Fredrik Bakman: „Ne zanimaju me ljudi koji imaju mnogo prijatelja. Popularni ljudi uglavnom nisu zanimljivi.“
Fredrik Bakman je švedski bloger, kolumnista i pisac. Njegov debitantski roman „Čovek po imenu Uve“ je veoma brzo postao bestseler širom Skandinavije, a zatim i u ostatku sveta, da bi kasnije bio pretočen u istoimeni film koji je odlično prihvaćen i kod kritike i kod publike. Nakon toga je usledio roman „Moja baka vam se izvinjava“ koji je odmah dospeo na prvo mesto liste najprodavanijih romana u Švedskoj, a isti slučaj je bio i sa sledećim koji je upravo objavljen – „Brit-Mari je bila tu“.
Deo lepote u priči o Brit-Mari, kao i kod Uvea, je u tome što čitaocima daje nadu da uprkos užasnim životnim iskustvima, ljudi se mogu zbližiti i pomoći jedni drugima. Jeste li oduvek bili optimista ili Vam likovi koje stvarate daju veru u ljude?
Mislim da nisam optimista. Sasvim sigurno mogu da tvrdim da me supruga nikada ne bi tako opisala. Jednostavno mislim da većina ljudi nisu ni sveci niti potpune seronje, većina nas je negde između. A mene veoma zanima šta se dešava kada se sretnemo u tom međuprostoru. Nevoljna prijateljstva – to je ono što me interesuje.
Oružano nasilje, nezaposlenost i siromaštvo su teme koje su vrlo brižno i ljudski obrađene u romanu „Brit-Mari je bila tu“. Kako ste se pripremali?
Razgovaram sa različitim ljudima. Imam i lična iskustva. A ostatak sam verovatno ukrao iz ponašanja nepoznatih ljudi koje posmatram gde god da sam. Ljudi me veoma zanimaju, ali ih baš i ne volim. Što se tiče „brižnog i ljudskog“, jednostavno pokušavam da ljude prikazujem kao ljude. Polazim od pretpostavke da je većina ljudi definisana onim što radi, a ne onim što poseduje. Bilo je trenutaka kada nisam imao novca, a i onih kada sam ga imao mnogo; bio sam nezaposlen, a onda su došla i bolja vremena. Nadam se da moji prijatelji ne bi rekli da sam bio drugačija osoba na kom god kraju skale da sam se nalazio.
Kada pišete, počinjete li od likova i zatim oko njih gradite priču? Ili imate određenu ideju iz koje se razvijaju likovi?
Uvek počinjem od likova. Uvek. Ne znam drugačije da pišem. Zbog toga kritičari često govore da imam „previše nepotrebnih likova“, a ja sedim za kuhinjskim stolom i vičem: „Kako vi znate da su nepotrebni? Ne bi postojala priča da nije njih!“
Zašto u Vašim knjigama uvek postoji osamljena osoba koja kasnije postane važan član zajednice?
Mislim da oni to ipak ne postaju. Ne zanimaju me ljudi koji imaju mnogo prijatelja. Popularni ljudi uglavnom nisu zanimljivi.
Koji pisci Vas inspirišu?
Astrid Lindgren, pre svega. Bila mi je najbolja prijateljica tokom prve polovine mog života, a da me nikada nije upoznala. To je za jedno dete sjajan poklon. Njena najlepša osobina je što se nikada, ali nikada nije hvalila, bila je briljantan pisac, ali je pisala tako da je svako razume. Nikada nije osećala potrebu da se pravi važna. Volim je zbog toga. Pripadala je svima.
Ovo je topla, draga i zabavna knjiga koja nas podseća da svako ima sopstvenu priču. Imate li iskustva u svom okruženju sa nekim ko se nalazi u autističnom spektru?
Zapravo... da. Iskren da budem, nekoliko ljudi iz mog okruženja bi reklo da sam i sam u tom „spektru“, posebno tokom detinjstva, tako da pretpostavljam da su me oduvek privlačili ljudi koji su drugačiji. Koji misle drugačije. Ponašaju se drugačije. Ne uspostavljam dijagnoze u svojim romanima, nisam psihijatar, ali sam shvatio da to mnogi moji čitaoci rade. Nisam siguran kako se osećam zbog toga, iskreno govoreći. Mislim da bi bilo lepo kada bi ponekad ljudima bilo dozvoljeno da budu... drugačiji. Bar na kratko. Bez objašnjenja. Posebno deci. Uopšte ne volim izraz „normalno“.
Da li ste pre nego što ste stvorili lik Brit-Mari bili upoznati sa snagom sode bikarbone ili ste to otkrili na neki poseban način?
Znao sam to jer mi je baka pokazala. Ta žena može sve da očisti. Bila bi najbolji serijski ubica, policija nikada ne bi uspela da nađe tragove. Razmislite o tome: možda ona i jeste serijski ubica. Nikada nećemo znati. Osim ako je ne izludimo.
Za koji fudbalski klub navijate i šta to govori o Vama?
