Fredrik Bakman: Najvažnije je imati rutinu razmišljanja
„Uznemireni ljudi“, roman švedskog pisca Fredrika Bakmana, kao da je pisan za pandemijsku eru. Priča o osam stranaca zarobljenih u jednom stanu sjajno dočarava anksioznost i depresiju, ali u isti mah i preko potrebnu nadu i ljudskost. „Ideju za knjigu dobio sam dok smo supruga i ja tražili novi dom“, priča Bakman. „U jednom trenutku mi se smučilo beskrajno razgledanje i rekao sam joj: ’Svi ovi stanovi su dobri, hajde samo da izaberemo jedan’“, objašnjava kroz smeh. „Ali u tom okruženju vladala je i izvesna takmičarska atmosfera u kojoj su do izražaja dolazili strahovi i nesigurnosti potencijalnih kupaca. Mene, kao pisca, posebno intrigiraju međuljudski odnosi i neobični (da ne kažem glupi) postupci pojedinaca, tako da mi je ceo taj proces delovao krajnje fascinantno.“
U ovom razgovoru, autor bestselera „Čovek po imenu Uve“ i „Medvedgrad“ govori o svom zanatu, junacima svojih priča i drugim zanimljivim temama.
Počnimo od samog početka: da li ste oduvek želeli da postanete pisac?
Ne, u detinjstvu nisam ni pomišljao da ću jednog dana postati pisac. Pisanje je za mene jednostavno bilo idealan način komunikacije. Kada nešto napišete, tekst možete da menjate i doterujete sve dok ne prikupite dovoljno hrabrosti da ga nekom pokažete. U detinjstvu mi je to bilo veoma korisno. Da budem potpuno iskren, ni danas sebe ne smatram „pravim“ piscem.
Ako mi se pruži mogućnost da biram između deset reči kojima bih nešto mogao da opišem, izabraću najjednostavniju. Mislim da su zbog toga moje knjige veoma lake za prevođenje. Prevodilac ne mora previše da se trudi oko pronalaženja odgovarajuće reči.
Da li se prilikom pisanja pridržavate nekog sistema? Kako on izgleda?
Voleo bih da imam sistem! Prilikom pisanja najviše razmišljam o samoj priči – to mi je najvažnije. Mladi pisci me često pitaju da li imam nekakvu rutinu vezanu za pisanje. Meni se ipak čini da je od rutine pisanja daleko važnije imati rutinu razmišljanja. Možete sedeti pred kompjuterskim ekranom deset sati dnevno, ali šta vam to vredi ako nemate nikakvu ideju? Prvo morate doći do ideje.
Ima onih koji misle da je dovoljno da pronađu odgovarajući prostor za pisanje, stvore pogodnu atmosferu, i da će onda, čim sednu, reči pokuljati iz njih. Takvi detalji možda nekome pomažu, ali meni je daleko važnije da, pre nego što se bacim na posao, bar stotinu sati posvetim potrazi za pravim idejama.
U Vašim knjigama uvek ima mnogo likova. Kako uspevate da ih sve zapamtite?
Ključno je da ih tretirate kao ljude, a ne kao puke likove. Moji junaci veoma dugo žive u mojoj glavi, i ja toliko često i detaljno razmišljam o njima da na kraju, bar za mene, postaju stvarne ličnosti.
Svaki lik je kombinacija nekoliko ljudi iz stvarnog života – inspiraciju pronalazim u ljudima iz okruženja i onda neke njihove karakteristike ugrađujem u svoje junake. Na kraju procenjujem da li lik deluje realistično. Jer ako ne deluje meni, neće ni vama.
Kada me pitaju kako pamtim sve likove, obično uzvraćam: „A kako vi pamtite svoje prijatelje i članove porodice?“ Za vas je svako od njih zasebna ličnost. Eto kako.
