Poslednjih 15 godina svog života Saramago je proveo u svojoj kući na Lansaroteu. Tamo se preselio sa suprugom kada je portugalska vlada, pod pritiskom Vatikana, stavila veto na nominovannje njegovog romana „Jevanđelje po Isusu Hristu“ (1991) za jednu evropsku književnu nagradu. (Tražio je – a kasnije i dobio – javno izvinjenje). U Saramagovom humanističkom, „jeretičkom jevanđelju“, Isus, Josifov sin, ima seksualni odnos sa Marijom Magdalenom i izaziva Boga željnog moći koji od njega traži žrtvu. Kada je Saramago izazvao oluju u Portugaliji izjavivši da je Portugal postao provincija ujedinjene Iberije, neki su pomislili da su njegovi komentari odraz dugogodišnjeg besa. On pak insistira: „Napustio sam zemlju u znak protesta protiv tadašnje vlade, a ne zato što sam besan na Portugaliju. Plaćam porez tamo i samo ove godine sam proveo tamo više od šest meseci” izjavio je u intervjuu „Gardijanu“ 2008, dve godine pre smrti.

Selidba na Lansarote označila je i promenu u njegovom pisanju. Njegove novije knjige, smeštene u neodređene zemlje, manje su ukorenjene u portugalski život i istoriju ili ulice i oluje Lisabona. Spekulativni element je istupio. Još jedan pisac spekulativne fikcije Ursula LeGvin, divi se njihovom „postojanom, slatkom humoru“ i jednostavnosti „velikog umetnika koji u potpunosti kontroliše svoju umetnost“. Pa ipak, pisac Helder Masedo, profesor portugalskog na Kings Koledžu u Londonu kaže da je Saramago uvek bio „pisac alegorija sa univerzalnim pogledom na svet. Njegova početna pozicija nije 'nekada davno' nego 'šta bi bilo kad bi bilo'“. Za Saramaga je njegov rad mogućnost nemogućeg. „Tražim od čitalaca da prihvate pakt: čak i ako je ideja apsurdna, važno je zamisliti njen razvoj. Ideja je tačka polaska, ali je njen razvoj uvek racionalan i logičan.“

Filmskog reditelja Meireljesa je „Slepilu“ privukla vizija romana o tome „koliko je krhka naša civilizacija ali i društvo kao takvo. Sa glađu, ratom, eksploatacijom, mi smo već u paklu. Sa kolektivnom katastrofom totalnog slepila, sve izbija na površinu – i pozitivno i negativno. To je portret nas samih. Suština je da shvatimo ko ima moć a ko ne; ko kontroliše zalihe hrane i eksploatiše ostale.“

To je tek druga njegova knjiga čiju je ekranizaciju dozvolio – posle „Kamenog splava“ Džordža Sluizeresa iz 2002. godine. Nevoljan da pusti da „nasilna knjiga o socijalnoj degradaciji, silovanju“ padne u pogrešne ruke, odbio je brojne ponude. Ali smatra da je Meireljesov film, sniman u Sao Paolu, Urugvaju i Kanadi, koji je prikazan na Kanskom festivalu „sjajan film“. Njegov uspeh u Južnoj Americi, uključujući Brazil, odudara od mlakog prijema u SAD.

„Smrt i njeni hirovi“ inspirisana je, kaže Saramago, idejom o tome „šta bi se dogodilo ako bi smrt otišla na odmor“. Kada ljudi u jednoj neimenovanoj zemlji prestanu da umiru, tajna mafijaška grupa udružena sa vladom prenosi umiruće preko granice da budu sahranjeni. Smrt je personifikovana kao žena koju od posla odvlači ljubavna afera sa čelistom. Saramago kaže da to ne vidi kao ljubavnu priču. „Neki ljudi je čitaju kao pobedu ljubavi nad smrću ali za mene je to čista iluzija.“ Prema njegovom mišljenju „crkva je pokušala da pronađe objašnjennje za stvaranje sveta i tu ideju od tada brane po svaku cenu – nasiljem. Ta ubilačka netolerancija poput inkvizicije spaljuje ljude koje smatra drugačijim. Novi papa želi da se rigidne dogme poštuju i ne preispituju. Ja se tome protivim. Ne možemo samo da prihvatimo istinu koju serviraju drugi. Moramo uvek biti u stanju da dovedemo u pitanje te istine.“

Saramago je rođen 1922. godine u seljačkoj porodici u Azinjagi, selu u Ribatežu, severoistočno od Lisabona. Kada je imao dve godine preselili su se u glavni grad gde je njegov otac, artiljerista u Prvom svetskom ratu, pronašao posao kao saobraćajac a majka mu je radila kao čistačica. Posle puča 1926. godine, republika biva zbačena a na vlast dolazi Antonio de Salazar i njegova fašistička milicija, i PIDE tajna policija. „Male uspomene“, Saramagovi memoari, opisuju težak život njegove porodice u Lisabonu i nagoveštavaju prinudnu sklonot porodice fašističkom sloganu „Bog, domovina, porodica“.

