Goran Skrobonja: Fantastika čuva srpsku književnost od nestanka
„Od začetka moje saradnje sa Ivanom Nešićem znao sam da njegova sjajna osnovna zamisao može zaista da bude interesantna za mnoge čitaoce, pod uslovom da bude valjano razrađena i pretočena u zanimljiv i ubedljivo napisani roman.
S druge strane, navikao sam tokom decenija bavljenja ovim poslom na to da u njemu ne postoje pravila i da ponekad i ono što vam se čini kao sigurna formula za uspeh može neslavno da propadne i da čitaoci na to ni ne obrate pažnju.“
Kazao je ovo u razgovoru za „Glas Srpske“ pisac, scenarista, prevodilac i izdavač Goran Skrobonja, govoreći o romanu „Firentinski dublet – Sfumato“, koji je pisao sa kolegom Ivanom Nešićem, a u kojem čuveni srpski pisac Milovan Glišić istražuje slučajeve i misteriju o Džeku Trboseku u viktorijanskom Londonu. Prva knjiga je postala hit kod publike, uz odlične reakcije kritike, a slična sudbina vjerovatno čeka i nastavak.
„Čini mi se da je zanimanju za ovu pustolovnu pripovest o onome što se Milovanu Glišiću gotovo stoprocentno sigurno nije dogodilo na proleće 1889. godine – ali ne možete dokazati da nije – najviše doprinelo to naše poigravanje stvarnim istorijskim ličnostima u pripovesti koja podseća možda na ono što su u svojim slavnim danima pisali Žil Vern ili Herbert Džordž Vels“, dodaje Skrobonja.
Zanimljivo je da ste do te, po svemu sudeći, vrlo uspješne ideje stigli potpuno neplanirano, sarađujući sa kolegom Ivanom Nešićom na antologiji „U znaku Vampira/ce“?
Kako to obično biva u spisateljskom (a možda i u svakom drugom) poslu, najbolje „kombinacije“ nastaju u – kafani. Tako je bilo i ovog puta. Ivan i ja smo još 2011. razgovarali o antologiji savremenih pripovetki o vampirima koju sam želeo da priredim za moju izdavačku kuću (iz tog poduhvata su se „ispilile“ dve knjige – ona obimnija, sa muškim pričama i ona druga vitkija, tananija i nežnija, kako i priliči, sa ženskim pričama o našim omiljenim krvopijama). Ivan mi je rekao da bi želeo da napiše novelu u kojoj je Milovan Glišić prvi „profajler“ u istoriji kriminalistike, čuven po tome što je pomogao srpskoj policiji da uhvati serijskog ubicu Savu Savanovića koji je svoje zločine maskirao kao napade vampira. Naravno, to je već bilo Ivanovo preuređenje istorije srpske proze (Glišićeva pripovetka „Posle devedeset godina“ po kojoj je Đorđe Kadijević snimio „Leptiricu“) i samo po sebi izvanredno, ali Ivan tu nije stao: po njegovom naumu, zahvaljujući toj Glišićevoj sposobnosti, kralj Milan njega šalje u London na zahtev Skotland jarda da pomogne Englezima u hvatanju – Džeka Trboseka. Istog trena kada sam to čuo, znao sam da je za valjanu obradu ovih ideja format novele pretesan. Predložio sam Ivanu da napišemo zajedno roman i on je pristao. Sada, punih deset godina posle tog sudbonosnog kafanskog dogovora, eto i knjige.
Šta publika može očekivati od drugog dijela tog romana, nazvanog „Kjaroskuro“ i da li možemo očekivati nove nastavke?
U prvoj knjizi smo otvorili mnoga pitanja i sve što mogu da kažem jeste da će čitaoci dobiti sve odgovore – uključujući i na ono najintrigantnije: „Ko je Džek Trbosek?“. U epilogu na neki način svodimo sve ono što se dogodilo u obe knjige, ali ostajemo verni broju dva (dva pisca, dve renesansne beležnice, dva toma, dva Trboseka...), tako da će čitalac saznati i za nove okolnosti koje ostavljaju mogućnost za dva nastavka. Bio sam apsolutno ubeđen da nastavke nećemo pisati – čak sam se našalio kad je Ivan natuknuo kako bismo mogli da nastavimo da pratimo doživljaje Milovana Glišića i Tase Milenkovića, ovog puta u Rusiji, rekavši da bi nastavak trebalo da nazovemo, recimo, „Petrogradski kvartet“ i objavimo ga u četiri toma. No, posle promocije „Dubleta“ na festivalu Art-anima podrobnije smo porazgovarali o tome i kada mi je saopštio šta mu je zaista na pameti u vezi sa mogućim nastavcima, ne mogu da prestanem da razmišljam o tome.
