Goran Milašinović: Humanost je postala „higijenska‟
Pisac i lekar Goran Milašinović o romanu „Slučaj Vinča‟ i decenijama prećutkivanim dramatičnim događajima u Institutu za nuklearnu nauku.
U novom romanu “Slučaj Vinča” Goran Milašinović je pošao od decenijama prećutkivanih dramatičnih događaja iz 1958, kada je u Institutu za nuklearnu nauku, prilikom eksperimenta, petoro mladih saradnika bilo izloženo veoma visokoj i opasnoj dozi neutronskog i gama zračenja. Kao jedino rešenje za njihov spas, u Institutu “Kiri” u Parizu presađena im je koštana srž koju je, rizikujući svoje živote, nesebično dalo petoro hrabrih i plemenitih Francuza.
Po profesiji kardiolog, profesor Medicinskog fakulteta i direktor Pejsmejker centra u Kliničkom centru Srbije, Milašinović je objavio veoma zapažene romane “Voltin luk” (zajedno sa Živojinom Pavlovićem), “Heraklov greh”, “Posmatrač mora”, “Apsint”, “Maske Sofije de Monten”...
Šta je bio razlog vraćanja ovoj temi, kojom ste se na sasvim drugačiji način bavili u knjizi “Rascepi”, objavljenoj pre šest godina?
Fokus je isti, nesrećni akcident u “Vinči”, ali formalno, stilski i sadržajno “Slučaj Vinča” je skroz novi roman. Razlog je, malo, vremenska distanca i moj kritički pogled na prethodni roman, a više razgovori sa Draganom Bjelogrlićem i Vukom Ršumovićem povodom njihove ideje da se tema iz romana pretvori u igrani film. Potom, konsultovao sam se sa Igorom Marojevićem, urednikom u “Laguni”, i tako je nastao novi roman, u kojem je energija s nekih postmodernih tačaka u “Rascepima” preusmerena, u “Slučaju Vinča”, na sam događaj, živote, sudbine i motive dobrovoljnih davalaca koštane srži, Francuza, i naše nesrećne naučnike. Naravno, ovde nije reč o dokumentarnom štivu, njihovi životi i sudbine su u najvećoj meri fikcija, stvoreni prema mojim pretpostavljenim korelacijama između postupaka, karakternih crta i životnih okolnosti, neophodnih za herojsko delo.
Kako objašnjavate tu neverovatnu hrabrost i plemenitost petoro običnih Parižana?
To je okosnica romana. Pristati na pomoć drugom i po cenu ugrožavanja sopstvenog zdravlja i života je ona prava humanost, imanentna ljudskoj vrsti, koja se dosta razlikuje od današnje. nazvao bih je “higijenskom”, pri čemu se pomoć unesrećenom (bolešću ili izbeglicama) javno i prenaglašava, ali u stvarnosti sprovodi samo pod uslovom da ne narušava sopstveni komfor i mir, i da ne “prlja ruke”. Skočiti u vodu da spaseš onog koji se davi ako si plivač je jedna stvar, a ukoliko si neplivač sasvim druga. Baš to drugo su uradili Parižani za naše naučnike. Humanost je, izgleda, usađena čoveku ontogenetski i neće nikada iščeznuti, ali je vreme i važeće socijalne prilike i filozofije modifikuju. Znači, ima i danas takvih osoba među nama, svako zna neku, samo su retke.
Pišete i o velikim dilemama francuskih lekara, pred kojima je bila odluka da jednim veoma riskantnim medicinskih eksperimentom spasu posledice neuspelog naučnog eksperimenta.
U “Slučaju Vinča” reč je o višeslojnim paradoksima. Lekari se odlučuju za eksperimentalno lečenje, koje potencijalno spasava živote, ali i ugrožava pacijente. Potom, naši naučnici su prvo žrtve nauke, a kasnije i žrtve nedovoljno razvijene medicine onog vremena. Na kraju, tu su dobrovoljni davaoci koštane srži, sa svojim odlukama i dilemama, od kojih je jedan bio lekar u bolnici “Kiri”. Dvojica glavnih francuskih lekara, Mate i Žame, funkcionišu kao kontrapunkt, dva različita zvuka o temi eksperimenta na ljudima, koji se na kraju sjedinjavaju u jedan.
U roman ste uveli jednu, može se pretpostaviti, fiktivnu ljubavnu priču o platonskoj vezi lekara i pacijentkinje?