Protiv toga su bili majčini roditelji Žeronimo i Žozefa kod kojih je provodio raspuste u Azinjagi. „Oni su bili siromašni farmeri koji nisu znali da čitaju i pišu ali su bili veoma dobri ljudi i ostavili su na mene utisak za ceo život. Moja najbolja sećanja nisu na Lisabon nego na selo gde sam rođen.“ Njegov deda, „svinjar i pripovedač“ koji je mogao da „pokrene univerzum“ pripovedajući mu legende i neobične pojave, preminuo je 1948. godine. Pedeset godina kasnije, Saramago mu je odao poštu u svom govoru povodom Nobelove nagrade. Bilo mu je interesantno što je Žozefin otac bio iz Maroka. „Da bih pradedi dao romantičniji imidž, rekao sam da je bio Berberin ali to nije sigurno.“ Karlos Reiš, rektor portugalskog Otvorenog univerziteta i autor „Dijaloga sa Žozeom Saramagom“ (1998) kaže da on i dalje crpi „moralnu superiornost i mudrost“ iz svog skromnog porekla.

Ubrzo pošto mu se porodica preselila u Lisabon, umire njegov stariji brat Francisko, star četiri godine. Saramagovi pokušaji da mu pronađe grob, nekih 70 godina kasnije, dok je prikupljao informacije za svoje memoare, „nahranili“ su knjigu „Sva imena“. Pošto porodica nije mogla da priušti njegovo školovanje, otišao je u tehničku školu da bi postao mehaničarski šegrt. Pa ipak, nasumice je čitao po javnim bibliotekama a sredinom pedesetih je radio u izdavačkoj kući. Prevodio je Tolstoja, Bodlera i Hegela pre nego što je postao novinar. Pridruživši se tajnoj portugalskoj Komunističkoj partiji 1969 – glavnoj opoziciji diktaturi – rizikovao je da bude zatvoren i prebijen. Ali posle Karanfil revolucije1974. godine Saramago je postao zamenik urednika revolucionarnog lista „Diarijo de Notisijas“. Bio je to „veoma intenzivan period kada je Komunistička partija konačno legalizovana. Bilo je društvenih nereda“. Njegova reputacija staljiniste iz tog perioda navodno je očistila iz lista sve one koji nisu bili komuniste. „U to doba je stekao mnogo neprijatelja“, kaže Reiš. Ali pošto je radikalni levičarski puč propao 1975. godine, Saramago je otpušten. „Portugalija se normalizovala; reforma zemljišta i političko učešće su zaustavljeni.“

„U svojoj novoj haljini, tek kupljenoj prethodnog dana u jednoj radnji u centru, smrt prisustvuje koncertu. Sedi sama u prvom redu lože i, kao što je to činila tokom probe, posmatra violončelistu. Pre nego što su svetla dvorane utrnula, dok je orkestar čekao maestrov ulazak, on je zapazio ovu ženu. Nije bio jedini od muzičara koji je uočio njeno prisustvo. Na prvom mestu zato što je bila sama u loži, mada budući da to nije redak slučaj, takođe nije bio ni čest. Na drugom mestu zato što je bila lepa, možda ne najlepša među ženskom publikom, već lepa na jedan neodređen način, osoben, neobjašnjiv rečima, poput stiha čiji krajnji smisao, ako nešto takvo zaista postoji u stihu, uporno izmiče prevodiocu. I, na kraju, zato što njen lik, usamljen tamo u loži, okružen prazninom i odsustvom, kao da je boravio u ničemu, izgledala je kao izraz beskonačne samoće.“

Ovaj pasus ukazuje na ono što mislim da je jedna od glavnih karakteristika mog rada: prihvatanje da je nemoguće moguće i uzimanje iz te rizične premise svih posledica koje mašta donosi, čak i ako logika trpi. Prust je možda video smrt, ili je mislio da jeste, u podnožju svog kreveta, prerušenu u debelu ženu obučenu u crno, ali smrt nema suštinu ako je ne suočimo sa granicom mogućeg da bismo je drugačije videli, da bismo dobili unutarnji scenario zamišljenog gde je sve moguće. U ovom romanu, smrt kupuje novu haljinu da bi otišla na koncert. Nemoguće, reći ćete i ja ću odgovoriti: Da, ali ne više.“

Autor: Maja Jagi
Izvor: theguardian.com