Filip David: Život je nerazjašnjeno čudo
Šta može da zaustavi vreme, kakva je sudbina svih nas, da li ijedna priča koju pričamo ima završetak, i kako je negovao prijateljstvo sa Pekićem, Kišom i Kovačem, razgovarali smo sa Filipom Davidom, povodom zbirke „Priče o stvarnom i nestvarnom“.
Književnik, esejista, scenarista, dobitnik Ninove nagrade za roman „Kuća sećanja i zaborava“ Filip David, „Pričama o stvarnom i nestvarnom“ zaokružuje svoj pripovedački opus, započet od 70-ih godina prošlog veka. Najviše priča žanrovski se može svrstati u horor i fantastiku, mnoge su nastale pod uticajem autorovih učitelja Kafke, Poa, Birsa, Borhesa, a neke i na hasidskoj, odnosno jidiš tradiciji, poigravajući se istorijskim epizodama na balkanskom razmeđu Istoka i Zapada. „Priče o stvarnom i nestvarnom“ kruna su Davidove kratke proze.
„Priče o stvarnom i nestvarnom“, zbirka misterije i zagonetnosti, drugačije obojene stvarnosti, nemira i iščekivanja, sastoje se od Bunara u tamnoj šumi, Zapisa o stvarnom i nestvarnom, Princa vatre i Novih priča. Kako biste opisali razvoj svog pripovedačkog stila od ranijih zbirki do najnovijih priča?
To je bio dugačak put, koji je trajao više od šezdeset godina. Naučio sam da čitam rano, pre polaska u školu. Sećam se da me je majka jednom poslala da kupim hleb, a ja sam skrenuo u knjižaru i doneo kući „Guliverova putovanja“ i „Brodolom Pacifika“. Bilo je to neposredno po završetku Drugog svetskog rata kada je izbor bio mali, ali su se meni posle ratnih i izbegličkih trauma otvarala vrata jednog novog sveta, sveta mašte i avanture. A onda sam kao devetogodišnjak poslao na anonimni konkurs, tada jedinog dečjeg lista Pionir, opis svog doživljaja bežanije i skrivanja, i među četiri hiljade prispelih radova, osvojio prvu nagradu. Ali prvi značajni uticaj dogodio se u gimnazijskim danima kada sam se susreo sa Francom Kafkom i njegovim „Procesom“. Tada počinje ozbiljnije bavljenje pisanjem, tada nalazim svoj prvi pravi uzor.
Nesporno je da su Vaše priče proširile polje fantastike i Vi negujete, kao što Mirko Kovač kaže, „ono što je karakteristika jidiš književnosti“, a da je hasidska književnost u Vama pronašla svog pisca. Možete li našim čitaocima pojasniti koje su odlike tih dveju književnosti i koji su njeni najglasovitiji predstavnici?
Istočni Jevreji živeli su u potpuno drugačijim okolnostima, u uslovima velikog siromaštva, otvorene netolerancije i čestih pogroma. Nacionalna država za njih je bila država ugnjetavanja, despotska i nepravedna, a njihova nada samo utopijska, okrenuta mesijanstvu, o čemu svedoče masovni pokreti, od harizmatičnog Sabataja Cvija u XVII veku, pa do mistično opčinjavajućeg hasidizma u XVIII i XIX veku, zaključno sa prosvetiteljskom haskalom. Hasidi su jednu doktrinu, kabalističku, jevrejsku mističnu doktrinu, u celini okrenuli ka pojedincu i njegovom susretu sa Bogom. Tako je nastala jedna osobena književnost na osnovama stradanja i progona, izražena kroz naročitu vrstu humora, iskazivana i kroz ples i otpor teškim i mučnim uslovima života.
Književnik, esejista, scenarista, dobitnik Ninove nagrade za roman „Kuća sećanja i zaborava“ Filip David, „Pričama o stvarnom i nestvarnom“ zaokružuje svoj pripovedački opus, započet od 70-ih godina prošlog veka. Najviše priča žanrovski se može svrstati u horor i fantastiku, mnoge su nastale pod uticajem autorovih učitelja Kafke, Poa, Birsa, Borhesa, a neke i na hasidskoj, odnosno jidiš tradiciji, poigravajući se istorijskim epizodama na balkanskom razmeđu Istoka i Zapada. „Priče o stvarnom i nestvarnom“ kruna su Davidove kratke proze.