Mančester Junajted. Zbog toga i najnedopadljiviji lik u romanu navija za ovaj klub. Mislio sam da bi to bilo fer. Mančester Junajted je veoma dugo bio izuzetno dobar i to razmazi navijače. Počnete da očekujete da neprestano pobeđuju. Mislite da ste to zaslužili. Ali sjajna stvar kod sportova je ta što će vas pre ili kasnije ponovo učiniti skromnim.
Izvor: readinggroups.org
Prevod: Dragan Matković
Foto: ©Linnéa Jonasson Bernholm Appendixfoto
Mislim da nisam optimista. Sasvim sigurno mogu da tvrdim da me supruga nikada ne bi tako opisala. Jednostavno mislim da većina ljudi nisu ni sveci niti potpune seronje, većina nas je negde između. A mene veoma zanima šta se dešava kada se sretnemo u tom međuprostoru. Nevoljna prijateljstva – to je ono što me interesuje.
Oružano nasilje, nezaposlenost i siromaštvo su teme koje su vrlo brižno i ljudski obrađene u romanu „Brit-Mari je bila tu“. Kako ste se pripremali?
Razgovaram sa različitim ljudima. Imam i lična iskustva. A ostatak sam verovatno ukrao iz ponašanja nepoznatih ljudi koje posmatram gde god da sam. Ljudi me veoma zanimaju, ali ih baš i ne volim. Što se tiče „brižnog i ljudskog“, jednostavno pokušavam da ljude prikazujem kao ljude. Polazim od pretpostavke da je većina ljudi definisana onim što radi, a ne onim što poseduje. Bilo je trenutaka kada nisam imao novca, a i onih kada sam ga imao mnogo; bio sam nezaposlen, a onda su došla i bolja vremena. Nadam se da moji prijatelji ne bi rekli da sam bio drugačija osoba na kom god kraju skale da sam se nalazio.
Kada pišete, počinjete li od likova i zatim oko njih gradite priču? Ili imate određenu ideju iz koje se razvijaju likovi?
Uvek počinjem od likova. Uvek. Ne znam drugačije da pišem. Zbog toga kritičari često govore da imam „previše nepotrebnih likova“, a ja sedim za kuhinjskim stolom i vičem: „Kako vi znate da su nepotrebni? Ne bi postojala priča da nije njih!“
Zašto u Vašim knjigama uvek postoji osamljena osoba koja kasnije postane važan član zajednice?
Mislim da oni to ipak ne postaju. Ne zanimaju me ljudi koji imaju mnogo prijatelja. Popularni ljudi uglavnom nisu zanimljivi.
Koji pisci Vas inspirišu?
Astrid Lindgren, pre svega. Bila mi je najbolja prijateljica tokom prve polovine mog života, a da me nikada nije upoznala. To je za jedno dete sjajan poklon. Njena najlepša osobina je što se nikada, ali nikada nije hvalila, bila je briljantan pisac, ali je pisala tako da je svako razume. Nikada nije osećala potrebu da se pravi važna. Volim je zbog toga. Pripadala je svima.
Ovo je topla, draga i zabavna knjiga koja nas podseća da svako ima sopstvenu priču. Imate li iskustva u svom okruženju sa nekim ko se nalazi u autističnom spektru?
Zapravo... da. Iskren da budem, nekoliko ljudi iz mog okruženja bi reklo da sam i sam u tom „spektru“, posebno tokom detinjstva, tako da pretpostavljam da su me oduvek privlačili ljudi koji su drugačiji. Koji misle drugačije. Ponašaju se drugačije. Ne uspostavljam dijagnoze u svojim romanima, nisam psihijatar, ali sam shvatio da to mnogi moji čitaoci rade. Nisam siguran kako se osećam zbog toga, iskreno govoreći. Mislim da bi bilo lepo kada bi ponekad ljudima bilo dozvoljeno da budu... drugačiji. Bar na kratko. Bez objašnjenja. Posebno deci. Uopšte ne volim izraz „normalno“.
Da li ste pre nego što ste stvorili lik Brit-Mari bili upoznati sa snagom sode bikarbone ili ste to otkrili na neki poseban način?
Znao sam to jer mi je baka pokazala. Ta žena može sve da očisti. Bila bi najbolji serijski ubica, policija nikada ne bi uspela da nađe tragove. Razmislite o tome: možda ona i jeste serijski ubica. Nikada nećemo znati. Osim ako je ne izludimo.
Za koji fudbalski klub navijate i šta to govori o Vama?
Mančester Junajted. Zbog toga i najnedopadljiviji lik u romanu navija za ovaj klub. Mislio sam da bi to bilo fer. Mančester Junajted je veoma dugo bio izuzetno dobar i to razmazi navijače. Počnete da očekujete da neprestano pobeđuju. Mislite da ste to zaslužili. Ali sjajna stvar kod sportova je ta što će vas pre ili kasnije ponovo učiniti skromnim.
Izvor: readinggroups.org
Prevod: Dragan Matković
Foto: ©Linnéa Jonasson Bernholm Appendixfoto
Autor: Fredrik Bakman