Vaš roman „Medvedgrad“ se bavi teškim temama kao što su silovanje i trauma. Kako Vam polazi za rukom da im pristupite sa toliko takta i saosećanja?
Proveo sam mnogo vremena istražujući tu temu. Razgovarao sam sa više od stotinu osoba koje su se našle u sličnim situacijama. Neke od priča koje sam čuo bile su uistinu užasne. Tu knjigu je bilo zaista teško napisati.
Važno mesto u toj priči zauzima hokej na ledu. Da li ste se u mladosti bavili tim sportom?
Celog života se bavim raznim sportovima, ali nikada nisam igrao hokej. Odrastao sam na jugu Švedske, gde tokom godine pada vrlo malo snega, tako da hokej nije u vrhu liste najpopularnijih sportova. Ali obožavam da gledam hokejaške mečeve.
Hokej na ledu je izuzetno zahtevan sport. Morate biti mnogo toga u isto vreme – morate biti brzi i okretni, potrebna vam je snaga i koncentracija; a da biste bili zaista dobar igrač, morate raspolagati vrhunskom tehnikom. Ali ništa od ovoga ne morate znati da biste uživali u knjizi. To što ne znate ništa o kvidiču ne sprečava vas da uživate u knjigama o Hariju Poteru.
Filmska adaptacija „Čoveka po imenu Uve“ bila je nominovana za Oskara. Po romanu „Medvedgrad“ snimljena je mini serija. Koliko se angažujete na takvim projektima?
Veoma malo. Moja supruga, koja je takođe i moj agent, zadužena je za poslovnu stranu moje karijere. Kada na početku utvrdimo do kojih granica mogu da idu, interpretaciju originalnog teksta prepuštam autorima adaptacije. Na kraju krajeva, ljudi koji se bave tim poslom su profesionalci. Poslednje što im je potrebno jeste da se svađaju sa mnom. [Smeh]
Imate li neki hobi? Čime se bavite u slobodno vreme?
Nisam veliki ljubitelj putovanja, tako da me ograničenja koja je nametnula pandemija nisu naročito pogodila. Slobodno vreme najradije provodim sa porodicom i prijateljima. U poslednje vreme posebno uživam u prepirkama sa svojom ćerkom dok je pratim na fudbalske treninge.
Na čemu trenutno radite?
Trenutno radim na trećem romanu o Medvedgradu. Da li će to biti poslednja knjiga u serijalu? Još uvek ne znam!
Autor: Navmi Krišna
Izvor: thehindu.com
Prevod: Jelena Tanasković
U ovom razgovoru, autor bestselera „Čovek po imenu Uve“ i „Medvedgrad“ govori o svom zanatu, junacima svojih priča i drugim zanimljivim temama.
Počnimo od samog početka: da li ste oduvek želeli da postanete pisac?
Ne, u detinjstvu nisam ni pomišljao da ću jednog dana postati pisac. Pisanje je za mene jednostavno bilo idealan način komunikacije. Kada nešto napišete, tekst možete da menjate i doterujete sve dok ne prikupite dovoljno hrabrosti da ga nekom pokažete. U detinjstvu mi je to bilo veoma korisno. Da budem potpuno iskren, ni danas sebe ne smatram „pravim“ piscem.
Ako mi se pruži mogućnost da biram između deset reči kojima bih nešto mogao da opišem, izabraću najjednostavniju. Mislim da su zbog toga moje knjige veoma lake za prevođenje. Prevodilac ne mora previše da se trudi oko pronalaženja odgovarajuće reči.
Da li se prilikom pisanja pridržavate nekog sistema? Kako on izgleda?
Voleo bih da imam sistem! Prilikom pisanja najviše razmišljam o samoj priči – to mi je najvažnije. Mladi pisci me često pitaju da li imam nekakvu rutinu vezanu za pisanje. Meni se ipak čini da je od rutine pisanja daleko važnije imati rutinu razmišljanja. Možete sedeti pred kompjuterskim ekranom deset sati dnevno, ali šta vam to vredi ako nemate nikakvu ideju? Prvo morate doći do ideje.
