Filipa Gregori: Od lepog princa do debelog tiranina
Filipa Gregori, „kraljica“ istorijskih romana, o sudbini Henrija Osmog, fikciji i činjenicama: Moramo uvek biti svesni opasnosti koju previše vlasti ima po individuu, i čuvati se od zloupotrebe moći.
Godinama, engleska spisateljica Filipa Gregori (1954) nosi epitet kraljice istorijskih romana, prevedenih na mnogobrojne jezike, objavljenih u ogromnim tiražima, filmovanih i pretočenih u veoma gledane TV serije. Kod nas je Laguna objavila devet njenih knjiga (u prevodu Aleksandre Čabraje), a nedavno i desetu „Kraljeva kletva“, izuzetno uzbudljivu priču o dvorskim i drugim intrigama oko Margarete Pol, ćerke vojvode od Klarensa, jednog od malobrojnih pripadnika dinastije Plantadženeta, koji su preživeli Ratove ruža. Najveći deo života provela je na dvoru i bila svedok velikog uspona ali i strmoglavog pada kralja Henrija VIII, čija je bila i žrtva.
Rođena u Keniji, Filipa Gregori od ranog detinjstva živi u Engleskoj, kako napominje, bila je nestašno dete, koje nije volelo školu, ali je ipak završila studije, dve godine radila kao novinar na Bi-Bi-Siju, a zatim doktorirala. U ekskluzivnom intervjuu za „Novosti“ najpre otkriva šta ju je podstaklo da se pozabavi turbulentnim životom Margarete Pol, koju su, inače, istoričari potpuno zanemarili.
- Priče o mojim junakinjama obično se nadovezuju na prethodne knjige - u tom smislu, nisam imala na umu Margaretu kao centralnu junakinju u knjizi; ali dok sam pisala o njoj kao sporednom liku u jednoj od prethodnih knjiga, „Bela princeza“, potpuno me je osvojila. Kroz Margaretu uspela sam da opišem različite etape u Henrijevom životu.
Godinama, engleska spisateljica Filipa Gregori (1954) nosi epitet kraljice istorijskih romana, prevedenih na mnogobrojne jezike, objavljenih u ogromnim tiražima, filmovanih i pretočenih u veoma gledane TV serije. Kod nas je Laguna objavila devet njenih knjiga (u prevodu Aleksandre Čabraje), a nedavno i desetu „Kraljeva kletva“, izuzetno uzbudljivu priču o dvorskim i drugim intrigama oko Margarete Pol, ćerke vojvode od Klarensa, jednog od malobrojnih pripadnika dinastije Plantadženeta, koji su preživeli Ratove ruža. Najveći deo života provela je na dvoru i bila svedok velikog uspona ali i strmoglavog pada kralja Henrija VIII, čija je bila i žrtva.
Rođena u Keniji, Filipa Gregori od ranog detinjstva živi u Engleskoj, kako napominje, bila je nestašno dete, koje nije volelo školu, ali je ipak završila studije, dve godine radila kao novinar na Bi-Bi-Siju, a zatim doktorirala. U ekskluzivnom intervjuu za „Novosti“ najpre otkriva šta ju je podstaklo da se pozabavi turbulentnim životom Margarete Pol, koju su, inače, istoričari potpuno zanemarili.
- Priče o mojim junakinjama obično se nadovezuju na prethodne knjige - u tom smislu, nisam imala na umu Margaretu kao centralnu junakinju u knjizi; ali dok sam pisala o njoj kao sporednom liku u jednoj od prethodnih knjiga, „Bela princeza“, potpuno me je osvojila. Kroz Margaretu uspela sam da opišem različite etape u Henrijevom životu.
U romanu dočaravate kako se mlad, lep, prijatan princ Henri VIII preobrazio u bezdušnog debelog tiranina. Koje su okolnosti doprinele ovakvoj transformaciji?