Žanr stimpanka, jedan je od najpopularnijih podžanrova svjetske fantastike, ali kod nas nije pretjerano privlačio pisce, iako imamo obilje istorijskog materijala zgodnog za „nova“ tumačenja.
Svedočimo uzletu epske fantastike u savremenoj srpskoj književnosti, ali sa specifičnim motivima iz naše istorije i tradicije, što je pohvalno. Mladi autori su podstaknuti filmovima ili romanima tog podžanra koji su postigli planetarni uspeh („Gospodar prstenova“, „Igra prestola“) i normalno je što žele i sami da se u njemu okušaju. Alternativna istorija i stimpank, kao svojevrsni spoj naučne fantastike i viktorijanskog pustolovnog romana, zavodljivi su i omogućavaju poigravanje temama, motivima, likovima. Ali, da bi bili jednako prihvaćeni kao ostvarenja herojske fantastike, moraju se više prevoditi i objavljivati. Svojevremeno smo imali na srpskom izvanrednu knjigu Kima Njumena „Anno Dracula“, kao i čuveni strip „Liga izuzetnih džentlmena“, ali to je premalo da bi ostavilo značajniji trag u interesovanju i usmerenju mladih pisaca fantastike. Nadam se da će im knjige poput „Dubleta“, ili mojih ranijih alternativno-istorijskih romana, skrenuti pažnju na sve ono što stimpank nudi.
Čini se da u posljednjih 20 godina žanr fantastike doživljava pravu renesansu kod nas, uz brojna djela na o ovoj tematici?
Pisci koji danas pišu fantastiku odrasli su sa njom i logično je da će poželeti da se u njoj oprobaju. Čini mi se da su realizam i postmodernizam na sigurnom putu biološkog zalaska, zajedno sa onima koji ih pišu, kao i retkim preostalim kritičarima koji o njima govore ili ih analiziraju. Sumorna slika ovogodišnjeg interesovanja budućih studenata za proučavanje srpskog jezika i književnosti na fakultetu ukazuje na to da za generaciju ili dve više neće biti ni kritičara ni pisaca školovanih na Skerlićevskoj tradiciji po kojoj se sve što nosi u sebi makar trunku fantastike automatski mora svrstati u petparačku književnost. Možda će dela iz različitih podžanrova fantastike koja danas nastaju i koje niko od tih glavnotokovskih ljudi iz visokih dvoraca ne primećuje za dve ili tri decenije sačuvati srpsku književnost od potpunog nestanka,
Ako je suditi po ovom romanu ili djelima poput „Kada kažeš da sam tvoj“ i zbirke „Klopka i druge priče“, vi, nakon dugogodišnje borbe u žanrovskim vodama, pravite otklon od klasičnog horora i fantastike prema slipstrimu i glavnotokovskoj književnosti?
Ne razmišljam na taj način. Dovoljno sam toga napisao da više ne sedam za računar sa idejom: „E, sad ću da napišem jezivu priču sa puno krvi“, ili „Ovo će biti prava svemirska opera, sa sve pevanjem i pucanjem“. Sada priče koje su u meni i koje žele da se predstave svetu same sebi pronalaze formu. U slučaju romana „Kada kažeš da sam tvoj“ imamo na prvi pogled tekst u kojem nema ničeg fantastičnog. Međutim – glavni lik i novotalasni bend Kalkuta čiji je on bio frontmen potpuno su izmišljeni i u interakciji sa stvarnim događajima i likovima (uglavnom iz moje mladosti i tih davnih, nezaboravnih osamdesetih) odvodi priču u domen alternativne istorije. Bilo je zanimljivih trenutaka, kada su mi se čitaoci obraćali sa molbom da im nekako pošaljem MP 3 fajlove sa pesmama te famozne Kalkute, dok su je drugi marljivo tražili na Jutjubu i uspeli da pronađu samo romski duvački orkestar sa tim nazivom. Što se tiče zbirke „Klopka“, moglo bi se reći da ste u pravu, ali samo kada je jedna, naslovna pripovetka posredi. A jedna „Klopka“ ne čini mejnstrim, zar ne?
Uz brojne obaveze i dalje ne odustajete od prevođenja?