Naravno, reč je fikciji i provokaciji, što je, rekao bih, legitimni književni postupak zbog kojeg pisac ne bi trebalo da se pravda. Ljubav ne određuje mesto nego slučajni susret, pa je moguća i u bolnici. Ali ovde je njeno ispoljavanje drukčije, maksimalno suzdržano i zatomljeno zbog razumljivih i teških okolnosti u kojima se taj slučajni susret dogodio.
Da li su uopšte pouzdano utvrđeni razlozi zbog kojih je došlo do akcidenta?
Savezna komisija za analizu akcidenta, na čelu sa Pavlom Savićem, objavila je 1959. izveštaj po kojem su postradali naučnici (u stvari četiri tehnička saradnika i dvojica studenata), kao i tadašnje rukovodstvo u “Vinči”, krivi zbog nemara i optuženi da su sami uzrokovali nemili događaj. Dakle, ljudska greška, kao prilikom većine nesreća sa nuklearnim postrojenjima. Međutim, po mom mišljenju, pre bi se moglo govoriti da su postradali bili žrtve nauke, jer su radili na reaktoru sa uranijumom koji namerno nije imao dovoljnu zaštitu za naučnike da bi merenja bila što preciznija. Ovo je bila ideja vinčanskih inženjera-fizičara, od kojih nijedan nije bio prisutan u hali sa reaktorom na dan akcidenta.
Sve što se odigravalo u Institutu, pa i ovaj događaj, bilo je pod neprestanom prismotrom politike što je u romanu oličeno u liku arogantnog udbaša Babića.
Istina je da je Udba imala istureno odeljenje u “Vinči”. Informacije iz sveta nuklearne nauke smatrane su tada strogo poverljivima, a tu je i spekulacija oko pravljenja atomske bombe. Babić personifikuje ondašnji restriktivni režim, koji ne popušta ni pred nesrećnim i umalo fatalnim sudbinama ozračenih naučnika. U stvari, za jednog od njih šestoro ozračenih i jeste bila fatalna jer mu transplantacija nije spasla život.
Prijateljstvo između francuskih lekara i njihovih pacijenata nastavljena je i posle lečenja, ali je i to ostalo daleko od očiju javnosti.
Da, zatvorili su se u neku kameru opskuru. A kako kaže Nikita Mihalkov na početku filma “Sunčanica”, kamera opskura ima mali objektiv, ako ne pogledaš kroz njega, ničega nema, izbrisan si iz istorije. Ovo je jedan od glavnih razloga za mistifikaciju tog događaja i razlog zašto s njim nije upoznata sadašnja generacija. Takođe, i jedan od važnih motiva da o tome pišem, naravno, na literarni način.
I medicina i tehnika poslednjih godina napreduju velikim koracima, ali moral, ljudskost i politika čini se da idu u obrnutom smeru.
Tačno. Saosećanje sa drugim, unesrećenim čovekom jeste urođeni refleks kod ljudi, ali dva antipodna formativna filozofska koncepta koji danas vladaju u većini društava - liberalno-kapitalistički i konzervativno-religijski - skoro jednako udaljavaju humanost od njenih prirodnih oblika. Prvo je puno koterije i lažne saosećajnosti, a drugo preterano restriktivno i netolerantno.
PLEMENITI FRANCUSKI LEKARI
Doktori Anri Žame i Žorž Mate su do smrti ostali prijatelji Jugoslavije i Srbije.
Da, Mate i konkretno. Dolazio je u bolnicu “Bežanijska kosa” da bez honorara leči najteže onkološke bolesnike, ne prekidajući posete ni tokom bombardovanja Srbije 1999. Danas onkološko odeljenje te bolnice nosi njegovo ime. Možda će ovaj roman i budući film baciti svetlo na njegov plemenit i dobronameran lik, barem kada je reč o srpskom narodu i našoj državi.
PAVLE SAVIĆ I ĐILAS
U romanu čitamo da je veliki naučnik Pavle Savić, idejni tvorac “Vinče”, bio žestoki protivnik ideje o stvaranju atomske bombe.
Prema nekim dokumentima i Savićevim kasnijim intervjuima, to je bio najveći razlog za njegovu smenu sa mesta direktora “Vinče” 1951, iako mu se priznavalo da je bio njen idejni tvorac. Paradoks je što je jedan od najvećih zagovornika bio Milovan Đilas, koji je kad se akcident dogodio već bio osuđen kao antidržavni element. Da paradoks bude još veći, baš Francuska mu je te 1958. dodelila nagradu Pri d'liberte za doprinos ljudskim slobodama.