„Priče o stvarnom i nestvarnom“, zbirka misterije i zagonetnosti, drugačije obojene stvarnosti, nemira i iščekivanja, sastoje se od Bunara u tamnoj šumi, Zapisa o stvarnom i nestvarnom, Princa vatre i Novih priča. Kako biste opisali razvoj svog pripovedačkog stila od ranijih zbirki do najnovijih priča?
To je bio dugačak put, koji je trajao više od šezdeset godina. Naučio sam da čitam rano, pre polaska u školu. Sećam se da me je majka jednom poslala da kupim hleb, a ja sam skrenuo u knjižaru i doneo kući „Guliverova putovanja“ i „Brodolom Pacifika“. Bilo je to neposredno po završetku Drugog svetskog rata kada je izbor bio mali, ali su se meni posle ratnih i izbegličkih trauma otvarala vrata jednog novog sveta, sveta mašte i avanture. A onda sam kao devetogodišnjak poslao na anonimni konkurs, tada jedinog dečjeg lista Pionir, opis svog doživljaja bežanije i skrivanja, i među četiri hiljade prispelih radova, osvojio prvu nagradu. Ali prvi značajni uticaj dogodio se u gimnazijskim danima kada sam se susreo sa Francom Kafkom i njegovim „Procesom“. Tada počinje ozbiljnije bavljenje pisanjem, tada nalazim svoj prvi pravi uzor.
Nesporno je da su Vaše priče proširile polje fantastike i Vi negujete, kao što Mirko Kovač kaže, „ono što je karakteristika jidiš književnosti“, a da je hasidska književnost u Vama pronašla svog pisca. Možete li našim čitaocima pojasniti koje su odlike tih dveju književnosti i koji su njeni najglasovitiji predstavnici?
Istočni Jevreji živeli su u potpuno drugačijim okolnostima, u uslovima velikog siromaštva, otvorene netolerancije i čestih pogroma. Nacionalna država za njih je bila država ugnjetavanja, despotska i nepravedna, a njihova nada samo utopijska, okrenuta mesijanstvu, o čemu svedoče masovni pokreti, od harizmatičnog Sabataja Cvija u XVII veku, pa do mistično opčinjavajućeg hasidizma u XVIII i XIX veku, zaključno sa prosvetiteljskom haskalom. Hasidi su jednu doktrinu, kabalističku, jevrejsku mističnu doktrinu, u celini okrenuli ka pojedincu i njegovom susretu sa Bogom. Tako je nastala jedna osobena književnost na osnovama stradanja i progona, izražena kroz naročitu vrstu humora, iskazivana i kroz ples i otpor teškim i mučnim uslovima života.
„Postalo je jasno da njegov život ne beše njegov, da je i on samo senka. Životi su se uklapali jedni u druge; stvarao se mnogostruki odblesak: slika na kojoj je slika slike.“ Da li smo svi ukleti i osuđeni da „lutamo kao senke, po nekim tajanstvenim putanjama“? Kako od nestajanja sačuvati bilo kakav opipljiv dokaz života? Šta od svega što čovek izmisli ima šansu da opstane?
U našim životima sve je nestalno, u neprestanom smo traganju za nečim što bi zaustavilo vreme. Priče i pripovedanje su nešto što se odupire prolaznosti. Ali to je jedan začarani krug u kojem su oni koji su živeli pre nas, mi koji živimo sada i oni koji će živeti posle nas. Iznad svega lebdi senka prolaznosti, uništenja i samouništenja, što ljudski život čini tragičnim. Sâm život je nerazjašnjeno čudo, njegov nastanak je čudo, a kraj je izvestan u velikoj katastrofi koja će označiti kraj naše civilizacije. Živimo i u neizvesnosti i strepnji koji su krajnja sudbina svega živog.
„Nema teže kazne i zlosrećnije sudbine od dugog i nespokojnog ćutanja. Teško je jednom ljudskom biću da zauvek u sebi sačuva priču neverovatnu i strašnu u isti mah.“ Zašto čovek priča ili sluša priču? Da li je između rođenja i smrti – priča? Šta je iznad smrti?