Obično se dogovaram sa izdavačima i oni znaju šta treba da mi ponude, a šta ne. Imam tu sreću da budem u prilici da prevodim knjige (ili stripove!) koje volim, tako da je posredi spoj lepog i korisnog. U ovom trenutku radim na prevodu treće knjige iz trilogije „Luna“ Ijana Mekdonalda, a čekaju me i dva sledeća toma „Princa Valijanta“.
Jasno je da je Ijan Mekdonald Vaš omiljeni pisac za prevođenje, nakon Kinga, Barkera i Simonsa, ali osim njih u čijim ste knjigama posebno uživali, prvo kao čitalac, a potom kao i prevodilac?
Voleo sam knjige Reja Bredberija i Nila Gejmena, ali su mi možda najviše uživanja pružale i pružaju knjige Kurta Vonegata: „Klanica 5“, „Doručak šampiona“, „Svračje noge“ i „Galapagos“...
Nakon Paladina, rekli ste da ste završili sa izdavačkim poslom u Srbiji za sva vremena, ali Šon Koneri reče jednom: „Nikad ne reci nikad“.
Mnogo volim Konerija i čitaoci će se možda iznenaditi kada ga budu prepoznali na stranicama knjige „Firentinski dublet: Kjaroskuro“. Ali, za sada ne odustajem od odluke da se ne vraćam izdavaštvu.
U Bijelom Polju dobili ste nagradu Zlatni zmaj za doprinos fantastičnoj književnosti. Kada pogledate unazad na karijeru da li biste nešto mijenjali i šta bi to bilo ako je odgovor potvrdan?
Možda bih sa više upornosti tragao za nekim ko bi profesionalno i dobro preveo moje knjige na engleski, a ostalo, kako ono Čola kaže: „Ništa ja tu ne bi' dir'o“.
Da li ste ikad mogli pretpostaviti u šta će se projekat „Rubber Soul“ pretvoriti, kada ste, sad davnih devedesetih, prihvatili poziv profesora Ćirića ili kada ste pisali istoimenu novelu?
Naravno da nisam, ali čitava priča sa projektom možda je nešto najlepše čime sam se u životu bavio i na neki način sam se kroz nju odužio Bitlsima za divne trenutke i inspiraciju koju su mi pružili u mladosti. Zahvalan sam Rastku i ekipi zbog toga što sam bio u prilici da pišem tekstove za nepostojeće pesme „čupavaca iz Liverpula“ i njima generacijama slušalaca dočaram malo tog originalnog, starog Bitls sna iz šezdesetih.
Autor: Branislav Predojević
Izvor: Glas Srpske
S druge strane, navikao sam tokom decenija bavljenja ovim poslom na to da u njemu ne postoje pravila i da ponekad i ono što vam se čini kao sigurna formula za uspeh može neslavno da propadne i da čitaoci na to ni ne obrate pažnju.“
Kazao je ovo u razgovoru za „Glas Srpske“ pisac, scenarista, prevodilac i izdavač Goran Skrobonja, govoreći o romanu „Firentinski dublet – Sfumato“, koji je pisao sa kolegom Ivanom Nešićem, a u kojem čuveni srpski pisac Milovan Glišić istražuje slučajeve i misteriju o Džeku Trboseku u viktorijanskom Londonu. Prva knjiga je postala hit kod publike, uz odlične reakcije kritike, a slična sudbina vjerovatno čeka i nastavak.
„Čini mi se da je zanimanju za ovu pustolovnu pripovest o onome što se Milovanu Glišiću gotovo stoprocentno sigurno nije dogodilo na proleće 1889. godine – ali ne možete dokazati da nije – najviše doprinelo to naše poigravanje stvarnim istorijskim ličnostima u pripovesti koja podseća možda na ono što su u svojim slavnim danima pisali Žil Vern ili Herbert Džordž Vels“, dodaje Skrobonja.
Zanimljivo je da ste do te, po svemu sudeći, vrlo uspješne ideje stigli potpuno neplanirano, sarađujući sa kolegom Ivanom Nešićom na antologiji „U znaku Vampira/ce“?