Autor: Dragan Bogutović
Izvor: novosti.rs
U novom romanu “Slučaj Vinča” Goran Milašinović je pošao od decenijama prećutkivanih dramatičnih događaja iz 1958, kada je u Institutu za nuklearnu nauku, prilikom eksperimenta, petoro mladih saradnika bilo izloženo veoma visokoj i opasnoj dozi neutronskog i gama zračenja. Kao jedino rešenje za njihov spas, u Institutu “Kiri” u Parizu presađena im je koštana srž koju je, rizikujući svoje živote, nesebično dalo petoro hrabrih i plemenitih Francuza.
Po profesiji kardiolog, profesor Medicinskog fakulteta i direktor Pejsmejker centra u Kliničkom centru Srbije, Milašinović je objavio veoma zapažene romane “Voltin luk” (zajedno sa Živojinom Pavlovićem), “Heraklov greh”, “Posmatrač mora”, “Apsint”, “Maske Sofije de Monten”...
Šta je bio razlog vraćanja ovoj temi, kojom ste se na sasvim drugačiji način bavili u knjizi “Rascepi”, objavljenoj pre šest godina?
Fokus je isti, nesrećni akcident u “Vinči”, ali formalno, stilski i sadržajno “Slučaj Vinča” je skroz novi roman. Razlog je, malo, vremenska distanca i moj kritički pogled na prethodni roman, a više razgovori sa Draganom Bjelogrlićem i Vukom Ršumovićem povodom njihove ideje da se tema iz romana pretvori u igrani film. Potom, konsultovao sam se sa Igorom Marojevićem, urednikom u “Laguni”, i tako je nastao novi roman, u kojem je energija s nekih postmodernih tačaka u “Rascepima” preusmerena, u “Slučaju Vinča”, na sam događaj, živote, sudbine i motive dobrovoljnih davalaca koštane srži, Francuza, i naše nesrećne naučnike. Naravno, ovde nije reč o dokumentarnom štivu, njihovi životi i sudbine su u najvećoj meri fikcija, stvoreni prema mojim pretpostavljenim korelacijama između postupaka, karakternih crta i životnih okolnosti, neophodnih za herojsko delo.
Kako objašnjavate tu neverovatnu hrabrost i plemenitost petoro običnih Parižana?
To je okosnica romana. Pristati na pomoć drugom i po cenu ugrožavanja sopstvenog zdravlja i života je ona prava humanost, imanentna ljudskoj vrsti, koja se dosta razlikuje od današnje. nazvao bih je “higijenskom”, pri čemu se pomoć unesrećenom (bolešću ili izbeglicama) javno i prenaglašava, ali u stvarnosti sprovodi samo pod uslovom da ne narušava sopstveni komfor i mir, i da ne “prlja ruke”. Skočiti u vodu da spaseš onog koji se davi ako si plivač je jedna stvar, a ukoliko si neplivač sasvim druga. Baš to drugo su uradili Parižani za naše naučnike. Humanost je, izgleda, usađena čoveku ontogenetski i neće nikada iščeznuti, ali je vreme i važeće socijalne prilike i filozofije modifikuju. Znači, ima i danas takvih osoba među nama, svako zna neku, samo su retke.
Pišete i o velikim dilemama francuskih lekara, pred kojima je bila odluka da jednim veoma riskantnim medicinskih eksperimentom spasu posledice neuspelog naučnog eksperimenta.
U “Slučaju Vinča” reč je o višeslojnim paradoksima. Lekari se odlučuju za eksperimentalno lečenje, koje potencijalno spasava živote, ali i ugrožava pacijente. Potom, naši naučnici su prvo žrtve nauke, a kasnije i žrtve nedovoljno razvijene medicine onog vremena. Na kraju, tu su dobrovoljni davaoci koštane srži, sa svojim odlukama i dilemama, od kojih je jedan bio lekar u bolnici “Kiri”. Dvojica glavnih francuskih lekara, Mate i Žame, funkcionišu kao kontrapunkt, dva različita zvuka o temi eksperimenta na ljudima, koji se na kraju sjedinjavaju u jedan.
U roman ste uveli jednu, može se pretpostaviti, fiktivnu ljubavnu priču o platonskoj vezi lekara i pacijentkinje?
