Haled Hoseini govori o roditeljstvu i političkom azilu
Za Haleda Hoseinija, činjenica da je postao otac imala je neočekivanu posledicu – povećala je broj njegovih obožavaoca.
Smejući se, Hoseini objašnjava da je njegov dvanaestogodišnji sin postavio oduševljenu recenziju njegovog poslednjeg romana „A planine odjeknuše“, na sajtu Goodreads.
Njegov sin je u dobu u kome mnoga deca dožive ono što Hoseini naziva početkom uvida u svet odraslih: počinju da shvataju da im roditelji imaju mane.
Iako nema nagoveštaja toga u recenziji njegovog sina, Hoseini se priseća tog trenutka u svom životu. Odrastanje je uobičajena tema u njegovim knjigama.
„A planine odjeknuše“ je priča o bratu i sestri koje su teškoće njihove porodice rastavile. To razdvajanje utiče na više generacija u priči koja se proteže na nekoliko kontinenata i traje decenijama.
Avganistan obezbeđuje inspiraciju i mesto radnje za „A planine odjeknuše“ baš kao i za Hoseinijeve prethodne romane „Lovac na zmajeve“ i „Hiljadu čudesnih sunaca“. Njegove knjige prodate su u preko 38 miliona primeraka širom sveta.
Hoseini smatra da svojoj deci može da zahvali za to što je postao tako dobar pisac. Kaže da od kada je postao roditelj, može bolje da razume teškoće mučnih odluka sa kojima se susreću likovi njegovih romana.
„Nema sumnje da je to preobrazilo i poboljšalo način na koji pišem“, kaže on.
Hoseini čezne za tim da svog sina Harisa i ćerku Faru, staru 14 godina, odvede u Avganistan. „O tome sanjam“, kaže.
Hoseini je živeo u Kabulu do svoje 11 godine. Od tada je putovao u svoju domovinu kao izaslanik dobre volje Agencije Ujedinjenih nacija za izbeglice.
Još uvek nije odveo svoju decu u Avganistan jer kaže da se boji za njihovu sigurnost. Ali planira da ih jednog dana odvede u Kabul: „Voleo bih da odemo tamo, da im pokažem grad, gde sam odrastao, gde sam išao u školu, da bi i sami videli mesto o kome stalno pišem“, kaže Hoseini.
Pored književnosti, pisac se posvetio i traženju utočišta za porodice izbeglica, osnovavši Fondaciju Haled Hoseini, koja finansira centre za obrazovanje žena i pomaže zaštiti dece uključene u industriju tepiha.
„Misija moje fondacije jeste da dopre do ljudi koji su poput onih u mojim knjigama i pomogne im“, kaže on.
Njegova putovanja u Avganistan ne samo da mu pružaju informacije potrebne za njegov filantropski rad, već oblikuju i njegovo pisanje. Ali on kaže da idući tamo ne pokušava da dođe do materijala za svoje knjige.
„Bez obzira na to, izgleda da se to uvuče u moju podsvest“, kaže on. „I kada sednem da pišem priče, ono što sam video u Avganistanu utiče na mene.“
Seća se kada je video dve sestre u jesen 2009. godine. Živele su u izolovanom selu, udaljenom sat vremena vožnje od Kabula. Starija sestra, kojoj je bilo otprilike 6 godina, ophodila se prema mlađoj kao da joj je ćerka. „Bile su upadljivo lepe i izrazito dobre naravi“, kaže on. „I odane jedna drugoj.“
Kada je odlazio, dao je jabuku starijoj devojčici. Brzo se okrenula i dala je mlađoj sestri. „To me je duboko dirnulo, i bio sam jako ganut kada sam to video“, kaže on.
Ta veza između dve sestre bila je inspiracija za glavne likove romana „A planine odjeknuše“.
Smejući se, Hoseini objašnjava da je njegov dvanaestogodišnji sin postavio oduševljenu recenziju njegovog poslednjeg romana „A planine odjeknuše“, na sajtu Goodreads.
Njegov sin je u dobu u kome mnoga deca dožive ono što Hoseini naziva početkom uvida u svet odraslih: počinju da shvataju da im roditelji imaju mane.
Iako nema nagoveštaja toga u recenziji njegovog sina, Hoseini se priseća tog trenutka u svom životu. Odrastanje je uobičajena tema u njegovim knjigama.
„A planine odjeknuše“ je priča o bratu i sestri koje su teškoće njihove porodice rastavile. To razdvajanje utiče na više generacija u priči koja se proteže na nekoliko kontinenata i traje decenijama.
Avganistan obezbeđuje inspiraciju i mesto radnje za „A planine odjeknuše“ baš kao i za Hoseinijeve prethodne romane „Lovac na zmajeve“ i „Hiljadu čudesnih sunaca“. Njegove knjige prodate su u preko 38 miliona primeraka širom sveta.
Hoseini smatra da svojoj deci može da zahvali za to što je postao tako dobar pisac. Kaže da od kada je postao roditelj, može bolje da razume teškoće mučnih odluka sa kojima se susreću likovi njegovih romana.
„Nema sumnje da je to preobrazilo i poboljšalo način na koji pišem“, kaže on.
Hoseini čezne za tim da svog sina Harisa i ćerku Faru, staru 14 godina, odvede u Avganistan. „O tome sanjam“, kaže.
Hoseini je živeo u Kabulu do svoje 11 godine. Od tada je putovao u svoju domovinu kao izaslanik dobre volje Agencije Ujedinjenih nacija za izbeglice.