Kako to obično biva u spisateljskom (a možda i u svakom drugom) poslu, najbolje „kombinacije“ nastaju u – kafani. Tako je bilo i ovog puta. Ivan i ja smo još 2011. razgovarali o antologiji savremenih pripovetki o vampirima koju sam želeo da priredim za moju izdavačku kuću (iz tog poduhvata su se „ispilile“ dve knjige – ona obimnija, sa muškim pričama i ona druga vitkija, tananija i nežnija, kako i priliči, sa ženskim pričama o našim omiljenim krvopijama). Ivan mi je rekao da bi želeo da napiše novelu u kojoj je Milovan Glišić prvi „profajler“ u istoriji kriminalistike, čuven po tome što je pomogao srpskoj policiji da uhvati serijskog ubicu Savu Savanovića koji je svoje zločine maskirao kao napade vampira. Naravno, to je već bilo Ivanovo preuređenje istorije srpske proze (Glišićeva pripovetka „Posle devedeset godina“ po kojoj je Đorđe Kadijević snimio „Leptiricu“) i samo po sebi izvanredno, ali Ivan tu nije stao: po njegovom naumu, zahvaljujući toj Glišićevoj sposobnosti, kralj Milan njega šalje u London na zahtev Skotland jarda da pomogne Englezima u hvatanju – Džeka Trboseka. Istog trena kada sam to čuo, znao sam da je za valjanu obradu ovih ideja format novele pretesan. Predložio sam Ivanu da napišemo zajedno roman i on je pristao. Sada, punih deset godina posle tog sudbonosnog kafanskog dogovora, eto i knjige.
Šta publika može očekivati od drugog dijela tog romana, nazvanog „Kjaroskuro“ i da li možemo očekivati nove nastavke?
U prvoj knjizi smo otvorili mnoga pitanja i sve što mogu da kažem jeste da će čitaoci dobiti sve odgovore – uključujući i na ono najintrigantnije: „Ko je Džek Trbosek?“. U epilogu na neki način svodimo sve ono što se dogodilo u obe knjige, ali ostajemo verni broju dva (dva pisca, dve renesansne beležnice, dva toma, dva Trboseka...), tako da će čitalac saznati i za nove okolnosti koje ostavljaju mogućnost za dva nastavka. Bio sam apsolutno ubeđen da nastavke nećemo pisati – čak sam se našalio kad je Ivan natuknuo kako bismo mogli da nastavimo da pratimo doživljaje Milovana Glišića i Tase Milenkovića, ovog puta u Rusiji, rekavši da bi nastavak trebalo da nazovemo, recimo, „Petrogradski kvartet“ i objavimo ga u četiri toma. No, posle promocije „Dubleta“ na festivalu Art-anima podrobnije smo porazgovarali o tome i kada mi je saopštio šta mu je zaista na pameti u vezi sa mogućim nastavcima, ne mogu da prestanem da razmišljam o tome.
Žanr stimpanka, jedan je od najpopularnijih podžanrova svjetske fantastike, ali kod nas nije pretjerano privlačio pisce, iako imamo obilje istorijskog materijala zgodnog za „nova“ tumačenja.
Svedočimo uzletu epske fantastike u savremenoj srpskoj književnosti, ali sa specifičnim motivima iz naše istorije i tradicije, što je pohvalno. Mladi autori su podstaknuti filmovima ili romanima tog podžanra koji su postigli planetarni uspeh („Gospodar prstenova“, „Igra prestola“) i normalno je što žele i sami da se u njemu okušaju. Alternativna istorija i stimpank, kao svojevrsni spoj naučne fantastike i viktorijanskog pustolovnog romana, zavodljivi su i omogućavaju poigravanje temama, motivima, likovima. Ali, da bi bili jednako prihvaćeni kao ostvarenja herojske fantastike, moraju se više prevoditi i objavljivati. Svojevremeno smo imali na srpskom izvanrednu knjigu Kima Njumena „Anno Dracula“, kao i čuveni strip „Liga izuzetnih džentlmena“, ali to je premalo da bi ostavilo značajniji trag u interesovanju i usmerenju mladih pisaca fantastike. Nadam se da će im knjige poput „Dubleta“, ili mojih ranijih alternativno-istorijskih romana, skrenuti pažnju na sve ono što stimpank nudi.
Čini se da u posljednjih 20 godina žanr fantastike doživljava pravu renesansu kod nas, uz brojna djela na o ovoj tematici?
Pisci koji danas pišu fantastiku odrasli su sa njom i logično je da će poželeti da se u njoj oprobaju. Čini mi se da su realizam i postmodernizam na sigurnom putu biološkog zalaska, zajedno sa onima koji ih pišu, kao i retkim preostalim kritičarima koji o njima govore ili ih analiziraju. Sumorna slika ovogodišnjeg interesovanja budućih studenata za proučavanje srpskog jezika i književnosti na fakultetu ukazuje na to da za generaciju ili dve više neće biti ni kritičara ni pisaca školovanih na Skerlićevskoj tradiciji po kojoj se sve što nosi u sebi makar trunku fantastike automatski mora svrstati u petparačku književnost. Možda će dela iz različitih podžanrova fantastike koja danas nastaju i koje niko od tih glavnotokovskih ljudi iz visokih dvoraca ne primećuje za dve ili tri decenije sačuvati srpsku književnost od potpunog nestanka,
Ako je suditi po ovom romanu ili djelima poput „Kada kažeš da sam tvoj“ i zbirke „Klopka i druge priče“, vi, nakon dugogodišnje borbe u žanrovskim vodama, pravite otklon od klasičnog horora i fantastike prema slipstrimu i glavnotokovskoj književnosti?
