Goran Milašinović: Literatura nikada neće nestati
Naša neprolazna kolektivna polarizacija između evropskog istoka i zapada tema je romana „Apsint“, priznatog književnika i vrhunskog kardiohirurga Gorana Milašinovića, koja 15 godina nakon objavljivanja ovih dana doživljava reizdanje (Laguna). Glavni junak „Apsinta“, bečki lekar, etnički Srbin Mihajlo Alić, na početku Velikog rata doživljava rascep ličnosti, ne znajući za koju stranu da se opredeli, dovodeći svoju svest do ivice halucinogene stvarnosti i granice psihotičnosti. No, ta podvojenost glavnog junaka, kako ističe Goran Milašinović za Blic, nije jedina od koje boluju i naše društvo i narod, ali je potencijalno najzapaljivija kao društvena tema.
Taj roman svojevrsna je razglednica Evrope tokom prve polovine 20. veka, jer je Beograd samo početna staza, a koliko to putešestvije, u ovom trenutku, deluje nadrealno?
Da, glavni i ostali junaci romana žive i kreću se po Evropi kao u jednoj kući, iz sobe u sobu. Želeo sam da kažem da je Evropa ne samo geografski nego i iskustveno i kulturno kuća našeg naroda i ne treba da je doživljavamo kao udaljeni horizont. Pripadanje nekom širom prostoru određuju kulturni obrasci, a ne politika i masovne ideologije. Zato naša podvojenost između istoka i zapada Evrope nije i ne bi trebalo da bude antievropska. Problem je što naša kolektivna sklonost buntu i prkosu, uz urođeni fatalizam, lako dolazi pod uticaj politike i manipulacije od strane raznih velikih meta-naracija, uzrokujući u nama podele i sukobe, umesto da mudro i trezveno crpimo korist od toga što smo „jedno i drugo“. Pogledom sa strane s pravom se može činiti da smo duboko i „šizofreno“ podeljen narod, ali reč je o pogubnom uticaju politike i ciljevima pojedinaca i interesnih grupa. Međutim, polarizacija i „šizofrena“ podvojenost karakteristični su za ceo svet, koji je isečen krvavim rezovima i podeljen umesto povezan i združen. Jer ma kako se kulturno i civilizacijski razlikovali, reč je o jednom istom homo sapijensu koji na isti način voli, pati, misli, raduje se životu i plaši smrti.
Koliko je sada aktuelna i vaša knjiga „Lekari“ i da li vam se proteklih meseci vrzmala po glavi sudbina vašeg junaka profesora Splavskog, koji kada oboli, sebi postavlja pitanje – kako izlečiti lekara?
Zapanjujući, ali nažalost očekivani broj lekara i medicinskog osoblja je do sada oboleo i preminuo od Covida-19, budući da u požaru najviše stradaju – vatrogasci. Ali mislim da je Covid-19 povratio poverenje u medicinsku profesiju, ozbiljno poljuljano u poslednje vreme. Narod se uverio u čast ove duboko humane delatnosti, u kojoj se sopstveni život žrtvuje zarad drugog. Takve spoznaje su lekovite u beznađu nihilizma i egocentričnosti savremenog čoveka. Neke osnovne, nematerijalne vrednosti, poput, humanosti su ipak preživele.
Zbirka priča „Lekari“ je napisana sa idejom da su i lekari takođe ljudi od krvi i mesa, sa vrlinama i manama, pa tako i profesor Splavski, koji je to pokazao tek kad se sam razboleo. Strahovi i panike ne zaobilaze ni lekare. Stalno suočavanje sa umiranjem uzrokuje s jedne strane naviku i lakše podnošenje, a sa druge osvešćeno ili podsvesno razočaranje kako je život samo jedan tren.
Dokle se stiglo sa ekranizacijom vašeg romana „Slučaj Vinča“?
Kako me je obavestio Dragan Bjelogrlić, da nije bilo Covida-19, snimao bi se ove godine. Zanimljiva je saradnja nas dvojice i Vuka Ršumovića, glavnog scenariste, jer pokazuje da interakcija literature i filma nije jednosmerna. Temom humanosti francuskih građana da doniraju koštanu srž našim naučnicima 1958, pogođenim radijacionom bolešću zbog ozračivanja u Institutu „Vinča“, rizikujući živote, bavio sam se prvo u romanu „Rascepi“ 2011, ali sam na istu temu 2017. napisao i skroz drugačiji – „Slučaj Vinča“, i to baš nakon razgovora o potencijalnom filmu. Dakle, ne samo da književnost prethodi filmu nego može da se dogodi i obrnuto.
Koliko je rad na epistolarnom romanu „Voltin luk“ produbio vaše prijateljstvo sa Živojinom Pavlovićem i koliko su danas retki tako svestrani umovi?
