„Hajduk u Beogradu“ približava se svom 40. rođendanu. Da li ste te, sada već davne 1985, pomislili da stvarate kultni serijal na kojem će generacije odrastati?

Kako bih tada to mogao da pomislim? Jednostavno sam pisao, čak i ne pomišljajući gde bih i kako to da objavim. Rukopis je prekucan, povezan i ostao na stolu. Nekoliko dana potom, na ulici ispred zgrade televizije, dok smo ćaskali, pitao me je moj veliki prijatelj Miloš Nikolić, pisac i dramaturg, šta pišem. „Ništa“, odgovorio sam. „Završio sam nešto kao roman za decu.“ „Roman? Donesi mi rukopis, baš me zanima.“ Doneo sam rukopis sutradan, a već posle nekoliko dana zovnuo me je telefonom da dođem kod njega, ispred televizije. Došao sam, a on mi je kazao da me vodi, nije hteo da kaže kud, jer je trebalo da bude iznenađenje. Odveo me je u izdavačku kuću Vuk Karadžić kod urednice Branke Tasić i rekao: „Evo, ovo je taj autor!“ Ispostavilo se da je urednica odlučila da objavi moju knjigu. Posle je to u stvari uradio Branko V. Radičević. Te godine „Hajduku“ je dodeljena „Zabavnikova nagrada“ i tako je počelo. Malo-pomalo, roman po roman, i nastao je serijal od devet knjiga.

U čemu je tajna ogromne popularnosti Gligorija Pecikoze, čime je to šarmirao čitaoce od 7 do 107 godina?

Ne znam, verujte mi! Mislim da je suština u tome što su mladi dobili ono što im je tada bilo neophodno. Lektira je bila neomiljena, knjige koje su im preporučivali nastavnici, bibliotekari i roditelji morali su da čitaju. „Hajduka“ nisu morali, no želeli su i voleli. Bio je njihov. Išao je iz ruke u ruku, a onda su izdavači shvatili da je to dobra roba. Tako je dostigao zavidan tiraž u našoj Jugi. Tako je i mogao da „šarmira“ mlade čitaoce, ali i odrasle željne takvih knjiga, kojih je bilo retko, veoma retko. Sreća te je postojao jedan Branko Ćopić.

Postoji li knjiga u serijalu o Hajduku koja je Vama najdraža?

Nema. Sve su mi drage, svaka na svoj način. Da vam pomognem. Pitajte majku koje od svoje dece najviše voli. I eto i mog odgovora na vaše pitanje.

Pored Gligorija, njegov nerazdvojni drugar Himalaja stekao je veliku popularnost i ljubav kod čitalaca. Da li bi posle romana „Hajduk po Himalaji“ mogao da Himalaja dobije i svoj serijal?

Himalaja je i moj posebno drag lik. Dečak bezmalo tih osobina je stvarno postojao. Bio je moj đak. Veoma brzo sam izgubio vezu s njim. Nije mi se javljao, a ni ja njemu. Ispalo je da je tako najbolje. Mogao sam da gradim lik po svom nahođenju... Neće Himalaja moći da dobije svoj serijal, jer to ne želim niti mogu. Bilo bi besmisleno, zar ne?

Pričalo se o filmu i seriji o Hajduku i da bi to bio „srpski odgovor na Harija Potera“. Da li bi u doglednoj budućnosti Gligorije mogao da i filmski ili TV junak?

Pričalo se i još se povremeno priča, no čini mi se – uzalud. Pitanje bi trebalo uputiti Milanu Todoroviću, reditelju i producentu. On je pre korone pustio u promet priču o Hajduku na filmu...

Današnji tinejdžeri sve manje čitaju. Kako omladinu vratiti knjizi u carstvu vrhunske tehnologije?

Pojma nemam! Mislim da je, ipak, nemoguće... Nekoliko puta sam najavio da će knjiga i čitanje opstati kao privilegija pismenih, istinski obrazovanih. Samo tako.

Roman „San“ je za mnoge bio iznenađenje, pogotovo za one koji su očekivali tematiku sličnu Hajduku. Čini se da je taj roman možda i Vaše najličnije književno delo do sada ili utisak možda vara?

Ne shvatam taj pojam „najličnije“! „San“ je napisan na molbu Stojana Ristića Nerona kao pozorišni komad za dečju scenu Ateljea mladih u Pančevu. Godinama potom napisao sam roman, prema tekstu pozorišnog komada. To i jeste lično koliko i ostalo što sam pisao, napisao i što su mi objavili. Ništa ličnije...

Kakva je uloga književnosti i umetnosti danas?

Vrlo ozbiljno pitanje! Nisam pozvan da o tome mislim i razgovaram – ja sam samo „dečji pisac“, nikako teoretičar ili analizator.

Da li je priča o Hajduku sigurno zaokružena ili možemo očekivati još neki nastavak omiljenog dečjeg junaka?

Nema nastavaka. Bar u to verujem.

Kakav je osećaj biti zvanično najčitaniji pisac za decu u poslednje tri decenije?

Mislim da više nisam „najčitanji“. Došla je nekolicina vrlo čitanih. Hajduk, hvala Bogu, traje i dobar je osećaj biti i dalje čitan. Meni je to potvrda da nisam uzalud živeo.

Autor: Srećko Milovanović
Izvor: Ekspres