Naravno, reč je fikciji i provokaciji, što je, rekao bih, legitimni književni postupak zbog kojeg pisac ne bi trebalo da se pravda. Ljubav ne određuje mesto nego slučajni susret, pa je moguća i u bolnici. Ali ovde je njeno ispoljavanje drukčije, maksimalno suzdržano i zatomljeno zbog razumljivih i teških okolnosti u kojima se taj slučajni susret dogodio.
Da li su uopšte pouzdano utvrđeni razlozi zbog kojih je došlo do akcidenta?
Savezna komisija za analizu akcidenta, na čelu sa Pavlom Savićem, objavila je 1959. izveštaj po kojem su postradali naučnici (u stvari četiri tehnička saradnika i dvojica studenata), kao i tadašnje rukovodstvo u “Vinči”, krivi zbog nemara i optuženi da su sami uzrokovali nemili događaj. Dakle, ljudska greška, kao prilikom većine nesreća sa nuklearnim postrojenjima. Međutim, po mom mišljenju, pre bi se moglo govoriti da su postradali bili žrtve nauke, jer su radili na reaktoru sa uranijumom koji namerno nije imao dovoljnu zaštitu za naučnike da bi merenja bila što preciznija. Ovo je bila ideja vinčanskih inženjera-fizičara, od kojih nijedan nije bio prisutan u hali sa reaktorom na dan akcidenta.
Sve što se odigravalo u Institutu, pa i ovaj događaj, bilo je pod neprestanom prismotrom politike što je u romanu oličeno u liku arogantnog udbaša Babića.
Istina je da je Udba imala istureno odeljenje u “Vinči”. Informacije iz sveta nuklearne nauke smatrane su tada strogo poverljivima, a tu je i spekulacija oko pravljenja atomske bombe. Babić personifikuje ondašnji restriktivni režim, koji ne popušta ni pred nesrećnim i umalo fatalnim sudbinama ozračenih naučnika. U stvari, za jednog od njih šestoro ozračenih i jeste bila fatalna jer mu transplantacija nije spasla život.
Prijateljstvo između francuskih lekara i njihovih pacijenata nastavljena je i posle lečenja, ali je i to ostalo daleko od očiju javnosti.
Da, zatvorili su se u neku kameru opskuru. A kako kaže Nikita Mihalkov na početku filma “Sunčanica”, kamera opskura ima mali objektiv, ako ne pogledaš kroz njega, ničega nema, izbrisan si iz istorije. Ovo je jedan od glavnih razloga za mistifikaciju tog događaja i razlog zašto s njim nije upoznata sadašnja generacija. Takođe, i jedan od važnih motiva da o tome pišem, naravno, na literarni način.
I medicina i tehnika poslednjih godina napreduju velikim koracima, ali moral, ljudskost i politika čini se da idu u obrnutom smeru.
Tačno. Saosećanje sa drugim, unesrećenim čovekom jeste urođeni refleks kod ljudi, ali dva antipodna formativna filozofska koncepta koji danas vladaju u većini društava - liberalno-kapitalistički i konzervativno-religijski - skoro jednako udaljavaju humanost od njenih prirodnih oblika. Prvo je puno koterije i lažne saosećajnosti, a drugo preterano restriktivno i netolerantno.
PLEMENITI FRANCUSKI LEKARI
Doktori Anri Žame i Žorž Mate su do smrti ostali prijatelji Jugoslavije i Srbije.
Da, Mate i konkretno. Dolazio je u bolnicu “Bežanijska kosa” da bez honorara leči najteže onkološke bolesnike, ne prekidajući posete ni tokom bombardovanja Srbije 1999. Danas onkološko odeljenje te bolnice nosi njegovo ime. Možda će ovaj roman i budući film baciti svetlo na njegov plemenit i dobronameran lik, barem kada je reč o srpskom narodu i našoj državi.
PAVLE SAVIĆ I ĐILAS
U romanu čitamo da je veliki naučnik Pavle Savić, idejni tvorac “Vinče”, bio žestoki protivnik ideje o stvaranju atomske bombe.
Prema nekim dokumentima i Savićevim kasnijim intervjuima, to je bio najveći razlog za njegovu smenu sa mesta direktora “Vinče” 1951, iako mu se priznavalo da je bio njen idejni tvorac. Paradoks je što je jedan od najvećih zagovornika bio Milovan Đilas, koji je kad se akcident dogodio već bio osuđen kao antidržavni element. Da paradoks bude još veći, baš Francuska mu je te 1958. dodelila nagradu Pri d'liberte za doprinos ljudskim slobodama.
Autor: Dragan Bogutović
Izvor: novosti.rs
Autor: Goran Milašinović
