povezane na način koji nisu očekivale, ali od samog početka svaka traži slamku spasa. A to je more – i plivanje u hladnom Atlantskom okeanu – što ih održava na površini dok ne stignu do sigurnosti obale.

Vaša knjiga istražuje ideju življenja života punim plućima, bez obzira na godine. Na koji način ste prikazali ovu temu i šta se nadate da će čitaoci izvući iz iskustava junakinja?

Svaka junakinja je u različitoj životnoj fazi, svakoj nešto treba, iako nisam sigurna da iko stvarno traži bolji život, a kamoli očekuje. A šta uopšte i znači „bolje“? Znamo da se kvalitet života povećava kada imamo zdravlje i ljude oko sebe koji nam nešto znače. Lusi ima vremena da uživa u životu, uživa sa sinom koji se udaljava od nje pre nego što dođe vreme ga pusti. Za Elizabet nema vraćanja sata unazad, pronalaženja onoga što joj je godinama ostavljalo osećaj praznine... ili ima? A za Džo je dominantna vera da će život brinuti o ljudima koje voli kada ona više ne bude mogla.

Za svakog od nas dobar život je vrlo lično pitanje i menja se zavisno od toga gde i u kojoj smo fazi, ali dobar život se uvek svodi na uživanje u dobru koje je oko nas, bilo da su to ljudi, more ili zvezde na nebu.