Fikcija u centru pažnje: Dafni Kalotaj
Srela sam Dafni Kalotaj 2004. na književnoj večeri. Od korice do korice, koju je vodio Stiv Almond u Bostonu. Iako nam tada nije poslala priču, prosledila je poziv Emili Njuberger, čiju priču smo objavili u našem prvom broju.
Kalotajina zbirka priča, „Calamity and Other Stories“, ušla je u uži izbor za Story Prize 2005, a njen debitantski roman, međunarodni bestseler „Ruska zima“, dobio je od Lige teksaških pisaca Nagradu za fikciju za 2011, ušao u širi izbor za Dablinsku književnu nagradu IMPAC, nominovan je za Dejtonsku književnu nagradu za mir, i objavljen je u više od dvadeset inostranih izdanja. Dafnin drugi roman, „Dodir muzike“, bio je bestseler Boston Glouba, finalista za Paterson nagradu za fikciju 2014. i dobitnik Književne nagrade za fikciju Udruženja Nova Engleska 2014. Dafni živi u Somervilu, u Masačusetsu, i predaje kreativno pisanje na Univerzitetu Prinston.
Ljubazno je pristala na razgovor sa mnom o njenom neodoljivom novom romanu „Smiraj“.
„Smiraj“ je delom priča o sazrevanju, ali i ljubavna priča, misterija, avanturistička priča, pa i portret jedne generacije, preispitivanje jedne države, njene politike i njenog uticaja na tu generaciju: Nina Maklohlin iz Boston Glouba kaže da je u „Kalotajinim veštim rukama roman u isto vreme bogato ljudski i duboko politički“. U centru romana je odnos između dve žene, Mim i Kire, koje prvo srećemo u Njujork Sitiju ranih devedesetih. Priča se prepliće između tih ranih godina u Njujorku i dvadeset godina kasnije u Avganistanu.
U srži ovog romana je preispitivanje intenzivnih veza iz naše mladosti. Koliko bismo daleko otišli da bismo pomogli nekome koga smo nekada voleli, pre dvadeset godina, ali sa neponovljivim žarom? Možeš li nam reći nešto o ovom centralnom odnosu, između protagonistkinje, Mim, i žene koja je prvo izgubljena za nju, a onda izgubljena, Kiri?
Mislim da delimično zbog pritiska društva koji mi, žene, osećamo već kao veoma mlade, odrastajući tražimo u drugim devojkama moguće modele ponašanja – a ponekad, kao što je slučaj sa Mim i Kirom, ova radoznalost ili fascinacija se razvije u pravo prijateljstvo i ljubav. Samo u mladosti imamo vremena, energije i potpunu otvorenost (govorim veoma uopšteno o populaciji srednje i više srednje klase) koji su neophodni da se upustimo u veze celim svojim bićem, bez opreza, što nas naravno stavlja u situaciju da budemo potpuno slomljene. U slučaju Mim i Kire, intenzitet Mimine radoznalosti je pojačan klasnom razlikom između njih; Mim je svesna toga da verovatno donekle živi život ili ima mentalni sklop bogate devojke, dok je Kira bez sumnje drugačija od većine ljudi. Uprkos prividnoj nonšalantnosti, ona je duboko saosećajna, možda i na svoju štetu. Njena tajanstvenost je čini još neuhvatljivijom i udaljenijom. Za mene, jedna od glavnih stvari dok sam pisala knjigu bila je da Mim otkrije neke odgovore na svoja pitanja o Kiri tek u drugom delu, dvadeset godina kasnije, tako što će se ponovo spojiti sa drugim prijateljem iz Kirine prošlosti.
Mislim da su mnogi od nas gladni više romana koji istražuju odnose između žena – bilo prijateljskih ili ljubavnih – na kompleksne načine. Da postoji Bekdel test za romane, kako bi izgledao? I koji su neki od tvojih omiljenih romana koji bi prošli test?