Ima onih koji misle da je dovoljno da pronađu odgovarajući prostor za pisanje, stvore pogodnu atmosferu, i da će onda, čim sednu, reči pokuljati iz njih. Takvi detalji možda nekome pomažu, ali meni je daleko važnije da, pre nego što se bacim na posao, bar stotinu sati posvetim potrazi za pravim idejama.
U Vašim knjigama uvek ima mnogo likova. Kako uspevate da ih sve zapamtite?
Ključno je da ih tretirate kao ljude, a ne kao puke likove. Moji junaci veoma dugo žive u mojoj glavi, i ja toliko često i detaljno razmišljam o njima da na kraju, bar za mene, postaju stvarne ličnosti.
Svaki lik je kombinacija nekoliko ljudi iz stvarnog života – inspiraciju pronalazim u ljudima iz okruženja i onda neke njihove karakteristike ugrađujem u svoje junake. Na kraju procenjujem da li lik deluje realistično. Jer ako ne deluje meni, neće ni vama.
Kada me pitaju kako pamtim sve likove, obično uzvraćam: „A kako vi pamtite svoje prijatelje i članove porodice?“ Za vas je svako od njih zasebna ličnost. Eto kako.
Vaš roman „Medvedgrad“ se bavi teškim temama kao što su silovanje i trauma. Kako Vam polazi za rukom da im pristupite sa toliko takta i saosećanja?
Proveo sam mnogo vremena istražujući tu temu. Razgovarao sam sa više od stotinu osoba koje su se našle u sličnim situacijama. Neke od priča koje sam čuo bile su uistinu užasne. Tu knjigu je bilo zaista teško napisati.
Važno mesto u toj priči zauzima hokej na ledu. Da li ste se u mladosti bavili tim sportom?
Celog života se bavim raznim sportovima, ali nikada nisam igrao hokej. Odrastao sam na jugu Švedske, gde tokom godine pada vrlo malo snega, tako da hokej nije u vrhu liste najpopularnijih sportova. Ali obožavam da gledam hokejaške mečeve.
Hokej na ledu je izuzetno zahtevan sport. Morate biti mnogo toga u isto vreme – morate biti brzi i okretni, potrebna vam je snaga i koncentracija; a da biste bili zaista dobar igrač, morate raspolagati vrhunskom tehnikom. Ali ništa od ovoga ne morate znati da biste uživali u knjizi. To što ne znate ništa o kvidiču ne sprečava vas da uživate u knjigama o Hariju Poteru.
Filmska adaptacija „Čoveka po imenu Uve“ bila je nominovana za Oskara. Po romanu „Medvedgrad“ snimljena je mini serija. Koliko se angažujete na takvim projektima?
Veoma malo. Moja supruga, koja je takođe i moj agent, zadužena je za poslovnu stranu moje karijere. Kada na početku utvrdimo do kojih granica mogu da idu, interpretaciju originalnog teksta prepuštam autorima adaptacije. Na kraju krajeva, ljudi koji se bave tim poslom su profesionalci. Poslednje što im je potrebno jeste da se svađaju sa mnom. [Smeh]
Imate li neki hobi? Čime se bavite u slobodno vreme?
Nisam veliki ljubitelj putovanja, tako da me ograničenja koja je nametnula pandemija nisu naročito pogodila. Slobodno vreme najradije provodim sa porodicom i prijateljima. U poslednje vreme posebno uživam u prepirkama sa svojom ćerkom dok je pratim na fudbalske treninge.
Na čemu trenutno radite?
Trenutno radim na trećem romanu o Medvedgradu. Da li će to biti poslednja knjiga u serijalu? Još uvek ne znam!
Autor: Navmi Krišna
Izvor: thehindu.com
Prevod: Jelena Tanasković
Autor: Fredrik Bakman
