Frensis Mejz o Suncu i Toskani
Frensis Mejz je 1996. godine objavila knjigu „Pod suncem Toskane“, memoare koji govore o kupovini i renoviranju napuštene vile u ruralnom gradiću Kortona i životu u njoj. Knjiga se popela na prvo mesto liste bestselera Njujork tajmsa, gde je ostala više od dve godine, a 2003. je snimljen istoimeni film sa Dajen Lejn u glavnoj ulozi.
Koliko vremena provodite u Kortoni ovih dana?
Dođemo pa odemo. Bili smo skoro zbog berbe maslina. Sve u svemu, tamo provedemo oko pet meseci godišnje.
Šta radite dok ste u Toskani?
Idem putevima starog Rima. Nedavno sam počela da slušam audio-knjige dok šetam. Živimo blizu grada, tako da tamo skoknem na kapućino, a zatim se vraćam zaobilaznim putem do Bramasolea, moje kuće.
Šta biste savetovali posetiocima Kortone, šta bi obavezno trebalo da vide?
Naravno, muzeje. Većina stranaca ne zna mnogo o Etrurcima, pa su posetioci očarani nizom eksponata. Ne bi smeli da propuste da vide fresku „Blagovesti“ koju je naslikao fra Anđeliko. Obožavam drečavu narandžastu boju kose koju ima anđeo! A šetnja tajnovitim gornjim kvartovima Kortone vratiće vas u prošlost.
Da li postoji nešto što biste promenili u vezi sa Kortonom?
Naravno. Nijedno mesto nije savršeno. Ali neću ništa da kažem dok me neko konkretno ne pita za moje ideje.
Knjiga „Pod suncem Toskane“ tumači se kao priča o „ostvarivanju sna“. Iako ukazujete na poneke poteškoće koje mogu usput da se jave, jasno je da one uvek vode ka ličnom razvoju. Možemo li samo ovaj put da čujemo kako se Frensis Mejz žali na nešto u Toskani?
Previše noi (it. mi), a premalo voi (it. vi).
Iako je Kortona i dalje poprilično živ grad, zahvaljujući kulturnim inicijativama i prisustvu škola koje pomažu da se stanovništvo zadrži, drugi gradovi nisu uspeli da ostanu takvi. Šta, po Vašem mišljenju, mora da se uradi u Toskani da bi zadržala tu životnost?
Postoji nešto što okreće Vaše pitanje naglavačke, tako da ću sada reći, bez obzira na to što možda neću delovati skromno, ali je to činjenica – Kortona je doživela takvu sreću zbog mojih knjiga! Gde god da odem u Italiji, ljudi mi kažu: „Kortona baš ima sreće. Molim Vas, napišite knjigu o ovom gradu.“ Moje knjige o Kortoni su prevedene na 54 jezika, tako da su veći broj posetilaca, živost samog grada i bolja ekonomija rezultat hiljada i hiljada ljudi koji ovde dolaze u potrazi za toskanskim suncem. Film koji je nastao na osnovu knjige je prikazan širom sveta pa mnogi očekuju da ovde vide Dajen Lejn. Očekuju da vide i fontanu na trgu. Lako mogu da ocenim kada se objavi novo izdanje knjige, jer se odjednom pojavljuju Brazilci, Estonci ili Kinezi koji se slikaju pred našom kapijom. Ponekad bude i po 200 posetilaca dnevno. Imamo tu privilegiju da upoznamo ljude sa svih strana sveta. Posetioci dolaze čak i zimi. Drugi gradovi koji su pokrenuli lokalne festivale (ponekad, nažalost, veoma slabo posećene) nemaju tako nešto što bi dodatno namamilo putnike. Kortona je dobro pozicionirana i ume da iskoristi svoje prednosti. Lokalci su izuzetno ljubazni prema posetiocima. Stotine ljudi mi je reklo kako se ovde osećaju kao kod kuće. Srećni smo što imamo toliko mesta gde ljudi mogu da pojedu i popiju nešto, kao i veoma prijatan centar grada. Često imam osećaj kao da sam u nekoj velikoj dnevnoj sobi.