To je potreba da shvatimo neshvatljivo, razjasnimo nerazjašnjivo, a pripovedanje je u osnovi mistike, metafizičke misli, pokušaj da iz stvarnog pređemo u nestvarno, iz jave u san, da otključamo neki prolaz u tajna znanja i tajne, skrivene svetove. Oduvek su me privlačila područja tajanstva i mašte, da se ispriča nešto što izmiče svakom objašnjenju, svakoj racionalnosti. Mistika i misteriozno približili su razmišljanja pisca i naučnika. Nauka nas danas zbunjuje novim neverovatnim otkrićima, pa ipak nismo ni blizu otkrivanja tajne nastanka i razloga i svrhe postojanja. Priča koju pričamo nikada nije do kraja ispričana.
„Ma kuda pošli, sustiže nas nesreća. Osuđeni smo da patimo i tražimo smisao u toj patnji.“ Može li čovek ikako drugačije? Da li je to njegov usud?
Kada smo najbezbrižniji, najbliži smo nesreći, kada smo najsamouvereniji, najbliži smo padu. Kako sazrevate, sa godinama shvatate svu krhkost života. Periodi zadovoljstva i smirenosti su sve kraći a periodi neizvesnosti sve duži, sa strepnjama ne samo za sopstvenu sudbinu već i za sudbinu vaših najdražih, pa i šire zajednice.
Prošla je decenija od Ninove nagrade za „Kuću sećanja i zaborava“, roman za koji kažete da je najličniji, s najviše crta autobiografskog. Vašem glavnom junaku sunarodnik kaže da je „pamćenje strašnije od svakog zaborava“. Možemo li biti to što jesmo bez sećanja?
Pamćenje jeste strašnije od svakog zaborava, ali bez pamćenja smo niko i ništa. Bez kolektivnog pamćenja i bez pojedinačnog pamćenja. Strašno je kako brzo zaboravljamo, kako se ponavljaju neke matrice stradanja, kako svaka generacija mora da prođe kroz iskušenja kroz koja su prolazili očevi. Kod nas postoji veliki diskontinuitet između generacija, mnogo toga se počinje iz početka, iskustvo je nedovoljno i ne znači mnogo, pa se neke tragedije ponavljaju.
U „Kući sećanja i zaborava“ narator polemiše sa Hanom Arent o pitanju zla. Do kakvih ste odgovora Vi došli? Ima li zla izvan čoveka?
Hana Arent je, posmatrajući suđenje ratnom zločincu Ajhmanu u Jerusalimu, došla do zaključka da je zlo nešto prizemno, banalno, da je Ajhman bio samo činovnik smrti koji je izvršavao naređenja i da se takvo zlo kao što je bilo Holokaust više ne može ponoviti. Ti njeni stavovi izazvali su oštru polemiku i kritike njenih najbližih prijatelja. Ono što se kasnije događalo u svetu demantovalo je Hanu Arent. Teško da se može govoriti o banalnosti zla. Zlo ima svoju metafizičku dimenziju, prati ljude kroz istoriju i povezano je sa usponom i padom čitavih naroda i civilizacija.
Albert Vajs, kada zažmuri, zamišlja da je nevidljiv. Zamislite da ste na nekoliko trenutaka i Vi nedostupni ljudskom oku. Možete li se vratiti u ratne četrdesete godine prošlog veka i opisati šta vidite i čujete oko sebe?
Rodio sam se 1940. pa su moji utisci iz vremena moga najranijeg detinjstva dosta nepovezani, konfuzni, kao delovi nekog filma u kojem kao glavni protagonisti učestvuju moji roditelji. Već sa dve godine u skrivanjima i bežanijama zbog jevrejskog porekla, uvukla se u mene neka stalna strepnja, strah koji nisam umeo da objasnim, mučni utisci da pokušavamo da uteknemo pred nekom moćnom silom koja nam ugrožava živote, iako nismo ni za šta krivi. Ta osećanja dugo su me pratila i dobrim delom su sadržana kasnije u onome što sam pisao i čega sam pokušavao da se kroz pisanje oslobodim.