To koliko mi duboko nedostaje Žikino prijateljstvo već sam izrazio mnogo puta. Ali trebalo bi da nam svima nedostaje. Ne samo zbog toga što smo mali narod koji nema mnogo umova tih formata i dometa nego i zbog njegove britke i nekorumpirane ljudske i umetničke savesti kojom bi danas mnoge prosvetlio i pomogao im da lakše razumeju i prihvate vreme protivrečnih i egzistencijalnih izazova u kojem živimo. Krivim stručnu i kritičku javnost koja danas bahato zanemaruje njegovo književno delo, proglašavajući ga neaktuelnim. Meni se čini da je on jednako ovovremen i da nam je njegov sirovi i surovi realizam danas neophodan i važan. Jer malo je pisaca u nas koji su uspeli da umetničkim sredstvima tako snažno pokažu ko smo i šta smo. A bez dijagnoze nema ni terapije.
Kad skinete beli mantil, uranjate u svet slova?
Što bi rekao Basara, jedva čekam da mi nešto padne na pamet da pišem, jer bez pisanja ne znam šta bih sa sobom. Izbor teme je uvek težak, ali je tačno da je meni književnost na prvom mestu kad skinem beli mantil. A šta se događa dalje, to ne znam. Miodrag Bulatović je govorio da on sam ništa ne radi, nego ima nekog malog čoveka u glavi koji mu govori šta da piše. Znam da samo tako zaspim zadovoljan i sa osećajem da je prethodni dan imao smisla. Knjige, priče, pisanje, čitanje, kontemplacija – to je moj svet u koji sam ušao u ranoj mladosti i ostao mu veran do danas.
Kao neko ko se rečima posvećuje nakon što zaradi hleb preko dana, šta biste rekli nekom mladom čoveku koji želi da mu pisanje bude sve i svja?
Tim „uzaludnim poslom“ treba da se bavi samo onaj ko bez njega ne može, ko oseća neizdrživu potrebu. On je danas uistinu uzaludan, jer ne donosi primerenu zaradu. Živimo u vremenu opšte farse, kada ozbiljnost poezije, drame ili tragedije nema nikakvu cenu. Današnjem dobu primereni su vulgarizovani i obesmišljeni zombiji, kojima nevidljivi autoriteti lako vladaju i do kojih ne dopiru glasovi pisaca koji imaju šta da kažu. Na sceni je poplava bezidejne, površne i ravne pisane reči koja zagađuje javnu scenu jednako kao razne „zadruge“ i „farme“. Ali literatura neće nikada nestati, samo su sada za nju teška vremena. Danas izgleda razumnije budućim piscima da obezbede egzistenciju nekom drugom korisnom i praktičnom aktivnošću, a pisanje da „ostave za uveče“. Jer, kako bi rekao Pol Oster, uveče, pred spavanje su nam čitali priče kad smo bili mali, a sada smo odrasli, pa ih čitamo, to jest pišemo sami sebi. A to nema nikakve veze sa mojim primerom; sve se dogodilo slučajno i bez plana.
Razgovarala: Jelena Koprivica
Izvor: Blic
Foto: Predrag Mitić
Da, glavni i ostali junaci romana žive i kreću se po Evropi kao u jednoj kući, iz sobe u sobu. Želeo sam da kažem da je Evropa ne samo geografski nego i iskustveno i kulturno kuća našeg naroda i ne treba da je doživljavamo kao udaljeni horizont. Pripadanje nekom širom prostoru određuju kulturni obrasci, a ne politika i masovne ideologije. Zato naša podvojenost između istoka i zapada Evrope nije i ne bi trebalo da bude antievropska. Problem je što naša kolektivna sklonost buntu i prkosu, uz urođeni fatalizam, lako dolazi pod uticaj politike i manipulacije od strane raznih velikih meta-naracija, uzrokujući u nama podele i sukobe, umesto da mudro i trezveno crpimo korist od toga što smo „jedno i drugo“. Pogledom sa strane s pravom se može činiti da smo duboko i „šizofreno“ podeljen narod, ali reč je o pogubnom uticaju politike i ciljevima pojedinaca i interesnih grupa. Međutim, polarizacija i „šizofrena“ podvojenost karakteristični su za ceo svet, koji je isečen krvavim rezovima i podeljen umesto povezan i združen. Jer ma kako se kulturno i civilizacijski razlikovali, reč je o jednom istom homo sapijensu koji na isti način voli, pati, misli, raduje se životu i plaši smrti.
Koliko je sada aktuelna i vaša knjiga „Lekari“ i da li vam se proteklih meseci vrzmala po glavi sudbina vašeg junaka profesora Splavskog, koji kada oboli, sebi postavlja pitanje – kako izlečiti lekara?
Zapanjujući, ali nažalost očekivani broj lekara i medicinskog osoblja je do sada oboleo i preminuo od Covida-19, budući da u požaru najviše stradaju – vatrogasci. Ali mislim da je Covid-19 povratio poverenje u medicinsku profesiju, ozbiljno poljuljano u poslednje vreme. Narod se uverio u čast ove duboko humane delatnosti, u kojoj se sopstveni život žrtvuje zarad drugog. Takve spoznaje su lekovite u beznađu nihilizma i egocentričnosti savremenog čoveka. Neke osnovne, nematerijalne vrednosti, poput, humanosti su ipak preživele.