Ne razmišljam na taj način. Dovoljno sam toga napisao da više ne sedam za računar sa idejom: „E, sad ću da napišem jezivu priču sa puno krvi“, ili „Ovo će biti prava svemirska opera, sa sve pevanjem i pucanjem“. Sada priče koje su u meni i koje žele da se predstave svetu same sebi pronalaze formu. U slučaju romana „Kada kažeš da sam tvoj“ imamo na prvi pogled tekst u kojem nema ničeg fantastičnog. Međutim – glavni lik i novotalasni bend Kalkuta čiji je on bio frontmen potpuno su izmišljeni i u interakciji sa stvarnim događajima i likovima (uglavnom iz moje mladosti i tih davnih, nezaboravnih osamdesetih) odvodi priču u domen alternativne istorije. Bilo je zanimljivih trenutaka, kada su mi se čitaoci obraćali sa molbom da im nekako pošaljem MP 3 fajlove sa pesmama te famozne Kalkute, dok su je drugi marljivo tražili na Jutjubu i uspeli da pronađu samo romski duvački orkestar sa tim nazivom. Što se tiče zbirke „Klopka“, moglo bi se reći da ste u pravu, ali samo kada je jedna, naslovna pripovetka posredi. A jedna „Klopka“ ne čini mejnstrim, zar ne?
Uz brojne obaveze i dalje ne odustajete od prevođenja?
Obično se dogovaram sa izdavačima i oni znaju šta treba da mi ponude, a šta ne. Imam tu sreću da budem u prilici da prevodim knjige (ili stripove!) koje volim, tako da je posredi spoj lepog i korisnog. U ovom trenutku radim na prevodu treće knjige iz trilogije „Luna“ Ijana Mekdonalda, a čekaju me i dva sledeća toma „Princa Valijanta“.
Jasno je da je Ijan Mekdonald Vaš omiljeni pisac za prevođenje, nakon Kinga, Barkera i Simonsa, ali osim njih u čijim ste knjigama posebno uživali, prvo kao čitalac, a potom kao i prevodilac?
Voleo sam knjige Reja Bredberija i Nila Gejmena, ali su mi možda najviše uživanja pružale i pružaju knjige Kurta Vonegata: „Klanica 5“, „Doručak šampiona“, „Svračje noge“ i „Galapagos“...
Nakon Paladina, rekli ste da ste završili sa izdavačkim poslom u Srbiji za sva vremena, ali Šon Koneri reče jednom: „Nikad ne reci nikad“.
Mnogo volim Konerija i čitaoci će se možda iznenaditi kada ga budu prepoznali na stranicama knjige „Firentinski dublet: Kjaroskuro“. Ali, za sada ne odustajem od odluke da se ne vraćam izdavaštvu.
U Bijelom Polju dobili ste nagradu Zlatni zmaj za doprinos fantastičnoj književnosti. Kada pogledate unazad na karijeru da li biste nešto mijenjali i šta bi to bilo ako je odgovor potvrdan?
Možda bih sa više upornosti tragao za nekim ko bi profesionalno i dobro preveo moje knjige na engleski, a ostalo, kako ono Čola kaže: „Ništa ja tu ne bi' dir'o“.
Da li ste ikad mogli pretpostaviti u šta će se projekat „Rubber Soul“ pretvoriti, kada ste, sad davnih devedesetih, prihvatili poziv profesora Ćirića ili kada ste pisali istoimenu novelu?
Naravno da nisam, ali čitava priča sa projektom možda je nešto najlepše čime sam se u životu bavio i na neki način sam se kroz nju odužio Bitlsima za divne trenutke i inspiraciju koju su mi pružili u mladosti. Zahvalan sam Rastku i ekipi zbog toga što sam bio u prilici da pišem tekstove za nepostojeće pesme „čupavaca iz Liverpula“ i njima generacijama slušalaca dočaram malo tog originalnog, starog Bitls sna iz šezdesetih.
Autor: Branislav Predojević
Izvor: Glas Srpske
Autor: Ivan Nešić
