U prvencu Garbijele Garsije, „O ženama i soli“, pet generacija latinoameričkih žena oblikuje imigracija, njihove države (rodne i nove) i zloupotreba (droga i od strane muškaraca).

U Majamiju upoznajemo Džanet, glavnu junakinju, koja se bori sa zavisnošću od lekova i u napetim je odnosima sa svojom majkom, Karmen, koja je pobegla sa Kube kako bi u Americi odgajala svoju ćerku. Karmen se još bori sa sopstvenim traumama i krhkim odnosom sa Džanetinom bakom, Dolores. Džanet želi da shvati jaz između njih, a Karmen želi da zaboravi. U fabrici cigara u 19. veku, upoznajemo Džanetinu pra-pra-prabaku, Mariju Izabelu, kao i Gloriju i Anu, majku i ćerku iz Salvadora koje borave u teksaškom kaznenom domu. Sve one se probijaju kroz život kao žene, majke, ćerke i migrantkinje, vode borbu sa zloupotrebom i borbu za opstanak, i imaju tu čast da se njihove priče ispredaju kroz Garsijinu moćnu prozu.

„Sa svakom ženom sam se povezala na različiti način, a svaka od njih ima svoje mane, iako mislim da kroz Džanet vidimo druge likove, ali i kako drugi likovi vide nju“, kaže Garsija.

Kroz očaravajući roman otkrivamo kakve su odluke ove žene tokom generacija morale da donose kako bi zaštitile sebe i svoju decu. Otkrivaju se i njihovi različiti načini migracije, što Garsija kao ćerka kubanskih i meksičkih doseljenika, uviđa i u sopstvenom identitetu.

„Želela sam da obuhvatim što više iskustava latinoameričkih doseljenika“, kaže Garsija. Nijedno migrantsko iskustvo nije prikazano u književnosti ili na filmu, a ona želi da se to promeni. „Mislim da se iskustva doseljenika u Ameriku umnogome razlikuju na osnovu rase, klase i drugih elemenata od značaja.“

Razgovarali smo sa Garsijom o njenom prvencu, o promeni zanimanja posle 10 godina i o piscima koji su najviše uticali na nju.

Šta želite da čitaoci nauče iz ideje „migrantskog iskustva“ – ili njegovog nedostatka?

Nisam čak ni sigurna da verujem u ideju „migrantskog iskustva“. U knjizi je naglašeno koliko se priča o migraciji Džanetine porodice razlikuje od priče Glorije i Ane, migrantkinja iz Salvadora. Amerikanci kubanskog porekla su se kroz istoriju mnogo lakše doseljavali u Ameriku zbog zakona koji su kubanskim migrantima automatski omogućavali dobijanje državljanstva. Postojale su sve mogućnosti da se tu, takoreći, počne život iznova. Iako se ponešto promenilo u skorije vreme, mislim da je važno obznaniti ove privilegije kada se govori o migraciji sa Kube u Ameriku.

Čitamo ove slojevite priče o odnosima između majki i ćerki, o nepravednim situacijama, o razdvajanju porodice i kaznenim domovima. Kako se ova knjiga oblikovala?

Znala sam da hoću da napišem knjigu koja nije tradicionalna i linearna, i da hoću da upotrebim mnogo različitih glasova i stilova pisanja. Kod mene se dosta mojih razmišljanja ispoljava u delu. Počela sam da pišem o kaznenim domovima kada sam i sama radila u takvim domovima za žene i porodice.

Stvorili ste veoma poetične priče. Da li je bilo teško održati kontinuitet među ovim pričama i vremenskim periodima?

Mislim da je izazov kod struktura kakve ja koristim taj što je potrebno da od njih stvorite celinu i da shvatite koje informacije da pružite čitaocima. Znala sam da neću da napišem tradicionalnu istorijsku sagu koja je veoma obimna i prati detaljnu istoriju svakog lika.