Zbirka priča „Lekari“ je napisana sa idejom da su i lekari takođe ljudi od krvi i mesa, sa vrlinama i manama, pa tako i profesor Splavski, koji je to pokazao tek kad se sam razboleo. Strahovi i panike ne zaobilaze ni lekare. Stalno suočavanje sa umiranjem uzrokuje s jedne strane naviku i lakše podnošenje, a sa druge osvešćeno ili podsvesno razočaranje kako je život samo jedan tren.
Dokle se stiglo sa ekranizacijom vašeg romana „Slučaj Vinča“?
Kako me je obavestio Dragan Bjelogrlić, da nije bilo Covida-19, snimao bi se ove godine. Zanimljiva je saradnja nas dvojice i Vuka Ršumovića, glavnog scenariste, jer pokazuje da interakcija literature i filma nije jednosmerna. Temom humanosti francuskih građana da doniraju koštanu srž našim naučnicima 1958, pogođenim radijacionom bolešću zbog ozračivanja u Institutu „Vinča“, rizikujući živote, bavio sam se prvo u romanu „Rascepi“ 2011, ali sam na istu temu 2017. napisao i skroz drugačiji – „Slučaj Vinča“, i to baš nakon razgovora o potencijalnom filmu. Dakle, ne samo da književnost prethodi filmu nego može da se dogodi i obrnuto.
Koliko je rad na epistolarnom romanu „Voltin luk“ produbio vaše prijateljstvo sa Živojinom Pavlovićem i koliko su danas retki tako svestrani umovi?
To koliko mi duboko nedostaje Žikino prijateljstvo već sam izrazio mnogo puta. Ali trebalo bi da nam svima nedostaje. Ne samo zbog toga što smo mali narod koji nema mnogo umova tih formata i dometa nego i zbog njegove britke i nekorumpirane ljudske i umetničke savesti kojom bi danas mnoge prosvetlio i pomogao im da lakše razumeju i prihvate vreme protivrečnih i egzistencijalnih izazova u kojem živimo. Krivim stručnu i kritičku javnost koja danas bahato zanemaruje njegovo književno delo, proglašavajući ga neaktuelnim. Meni se čini da je on jednako ovovremen i da nam je njegov sirovi i surovi realizam danas neophodan i važan. Jer malo je pisaca u nas koji su uspeli da umetničkim sredstvima tako snažno pokažu ko smo i šta smo. A bez dijagnoze nema ni terapije.
Kad skinete beli mantil, uranjate u svet slova?
Što bi rekao Basara, jedva čekam da mi nešto padne na pamet da pišem, jer bez pisanja ne znam šta bih sa sobom. Izbor teme je uvek težak, ali je tačno da je meni književnost na prvom mestu kad skinem beli mantil. A šta se događa dalje, to ne znam. Miodrag Bulatović je govorio da on sam ništa ne radi, nego ima nekog malog čoveka u glavi koji mu govori šta da piše. Znam da samo tako zaspim zadovoljan i sa osećajem da je prethodni dan imao smisla. Knjige, priče, pisanje, čitanje, kontemplacija – to je moj svet u koji sam ušao u ranoj mladosti i ostao mu veran do danas.
Kao neko ko se rečima posvećuje nakon što zaradi hleb preko dana, šta biste rekli nekom mladom čoveku koji želi da mu pisanje bude sve i svja?
Tim „uzaludnim poslom“ treba da se bavi samo onaj ko bez njega ne može, ko oseća neizdrživu potrebu. On je danas uistinu uzaludan, jer ne donosi primerenu zaradu. Živimo u vremenu opšte farse, kada ozbiljnost poezije, drame ili tragedije nema nikakvu cenu. Današnjem dobu primereni su vulgarizovani i obesmišljeni zombiji, kojima nevidljivi autoriteti lako vladaju i do kojih ne dopiru glasovi pisaca koji imaju šta da kažu. Na sceni je poplava bezidejne, površne i ravne pisane reči koja zagađuje javnu scenu jednako kao razne „zadruge“ i „farme“. Ali literatura neće nikada nestati, samo su sada za nju teška vremena. Danas izgleda razumnije budućim piscima da obezbede egzistenciju nekom drugom korisnom i praktičnom aktivnošću, a pisanje da „ostave za uveče“. Jer, kako bi rekao Pol Oster, uveče, pred spavanje su nam čitali priče kad smo bili mali, a sada smo odrasli, pa ih čitamo, to jest pišemo sami sebi. A to nema nikakve veze sa mojim primerom; sve se dogodilo slučajno i bez plana.
Razgovarala: Jelena Koprivica
Izvor: Blic
Foto: Predrag Mitić
Autor: Goran Milašinović