Da li možete da nam opišete svoje prve susrete sa piscima Danilom Kišom, Borislavom Pekićem i Mirkom Kovačem? Kako ste uspevali da održite višedecenijsko prijateljstvo?
Početkom šezdesetih godina prošloga veka objavili smo svoje proze u studentskom književnom časopisu Vidici Mirko Kovač, Bora Pekić (pod pseudonimom Adam Petrović, upravo je izašao sa robije zbog pripadnosti Grolovoj Demokratskoj omladini) i moja malenkost. Urednik je bio Danilo Kiš. Nedugo potom, 1964. u Prosvetinoj ediciji Jugoslovenska proza objavili smo i svoje prve knjige. Počeli smo da se družimo, predstavljali smo neku vrstu književne grupe. Pekića su povezivali sa Tomasom Manom, Mirka sa Foknerom, Kiša sa novim francuskim talasom, a moju prozu sa uticajem Kafke i Poa. Počeli smo da se sastajemo, čitamo ono što smo pisali i razgovaramo kritički o literaturi. Ostali smo prijatelji do kraja. Bio sam najmlađi u našoj „grupi“, ali druženje sa Pekićem, Kišom i Kovačem i te kako me je obavezivalo i inspirisalo. To je u mnogo čemu tragična generacija. Kiš je umro u Parizu, Kovač u Rovinju, Pekić u Londonu. Čuvam uspomene na ove sjajne pisce i velike prijatelje koji su predstavljali sam vrh savremene srpske ali i evropske književnosti.
Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmerker, br. 45
Foto: Nilola Ilić
U našim životima sve je nestalno, u neprestanom smo traganju za nečim što bi zaustavilo vreme. Priče i pripovedanje su nešto što se odupire prolaznosti. Ali to je jedan začarani krug u kojem su oni koji su živeli pre nas, mi koji živimo sada i oni koji će živeti posle nas. Iznad svega lebdi senka prolaznosti, uništenja i samouništenja, što ljudski život čini tragičnim. Sâm život je nerazjašnjeno čudo, njegov nastanak je čudo, a kraj je izvestan u velikoj katastrofi koja će označiti kraj naše civilizacije. Živimo i u neizvesnosti i strepnji koji su krajnja sudbina svega živog.
„Nema teže kazne i zlosrećnije sudbine od dugog i nespokojnog ćutanja. Teško je jednom ljudskom biću da zauvek u sebi sačuva priču neverovatnu i strašnu u isti mah.“ Zašto čovek priča ili sluša priču? Da li je između rođenja i smrti – priča? Šta je iznad smrti?
To je potreba da shvatimo neshvatljivo, razjasnimo nerazjašnjivo, a pripovedanje je u osnovi mistike, metafizičke misli, pokušaj da iz stvarnog pređemo u nestvarno, iz jave u san, da otključamo neki prolaz u tajna znanja i tajne, skrivene svetove. Oduvek su me privlačila područja tajanstva i mašte, da se ispriča nešto što izmiče svakom objašnjenju, svakoj racionalnosti. Mistika i misteriozno približili su razmišljanja pisca i naučnika. Nauka nas danas zbunjuje novim neverovatnim otkrićima, pa ipak nismo ni blizu otkrivanja tajne nastanka i razloga i svrhe postojanja. Priča koju pričamo nikada nije do kraja ispričana.
„Ma kuda pošli, sustiže nas nesreća. Osuđeni smo da patimo i tražimo smisao u toj patnji.“ Može li čovek ikako drugačije? Da li je to njegov usud?
Kada smo najbezbrižniji, najbliži smo nesreći, kada smo najsamouvereniji, najbliži smo padu. Kako sazrevate, sa godinama shvatate svu krhkost života. Periodi zadovoljstva i smirenosti su sve kraći a periodi neizvesnosti sve duži, sa strepnjama ne samo za sopstvenu sudbinu već i za sudbinu vaših najdražih, pa i šire zajednice.