Divna mesta, kao što su Kastiljone del Lago, Lučinjano, Čita di Kastelo, pa čak i Areco, imaju sasvim drugačiju turističku ponudu. Najbolje što može da se dogodi jeste da se gradovi razvijaju u fantastična mesta za život: da se promovišu zanati i zanatski proizvodi, da se prave parkovi, da se trgovi oslobode od automobila, da se podstiču novi poslovi uz poreske olakšice, da se poštuju strogi zakoni o zoniranju i arhitektonskom izgledu, da se ne otvaraju komercijalne prodavnice, da se ne postavljaju natpisi na engleskom, da se održava nedeljna pijaca i da se postigne da grad ne zavisi isključivo od turizma. (Znam, lakše je reći nego učiniti.) Mali gradovi širom sveta moraju da se izbore sami za sebe zato što veliki gradovi mame veliki broj talentovanih ljudi. Međutim, postoje i neki putnici koji traže mesta u kojima nema mnogo turista, mesta koja održavaju svoju suštinsku italijansku prirodu.
Koliko vremena provodite u Kortoni ovih dana?
Dođemo pa odemo. Bili smo skoro zbog berbe maslina. Sve u svemu, tamo provedemo oko pet meseci godišnje.
Šta radite dok ste u Toskani?
Idem putevima starog Rima. Nedavno sam počela da slušam audio-knjige dok šetam. Živimo blizu grada, tako da tamo skoknem na kapućino, a zatim se vraćam zaobilaznim putem do Bramasolea, moje kuće.
Šta biste savetovali posetiocima Kortone, šta bi obavezno trebalo da vide?
Naravno, muzeje. Većina stranaca ne zna mnogo o Etrurcima, pa su posetioci očarani nizom eksponata. Ne bi smeli da propuste da vide fresku „Blagovesti“ koju je naslikao fra Anđeliko. Obožavam drečavu narandžastu boju kose koju ima anđeo! A šetnja tajnovitim gornjim kvartovima Kortone vratiće vas u prošlost.
Da li postoji nešto što biste promenili u vezi sa Kortonom?
Naravno. Nijedno mesto nije savršeno. Ali neću ništa da kažem dok me neko konkretno ne pita za moje ideje.
Knjiga „Pod suncem Toskane“ tumači se kao priča o „ostvarivanju sna“. Iako ukazujete na poneke poteškoće koje mogu usput da se jave, jasno je da one uvek vode ka ličnom razvoju. Možemo li samo ovaj put da čujemo kako se Frensis Mejz žali na nešto u Toskani?
Previše noi (it. mi), a premalo voi (it. vi).
Iako je Kortona i dalje poprilično živ grad, zahvaljujući kulturnim inicijativama i prisustvu škola koje pomažu da se stanovništvo zadrži, drugi gradovi nisu uspeli da ostanu takvi. Šta, po Vašem mišljenju, mora da se uradi u Toskani da bi zadržala tu životnost?
Postoji nešto što okreće Vaše pitanje naglavačke, tako da ću sada reći, bez obzira na to što možda neću delovati skromno, ali je to činjenica – Kortona je doživela takvu sreću zbog mojih knjiga! Gde god da odem u Italiji, ljudi mi kažu: „Kortona baš ima sreće. Molim Vas, napišite knjigu o ovom gradu.“ Moje knjige o Kortoni su prevedene na 54 jezika, tako da su veći broj posetilaca, živost samog grada i bolja ekonomija rezultat hiljada i hiljada ljudi koji ovde dolaze u potrazi za toskanskim suncem. Film koji je nastao na osnovu knjige je prikazan širom sveta pa mnogi očekuju da ovde vide Dajen Lejn. Očekuju da vide i fontanu na trgu. Lako mogu da ocenim kada se objavi novo izdanje knjige, jer se odjednom pojavljuju Brazilci, Estonci ili Kinezi koji se slikaju pred našom kapijom. Ponekad bude i po 200 posetilaca dnevno. Imamo tu privilegiju da upoznamo ljude sa svih strana sveta. Posetioci dolaze čak i zimi. Drugi gradovi koji su pokrenuli lokalne festivale (ponekad, nažalost, veoma slabo posećene) nemaju tako nešto što bi dodatno namamilo putnike. Kortona je dobro pozicionirana i ume da iskoristi svoje prednosti. Lokalci su izuzetno ljubazni prema posetiocima. Stotine ljudi mi je reklo kako se ovde osećaju kao kod kuće. Srećni smo što imamo toliko mesta gde ljudi mogu da pojedu i popiju nešto, kao i veoma prijatan centar grada. Često imam osećaj kao da sam u nekoj velikoj dnevnoj sobi.