Kakvo fantastično pitanje! Za Bekdel test za romane bi možda takođe bilo neophodno, kao i u originalnom testu, da ženski likovi razgovaraju o nečemu drugom osim o muškarcima. Ali dodala bih još dva zahteva, na osnovu onoga što meni ide na živce. Prvi ima veze sa nečuvenom pristrasnošću u izdavačkoj industriji – sa čime sam se i sama susrela – da ženski protagonisti budu „dopadljivi“ (dok muški antiheroji smeju da budu kreteni ili hladni ili odvratni, i niko se ne žali); zato bih zahtevala da se barem jedan ženski protagonista – ne antagonista! – ponaša tako da rizikuje da ga nazovu „nedopadljivim“. Drugi zahtev bi bio da se u knjigama priznaju obične ženske veze – bilo društvene, profesionalne ili lične, uključujući roditeljstvo – kao dostojne književne vrednosti tako što će se dozvoliti neki nagoveštaj njihovog obima i suptilnosti.
Dobre vesti su da mi na pamet pada više odličnih romana koji bi prošli test. Klasik koji mi prvi pada na pamet je „Sula“ Toni Morison, koja govori o celoj zajednici kroz promene u odnosu između one dve nezaboravne devojke/žene, jedna od kojih se ponaša na način koji veliki deo grada vidi kao „nedopadljiv“.
Tvoj roman jasno prikazuje Njujork u ranim devedesetim, viđen očima mlade žene koja počinje da razume sopstveni privilegovani položaj posle koledža. Vidimo izazove ekonomske krize, HIV/AIDS epidemiju, sveprisutne beskućnike, pozadinu Zalivskog rata. Zašto su te ovo mesto i vreme zainteresovali kao početna tačka romana?
Senka koju ta era baca na nas danas, uprkos svojoj prividnoj nevidljivosti. (Na primer, neko bi pomislio da AIDS više nije problem sada kada pacijenti mogu da uzimaju antiretroviralne lekove, ali ipak opstaje kao opaka bolest koja ubija veoma mlade ljude. Isto tako, prvi Zalivski rat je ostao nedovršen i vratio se da nas proganja u ranim dvehiljaditim, što se zatim prenelo na Obamin mandat, što se prenelo do političkih odluka naše sadašnje administracije.)
Roman se ambiciozno kreće izmeću perioda Zalivskog rata, sa kojim se Mim susrela samo preko cimera, ratnog veterana koji se bori sa posttraumatskim stresnim poremećajem, i rata u Avganistanu, sa kojim se suočava zbog Kirinog nestanka dok je tamo radila u humanitarnoj organizaciji. Šta te je motivisalo da u romanu spojiš ova dva perioda? Kakvim si se istraživanjima bavila za ovu komponentu romana?
Prva polovina priče govori o sazrevanju Mim i Kire, i knjigu uopšte gledam kao priču o sazrevanju Amerike, od naivnosti prvog Zalivskog rata – koji je tada proglašen uspešnim, a zapravo je ostavio ogromnu nestabilnost u regionu – do dugotrajne kaljuge Avganistana. Naročito me zanima naša osobena američka „privilegija“ da ignorišemo sopstvene ratove samo zato što se sukob odvija u stranoj zemlji. Ako nismo iz tog mesta ili tamo imamo porodicu ili smo tamo na vojnom zadatku, možemo isključiti vesti, preskočiti članak, okrenuti stranu.
U prvom Zalivskom ratu, spektakl se odvio za nekoliko dana, tako da ljudima nije popustila pažnja, dok sa Avganistanom, našim najdužim ratom, ljudi su se zamorili pre više godina. Sebe ubrajam u tipične Amerikance koji dugo nisu znali baš ništa o državi u kojoj je naše prisustvo ogromno. U nekom trenutku sam osetila stid zato što su te dve države toliko isprepletene, a ja tako malo znam o jednoj od njih. Mislim da je moja dužnost da se informišem, i to sam učinila čitajući mnogo (knjige o istoriji, memoare, novinske članke, političke traktate), ali i tako što sam upoznavala ljude i postavljala pitanja i pokušavala da nešto saznam, što je i dalje veoma malo, priznajem, ali to mi je omogućilo da zamislim kako bi izgledalo otići tamo kao donekle naivni Amerikanac i videti mesto koje se suočava – bilo zahvalno, prezrivo, strpljivo ili nestrpljivo – sa američkim trupama već osamnaest godina.