Prošla je decenija od Ninove nagrade za „Kuću sećanja i zaborava“, roman za koji kažete da je najličniji, s najviše crta autobiografskog. Vašem glavnom junaku sunarodnik kaže da je „pamćenje strašnije od svakog zaborava“. Možemo li biti to što jesmo bez sećanja?
Pamćenje jeste strašnije od svakog zaborava, ali bez pamćenja smo niko i ništa. Bez kolektivnog pamćenja i bez pojedinačnog pamćenja. Strašno je kako brzo zaboravljamo, kako se ponavljaju neke matrice stradanja, kako svaka generacija mora da prođe kroz iskušenja kroz koja su prolazili očevi. Kod nas postoji veliki diskontinuitet između generacija, mnogo toga se počinje iz početka, iskustvo je nedovoljno i ne znači mnogo, pa se neke tragedije ponavljaju.
U „Kući sećanja i zaborava“ narator polemiše sa Hanom Arent o pitanju zla. Do kakvih ste odgovora Vi došli? Ima li zla izvan čoveka?
Hana Arent je, posmatrajući suđenje ratnom zločincu Ajhmanu u Jerusalimu, došla do zaključka da je zlo nešto prizemno, banalno, da je Ajhman bio samo činovnik smrti koji je izvršavao naređenja i da se takvo zlo kao što je bilo Holokaust više ne može ponoviti. Ti njeni stavovi izazvali su oštru polemiku i kritike njenih najbližih prijatelja. Ono što se kasnije događalo u svetu demantovalo je Hanu Arent. Teško da se može govoriti o banalnosti zla. Zlo ima svoju metafizičku dimenziju, prati ljude kroz istoriju i povezano je sa usponom i padom čitavih naroda i civilizacija.
Albert Vajs, kada zažmuri, zamišlja da je nevidljiv. Zamislite da ste na nekoliko trenutaka i Vi nedostupni ljudskom oku. Možete li se vratiti u ratne četrdesete godine prošlog veka i opisati šta vidite i čujete oko sebe?
Rodio sam se 1940. pa su moji utisci iz vremena moga najranijeg detinjstva dosta nepovezani, konfuzni, kao delovi nekog filma u kojem kao glavni protagonisti učestvuju moji roditelji. Već sa dve godine u skrivanjima i bežanijama zbog jevrejskog porekla, uvukla se u mene neka stalna strepnja, strah koji nisam umeo da objasnim, mučni utisci da pokušavamo da uteknemo pred nekom moćnom silom koja nam ugrožava živote, iako nismo ni za šta krivi. Ta osećanja dugo su me pratila i dobrim delom su sadržana kasnije u onome što sam pisao i čega sam pokušavao da se kroz pisanje oslobodim.
Da li možete da nam opišete svoje prve susrete sa piscima Danilom Kišom, Borislavom Pekićem i Mirkom Kovačem? Kako ste uspevali da održite višedecenijsko prijateljstvo?
Početkom šezdesetih godina prošloga veka objavili smo svoje proze u studentskom književnom časopisu Vidici Mirko Kovač, Bora Pekić (pod pseudonimom Adam Petrović, upravo je izašao sa robije zbog pripadnosti Grolovoj Demokratskoj omladini) i moja malenkost. Urednik je bio Danilo Kiš. Nedugo potom, 1964. u Prosvetinoj ediciji Jugoslovenska proza objavili smo i svoje prve knjige. Počeli smo da se družimo, predstavljali smo neku vrstu književne grupe. Pekića su povezivali sa Tomasom Manom, Mirka sa Foknerom, Kiša sa novim francuskim talasom, a moju prozu sa uticajem Kafke i Poa. Počeli smo da se sastajemo, čitamo ono što smo pisali i razgovaramo kritički o literaturi. Ostali smo prijatelji do kraja. Bio sam najmlađi u našoj „grupi“, ali druženje sa Pekićem, Kišom i Kovačem i te kako me je obavezivalo i inspirisalo. To je u mnogo čemu tragična generacija. Kiš je umro u Parizu, Kovač u Rovinju, Pekić u Londonu. Čuvam uspomene na ove sjajne pisce i velike prijatelje koji su predstavljali sam vrh savremene srpske ali i evropske književnosti.
Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmerker, br. 45
Foto: Nilola Ilić
Autor: Filip David