Divna mesta, kao što su Kastiljone del Lago, Lučinjano, Čita di Kastelo, pa čak i Areco, imaju sasvim drugačiju turističku ponudu. Najbolje što može da se dogodi jeste da se gradovi razvijaju u fantastična mesta za život: da se promovišu zanati i zanatski proizvodi, da se prave parkovi, da se trgovi oslobode od automobila, da se podstiču novi poslovi uz poreske olakšice, da se poštuju strogi zakoni o zoniranju i arhitektonskom izgledu, da se ne otvaraju komercijalne prodavnice, da se ne postavljaju natpisi na engleskom, da se održava nedeljna pijaca i da se postigne da grad ne zavisi isključivo od turizma. (Znam, lakše je reći nego učiniti.) Mali gradovi širom sveta moraju da se izbore sami za sebe zato što veliki gradovi mame veliki broj talentovanih ljudi. Međutim, postoje i neki putnici koji traže mesta u kojima nema mnogo turista, mesta koja održavaju svoju suštinsku italijansku prirodu.
Kako se Kortona promenila otkako ste napisali „Pod suncem Toskane“?
Kortona je bila sumorna i tiha pre 25 godina. Sada je to živahan grad koji je mnogo napredovao. U to vreme skoro niko nije govorio engleski. Mislim da se većina toga promenilo nabolje – ima više umetnosti, više svesti o dobroj hrani i dobrom vinu, više kvalitetnijih prodavnica. Razumljivo je da mlade porodice preferiraju novogradnju, ali mi je žao što se toliko mnogo njih preselilo iz centra u stambene komplekse van grada. Volim da zimi boravim u Kortoni jer je onda sve kao što je bilo nekada, ali volim i letnje aktivnosti sa večerama uz vino, muzičkim festivalima i prijateljima koji dolaze u posetu.
Da li imate savet za mlade pisce?
Radite za Gugl. Šalim se. Moj najbolji savet je sledeći: pod jedan – učite od odličnih pisaca i čitajte njihova dela iz zadovoljstva, ali ih ponovo pročitajte da biste videli na koji način je delo konstruisano, kako autor koristi jezik, koje su karakteristike autorovog narativnog glasa, koji su to razlozi zašto volite to delo, šta bi moglo da se u njemu poboljša, i uradite detaljnu analizu; pod dva – napišite ono što želite, a ne ono što mislite da će se prodavati (ponekad se ove dve stvari preklapaju!), pišite da biste otkrili i rekli sebi nešto što želite da čujete; pod tri – obratite pažnju na kritiku kao da je istinita, osmotrite svoj rad u tom svetlu i vidite da li možete nešto iz toga da naučite, ako ne možete, onda je zaboravite; i pod četiri – sprijateljite se sa jednim ili dva pisca, ili još bolje, pridružite se spisateljskoj grupi, možda se vaš stil pisanja neće poboljšati zbog radionica, ali će vam, u svetu u kome vas niko ne sili da pišete, mnogo značiti podrška istomišljenika.
Šta kažete na to što je naslov Vaše knjige postao prava krilatica?
I dalje ga vidim svuda, čak i nakon svih ovih godina. To je baš smešno. Ponekad je to „Pod suncem Tusona“ ili „Pod suncem Santa Barbare“. Nedavno sam u knjižari Feltrineli videla gomilu krimića sa natpisom „Pod žutim suncem“ (it. un romanzo giallo, termin koji se koristi za detektivski roman i potiče od žutog poveza koji je koristio jedan italijanski izdavač knjiga ovog žanra). Povremeno se pojavljuju i neke knjige sa naslovima kao što je „Previše toskanskog sunca“. Ja bih više volela da neka moja knjiga ima originalan naslov, a ne da je kopija naslova neke druge knjige, mada mi zaista ne smeta što se s time poigravaju. Mnoge kuće i preduzeća su prisvojili ime moje kuće, Bramasole.
Na čemu radite ovih dana?
Radim na tri knjige – u pitanju su roman, publicistićko delo o kućama i putopis. Volela bih da napišem i knjigu recepata, ali trenutno nemam vremena za to.