Još uvek nije odveo svoju decu u Avganistan jer kaže da se boji za njihovu sigurnost. Ali planira da ih jednog dana odvede u Kabul: „Voleo bih da odemo tamo, da im pokažem grad, gde sam odrastao, gde sam išao u školu, da bi i sami videli mesto o kome stalno pišem“, kaže Hoseini.
Pored književnosti, pisac se posvetio i traženju utočišta za porodice izbeglica, osnovavši Fondaciju Haled Hoseini, koja finansira centre za obrazovanje žena i pomaže zaštiti dece uključene u industriju tepiha.
„Misija moje fondacije jeste da dopre do ljudi koji su poput onih u mojim knjigama i pomogne im“, kaže on.
Njegova putovanja u Avganistan ne samo da mu pružaju informacije potrebne za njegov filantropski rad, već oblikuju i njegovo pisanje. Ali on kaže da idući tamo ne pokušava da dođe do materijala za svoje knjige.
„Bez obzira na to, izgleda da se to uvuče u moju podsvest“, kaže on. „I kada sednem da pišem priče, ono što sam video u Avganistanu utiče na mene.“
Seća se kada je video dve sestre u jesen 2009. godine. Živele su u izolovanom selu, udaljenom sat vremena vožnje od Kabula. Starija sestra, kojoj je bilo otprilike 6 godina, ophodila se prema mlađoj kao da joj je ćerka. „Bile su upadljivo lepe i izrazito dobre naravi“, kaže on. „I odane jedna drugoj.“
Kada je odlazio, dao je jabuku starijoj devojčici. Brzo se okrenula i dala je mlađoj sestri. „To me je duboko dirnulo, i bio sam jako ganut kada sam to video“, kaže on.
Ta veza između dve sestre bila je inspiracija za glavne likove romana „A planine odjeknuše“.
Deca su često protagonisti njegovih knjiga.
On kaže da je fasciniran dobom kada je mlada osoba jednim delom još u detinjstvu a drugim ulazi u svet odraslih. „To je doba od 12 i više godina, kada osnove sveta koje je dete do tada znalo pucaju, i svet se otkriva kao složeniji, komplikovaniji, sa više nijansi, zbrke i problema nego što su očekivali.“
Mnogi od njegovih likova prolaze kroz transformacije. On koristi svoje detinjstvo da njihovo putovanje učini ubedljivim.
„Svi mi odrastamo sa istom vrstom arhetipske predstave o svojim roditeljima i ljudima kojima se divimo“, kaže on. „I kako odrastamo, shvatamo da nisu tako nepogrešivi kao što smo mislili.“
Seća se kako se njegov odnos sa ocem promenio kada je odrastao. „Naravno, odrastao sam misleći da je moj otac najjači čovek na svetu. Da je najpametniji čovek na svetu“, kaže Hoseini o svom ocu koji je umro decembra 2009. godine.
„Bio mi je veoma, veoma drag“, kaže on. „Ali se sećam da sam se raspravljao s njim u vezi sa nekim važnim pitanjima kao što je politika kako sam odrastao.“
Hoseini i njegova porodica su došli u SAD tražeći azil. Smatra da je imao sreće. Na Svetski dan izbeglica prošle sedmice, pomogao je da se skrene pažnja na činjenicu da je na svetu preko 40 miliona raseljenih lica.
„Izbeglice su ljudi, kao i mi, kao i svi drugi. Oni nisu statistika“, kaže on. „Svi možemo doprineti ključnim programima koji snabdevaju najugroženije ljude.“
Hoseinijevo delo čini njegovu poruku još jačom. Roman „A planine odjeknuše“ daje lica i osećanja izbeglicama koje žive u opasnosti da budu zanemarene, i tako ih još više približava čitaocima.
On kaže da je fasciniran dobom kada je mlada osoba jednim delom još u detinjstvu a drugim ulazi u svet odraslih. „To je doba od 12 i više godina, kada osnove sveta koje je dete do tada znalo pucaju, i svet se otkriva kao složeniji, komplikovaniji, sa više nijansi, zbrke i problema nego što su očekivali.“
Mnogi od njegovih likova prolaze kroz transformacije. On koristi svoje detinjstvo da njihovo putovanje učini ubedljivim.
„Svi mi odrastamo sa istom vrstom arhetipske predstave o svojim roditeljima i ljudima kojima se divimo“, kaže on. „I kako odrastamo, shvatamo da nisu tako nepogrešivi kao što smo mislili.“
Seća se kako se njegov odnos sa ocem promenio kada je odrastao. „Naravno, odrastao sam misleći da je moj otac najjači čovek na svetu. Da je najpametniji čovek na svetu“, kaže Hoseini o svom ocu koji je umro decembra 2009. godine.
„Bio mi je veoma, veoma drag“, kaže on. „Ali se sećam da sam se raspravljao s njim u vezi sa nekim važnim pitanjima kao što je politika kako sam odrastao.“
Hoseini i njegova porodica su došli u SAD tražeći azil. Smatra da je imao sreće. Na Svetski dan izbeglica prošle sedmice, pomogao je da se skrene pažnja na činjenicu da je na svetu preko 40 miliona raseljenih lica.
„Izbeglice su ljudi, kao i mi, kao i svi drugi. Oni nisu statistika“, kaže on. „Svi možemo doprineti ključnim programima koji snabdevaju najugroženije ljude.“
Hoseinijevo delo čini njegovu poruku još jačom. Roman „A planine odjeknuše“ daje lica i osećanja izbeglicama koje žive u opasnosti da budu zanemarene, i tako ih još više približava čitaocima.
Autor: Haled Hoseini