Ako bi postojala jedna stvar koju bi želela da čitaoci znaju o ovom romanu, šta bi to bilo?
Da je zabavan za čitanje! Da uprkos prividno „ozbiljnoj“ tematici, u ovoj knjizi ima humora kao i u svim mojim delima!
Šta možemo očekivati od pete knjige? Radiš li na novom projektu?
Dovršavam drugu zbirku priča i upravo sam započela novi roman.
Izvor: memoriousmag.wordpress.com
Prevod: Borivoje Dožudić
Ljubazno je pristala na razgovor sa mnom o njenom neodoljivom novom romanu „Smiraj“.
„Smiraj“ je delom priča o sazrevanju, ali i ljubavna priča, misterija, avanturistička priča, pa i portret jedne generacije, preispitivanje jedne države, njene politike i njenog uticaja na tu generaciju: Nina Maklohlin iz Boston Glouba kaže da je u „Kalotajinim veštim rukama roman u isto vreme bogato ljudski i duboko politički“. U centru romana je odnos između dve žene, Mim i Kire, koje prvo srećemo u Njujork Sitiju ranih devedesetih. Priča se prepliće između tih ranih godina u Njujorku i dvadeset godina kasnije u Avganistanu.
U srži ovog romana je preispitivanje intenzivnih veza iz naše mladosti. Koliko bismo daleko otišli da bismo pomogli nekome koga smo nekada voleli, pre dvadeset godina, ali sa neponovljivim žarom? Možeš li nam reći nešto o ovom centralnom odnosu, između protagonistkinje, Mim, i žene koja je prvo izgubljena za nju, a onda izgubljena, Kiri?
Mislim da delimično zbog pritiska društva koji mi, žene, osećamo već kao veoma mlade, odrastajući tražimo u drugim devojkama moguće modele ponašanja – a ponekad, kao što je slučaj sa Mim i Kirom, ova radoznalost ili fascinacija se razvije u pravo prijateljstvo i ljubav. Samo u mladosti imamo vremena, energije i potpunu otvorenost (govorim veoma uopšteno o populaciji srednje i više srednje klase) koji su neophodni da se upustimo u veze celim svojim bićem, bez opreza, što nas naravno stavlja u situaciju da budemo potpuno slomljene. U slučaju Mim i Kire, intenzitet Mimine radoznalosti je pojačan klasnom razlikom između njih; Mim je svesna toga da verovatno donekle živi život ili ima mentalni sklop bogate devojke, dok je Kira bez sumnje drugačija od većine ljudi. Uprkos prividnoj nonšalantnosti, ona je duboko saosećajna, možda i na svoju štetu. Njena tajanstvenost je čini još neuhvatljivijom i udaljenijom. Za mene, jedna od glavnih stvari dok sam pisala knjigu bila je da Mim otkrije neke odgovore na svoja pitanja o Kiri tek u drugom delu, dvadeset godina kasnije, tako što će se ponovo spojiti sa drugim prijateljem iz Kirine prošlosti.
Mislim da su mnogi od nas gladni više romana koji istražuju odnose između žena – bilo prijateljskih ili ljubavnih – na kompleksne načine. Da postoji Bekdel test za romane, kako bi izgledao? I koji su neki od tvojih omiljenih romana koji bi prošli test?
Kakvo fantastično pitanje! Za Bekdel test za romane bi možda takođe bilo neophodno, kao i u originalnom testu, da ženski likovi razgovaraju o nečemu drugom osim o muškarcima. Ali dodala bih još dva zahteva, na osnovu onoga što meni ide na živce. Prvi ima veze sa nečuvenom pristrasnošću u izdavačkoj industriji – sa čime sam se i sama susrela – da ženski protagonisti budu „dopadljivi“ (dok muški antiheroji smeju da budu kreteni ili hladni ili odvratni, i niko se ne žali); zato bih zahtevala da se barem jedan ženski protagonista – ne antagonista! – ponaša tako da rizikuje da ga nazovu „nedopadljivim“. Drugi zahtev bi bio da se u knjigama priznaju obične ženske veze – bilo društvene, profesionalne ili lične, uključujući roditeljstvo – kao dostojne književne vrednosti tako što će se dozvoliti neki nagoveštaj njihovog obima i suptilnosti.