Šta mislite o knjigama Džumpe Lahiri koje piše na italijanskom jeziku koji joj nije maternji?
Pročitala sam njenu knjigu „Tumač bolesti“ i mnogo sam uživala jer koristi jednostavan jezik (a to mislim kao kompliment!). Ona je sebi podarila nešto fantastično – dve godine nije radila ništa drugo osim što je učila italijanski jezik. Baš joj na tome zavidim. Pokušala sam da čitam Elenu Ferante na italijanskom. Nije mi bilo lako!
Autor: Una Stranski
Izvor: theflorentine.net
Foto: Edward Mayes
Prevod: Kristijan Vekonj
Kortona je bila sumorna i tiha pre 25 godina. Sada je to živahan grad koji je mnogo napredovao. U to vreme skoro niko nije govorio engleski. Mislim da se većina toga promenilo nabolje – ima više umetnosti, više svesti o dobroj hrani i dobrom vinu, više kvalitetnijih prodavnica. Razumljivo je da mlade porodice preferiraju novogradnju, ali mi je žao što se toliko mnogo njih preselilo iz centra u stambene komplekse van grada. Volim da zimi boravim u Kortoni jer je onda sve kao što je bilo nekada, ali volim i letnje aktivnosti sa večerama uz vino, muzičkim festivalima i prijateljima koji dolaze u posetu.
Da li imate savet za mlade pisce?
Radite za Gugl. Šalim se. Moj najbolji savet je sledeći: pod jedan – učite od odličnih pisaca i čitajte njihova dela iz zadovoljstva, ali ih ponovo pročitajte da biste videli na koji način je delo konstruisano, kako autor koristi jezik, koje su karakteristike autorovog narativnog glasa, koji su to razlozi zašto volite to delo, šta bi moglo da se u njemu poboljša, i uradite detaljnu analizu; pod dva – napišite ono što želite, a ne ono što mislite da će se prodavati (ponekad se ove dve stvari preklapaju!), pišite da biste otkrili i rekli sebi nešto što želite da čujete; pod tri – obratite pažnju na kritiku kao da je istinita, osmotrite svoj rad u tom svetlu i vidite da li možete nešto iz toga da naučite, ako ne možete, onda je zaboravite; i pod četiri – sprijateljite se sa jednim ili dva pisca, ili još bolje, pridružite se spisateljskoj grupi, možda se vaš stil pisanja neće poboljšati zbog radionica, ali će vam, u svetu u kome vas niko ne sili da pišete, mnogo značiti podrška istomišljenika.
Šta kažete na to što je naslov Vaše knjige postao prava krilatica?
I dalje ga vidim svuda, čak i nakon svih ovih godina. To je baš smešno. Ponekad je to „Pod suncem Tusona“ ili „Pod suncem Santa Barbare“. Nedavno sam u knjižari Feltrineli videla gomilu krimića sa natpisom „Pod žutim suncem“ (it. un romanzo giallo, termin koji se koristi za detektivski roman i potiče od žutog poveza koji je koristio jedan italijanski izdavač knjiga ovog žanra). Povremeno se pojavljuju i neke knjige sa naslovima kao što je „Previše toskanskog sunca“. Ja bih više volela da neka moja knjiga ima originalan naslov, a ne da je kopija naslova neke druge knjige, mada mi zaista ne smeta što se s time poigravaju. Mnoge kuće i preduzeća su prisvojili ime moje kuće, Bramasole.
Na čemu radite ovih dana?
Radim na tri knjige – u pitanju su roman, publicistićko delo o kućama i putopis. Volela bih da napišem i knjigu recepata, ali trenutno nemam vremena za to.
Šta mislite o knjigama Džumpe Lahiri koje piše na italijanskom jeziku koji joj nije maternji?
Pročitala sam njenu knjigu „Tumač bolesti“ i mnogo sam uživala jer koristi jednostavan jezik (a to mislim kao kompliment!). Ona je sebi podarila nešto fantastično – dve godine nije radila ništa drugo osim što je učila italijanski jezik. Baš joj na tome zavidim. Pokušala sam da čitam Elenu Ferante na italijanskom. Nije mi bilo lako!
Autor: Una Stranski
Izvor: theflorentine.net
Foto: Edward Mayes
Prevod: Kristijan Vekonj
Autor: Frensis Mejz