Apsolutna moć uništava, naročito opasna kombinacija gotovo potpunog obožavanja monarha karakteristično za to vreme sa nemogućnošću njegovih savetnika da mu se suprotstave. Mada, možda postoji i medicinsko objašnjenje za njegov sunovrat u gotovo pravo ludilo - Henri VIII je pretrpeo ozbiljnu povredu glave u vreme kad je bio u braku sa Anom Bolen što je možda uticalo na njegovo psihičko stanje. Što je još uzbudljivije, savremeni istraživači Katrina Benks Vitli i Kir Krajmer ističu da je možda imao Maklaudov sindrom, genetski poremećaj koji uzrokuje problematično ponašanje.
Na primeru ovog vladara vidimo šta se dešava kada se ljudi na vreme ne pobune protiv tiranina na vlasti...
Da, definitivno. Istina je da ovo važi za svakog tiranina - niko ne može postići apsolutnu vlast bez saučesništva makar ključnih figura koje su u neposrednoj blizini vlasti. Moramo uvek biti svesni opasnosti koju previše vlasti ima po individuu, i čuvati se od zloupotrebe moći.
Apsolutna moć uništava, naročito opasna kombinacija gotovo potpunog obožavanja monarha karakteristično za to vreme sa nemogućnošću njegovih savetnika da mu se suprotstave. Mada, možda postoji i medicinsko objašnjenje za njegov sunovrat u gotovo pravo ludilo - Henri VIII je pretrpeo ozbiljnu povredu glave u vreme kad je bio u braku sa Anom Bolen što je možda uticalo na njegovo psihičko stanje. Što je još uzbudljivije, savremeni istraživači Katrina Benks Vitli i Kir Krajmer ističu da je možda imao Maklaudov sindrom, genetski poremećaj koji uzrokuje problematično ponašanje.
Na primeru ovog vladara vidimo šta se dešava kada se ljudi na vreme ne pobune protiv tiranina na vlasti...
Da, definitivno. Istina je da ovo važi za svakog tiranina - niko ne može postići apsolutnu vlast bez saučesništva makar ključnih figura koje su u neposrednoj blizini vlasti. Moramo uvek biti svesni opasnosti koju previše vlasti ima po individuu, i čuvati se od zloupotrebe moći.
Pošto ste istoričar po zanimanju, šta vas je navelo da pišete istorijske romane? Koji su najveći izazovi sa kojima ste se susreli tokom pisanja?
Istorijski romani pružaju određenu dozu slobode koju istorija ne može - da zamišljate i stvarate ono što bi moglo biti. Proza je oduvek bila moja omiljena umetnička forma, i ogromno je zadovoljstvo prikazati svetu svoje viđenje istorije na ovaj način. Jedan od najvećih izazova je suočiti se sa nepoznatim. U publicistici i esejistici pisac može da spekuliše o mogućim objašnjenjima, može reći „moglo bi biti ovako“ ili „moglo je biti tako“. Ali pošto pišem u prvom licu prezenta, morala sam da donesem odluku.
Kako uspostavljate finu granicu između istorijskih činjenica i fikcije u svojim romanima?
Pišem romane koristeći ono što znamo (što je u slučaju srednjeg veka i renesanse zapanjujuće malo) i tehnike istorijskih romana da popunim praznine. Nikad nećemo znati šta su ljudi osećali, ili šta su govorili i radili u privatnosti. Istražujem koliko god mogu, a potom uživam u zamišljanju istorijskih ličnosti, stvarajući pozadinu, iskustva i ličnosti koje objašnjavaju njihove postupke koji su nam poznati.
Koliko vremena provodite proučavajući istorijsku građu?
Mnogo! Pre nego što počnem da pišem roman godinama čitam sve što mogu, uključujući i biografije glavnih likova koje imaju dobre recenzije.
Istorijski romani pružaju određenu dozu slobode koju istorija ne može - da zamišljate i stvarate ono što bi moglo biti. Proza je oduvek bila moja omiljena umetnička forma, i ogromno je zadovoljstvo prikazati svetu svoje viđenje istorije na ovaj način. Jedan od najvećih izazova je suočiti se sa nepoznatim. U publicistici i esejistici pisac može da spekuliše o mogućim objašnjenjima, može reći „moglo bi biti ovako“ ili „moglo je biti tako“. Ali pošto pišem u prvom licu prezenta, morala sam da donesem odluku.
Kako uspostavljate finu granicu između istorijskih činjenica i fikcije u svojim romanima?