Dobre vesti su da mi na pamet pada više odličnih romana koji bi prošli test. Klasik koji mi prvi pada na pamet je „Sula“ Toni Morison, koja govori o celoj zajednici kroz promene u odnosu između one dve nezaboravne devojke/žene, jedna od kojih se ponaša na način koji veliki deo grada vidi kao „nedopadljiv“.
Tvoj roman jasno prikazuje Njujork u ranim devedesetim, viđen očima mlade žene koja počinje da razume sopstveni privilegovani položaj posle koledža. Vidimo izazove ekonomske krize, HIV/AIDS epidemiju, sveprisutne beskućnike, pozadinu Zalivskog rata. Zašto su te ovo mesto i vreme zainteresovali kao početna tačka romana?
Senka koju ta era baca na nas danas, uprkos svojoj prividnoj nevidljivosti. (Na primer, neko bi pomislio da AIDS više nije problem sada kada pacijenti mogu da uzimaju antiretroviralne lekove, ali ipak opstaje kao opaka bolest koja ubija veoma mlade ljude. Isto tako, prvi Zalivski rat je ostao nedovršen i vratio se da nas proganja u ranim dvehiljaditim, što se zatim prenelo na Obamin mandat, što se prenelo do političkih odluka naše sadašnje administracije.)
Roman se ambiciozno kreće izmeću perioda Zalivskog rata, sa kojim se Mim susrela samo preko cimera, ratnog veterana koji se bori sa posttraumatskim stresnim poremećajem, i rata u Avganistanu, sa kojim se suočava zbog Kirinog nestanka dok je tamo radila u humanitarnoj organizaciji. Šta te je motivisalo da u romanu spojiš ova dva perioda? Kakvim si se istraživanjima bavila za ovu komponentu romana?
Prva polovina priče govori o sazrevanju Mim i Kire, i knjigu uopšte gledam kao priču o sazrevanju Amerike, od naivnosti prvog Zalivskog rata – koji je tada proglašen uspešnim, a zapravo je ostavio ogromnu nestabilnost u regionu – do dugotrajne kaljuge Avganistana. Naročito me zanima naša osobena američka „privilegija“ da ignorišemo sopstvene ratove samo zato što se sukob odvija u stranoj zemlji. Ako nismo iz tog mesta ili tamo imamo porodicu ili smo tamo na vojnom zadatku, možemo isključiti vesti, preskočiti članak, okrenuti stranu.
U prvom Zalivskom ratu, spektakl se odvio za nekoliko dana, tako da ljudima nije popustila pažnja, dok sa Avganistanom, našim najdužim ratom, ljudi su se zamorili pre više godina. Sebe ubrajam u tipične Amerikance koji dugo nisu znali baš ništa o državi u kojoj je naše prisustvo ogromno. U nekom trenutku sam osetila stid zato što su te dve države toliko isprepletene, a ja tako malo znam o jednoj od njih. Mislim da je moja dužnost da se informišem, i to sam učinila čitajući mnogo (knjige o istoriji, memoare, novinske članke, političke traktate), ali i tako što sam upoznavala ljude i postavljala pitanja i pokušavala da nešto saznam, što je i dalje veoma malo, priznajem, ali to mi je omogućilo da zamislim kako bi izgledalo otići tamo kao donekle naivni Amerikanac i videti mesto koje se suočava – bilo zahvalno, prezrivo, strpljivo ili nestrpljivo – sa američkim trupama već osamnaest godina.
Ako bi postojala jedna stvar koju bi želela da čitaoci znaju o ovom romanu, šta bi to bilo?
Da je zabavan za čitanje! Da uprkos prividno „ozbiljnoj“ tematici, u ovoj knjizi ima humora kao i u svim mojim delima!
Šta možemo očekivati od pete knjige? Radiš li na novom projektu?
Dovršavam drugu zbirku priča i upravo sam započela novi roman.
Izvor: memoriousmag.wordpress.com
Prevod: Borivoje Dožudić
Autor: Dafni Kalotaj