Pišem romane koristeći ono što znamo (što je u slučaju srednjeg veka i renesanse zapanjujuće malo) i tehnike istorijskih romana da popunim praznine. Nikad nećemo znati šta su ljudi osećali, ili šta su govorili i radili u privatnosti. Istražujem koliko god mogu, a potom uživam u zamišljanju istorijskih ličnosti, stvarajući pozadinu, iskustva i ličnosti koje objašnjavaju njihove postupke koji su nam poznati.
Koliko vremena provodite proučavajući istorijsku građu?
Mnogo! Pre nego što počnem da pišem roman godinama čitam sve što mogu, uključujući i biografije glavnih likova koje imaju dobre recenzije.
Među istorijskim ličnostima o kojima pišete, koje su vam najdraže?
Ovo je teško pitanje. Veliki sam fan Elizabete Vudvil - obožavam to kako se uzdigla iz veoma teških životnih okolnosti, pa do najviših pozicija u zemlji, tako što se borila i pregovarala za uspeh svoje dece.
Da li vas privlače istorijske ličnosti iz savremenog doba?
Niko posebno, jer kada pišem o istorijskim ličnostima najviše me privlači moć u vremenima kada je ona bila mnogo apsolutnija nego danas.
Da li sada radite na nekom novom romanu?
Da. Veoma sam uzbuđena povodom prvog romana u mom novom serijalu po nazivu „Fairmile“, koji bi trebalo da izađe u septembru 2019. godine. U pitanju je fikcionalna porodična saga koja počinje oko 1650. godine i u kojoj ću konačno istraživati živote običnih ljudi iz prošlosti, nakon što sam decenijama pisala o životima članova kraljevskih porodica.
Humanitarni rad
Sa porodicom Filipa Gregori živi na maloj farmi u severnoj Engleskoj, gde se pored pisanja intenzivno bavi i humanitarnim radom. Pre dve decenije pokrenula je inicijativu za pomoć mališanima u Gambiji, o čemu kaže:
- Izuzetno sam ponosna na ovaj projekat i sigurna sam da je to moje najveće postignuće. Počelo je kao mali projekat u jednoj školi, i do danas smo izgradili skoro 300 bunara u gotovo svakoj školi u Gambiji. Naravno, postoji još toliko toga što se može uraditi u Africi, i iskreno se nadam da će naše vođe u svetu zajedno raditi na pronalaženju rešenja.
Autor: Dragan Bogutović
Izvor: novosti.rs
Ovo je teško pitanje. Veliki sam fan Elizabete Vudvil - obožavam to kako se uzdigla iz veoma teških životnih okolnosti, pa do najviših pozicija u zemlji, tako što se borila i pregovarala za uspeh svoje dece.
Da li vas privlače istorijske ličnosti iz savremenog doba?
Niko posebno, jer kada pišem o istorijskim ličnostima najviše me privlači moć u vremenima kada je ona bila mnogo apsolutnija nego danas.
Da li sada radite na nekom novom romanu?
Da. Veoma sam uzbuđena povodom prvog romana u mom novom serijalu po nazivu „Fairmile“, koji bi trebalo da izađe u septembru 2019. godine. U pitanju je fikcionalna porodična saga koja počinje oko 1650. godine i u kojoj ću konačno istraživati živote običnih ljudi iz prošlosti, nakon što sam decenijama pisala o životima članova kraljevskih porodica.
Humanitarni rad
Sa porodicom Filipa Gregori živi na maloj farmi u severnoj Engleskoj, gde se pored pisanja intenzivno bavi i humanitarnim radom. Pre dve decenije pokrenula je inicijativu za pomoć mališanima u Gambiji, o čemu kaže:
- Izuzetno sam ponosna na ovaj projekat i sigurna sam da je to moje najveće postignuće. Počelo je kao mali projekat u jednoj školi, i do danas smo izgradili skoro 300 bunara u gotovo svakoj školi u Gambiji. Naravno, postoji još toliko toga što se može uraditi u Africi, i iskreno se nadam da će naše vođe u svetu zajedno raditi na pronalaženju rešenja.
Autor: Dragan Bogutović
Izvor: novosti.rs
Autor: Filipa Gregori
