Harlan Koben: „Svaki uspešan pisac treba i dalje da gleda na pisanje kao na posao“
Iako je prodao više knjiga od većine vaših omiljenih pisaca zajedno, Harlan Koben, majstor trilera iz predgrađa, ne leži na lovorikama. Britanski Gardijan je razgovarao sa njim o pisanju, društvenim mrežama i zašto ih se kloni, i o umeću pisanja.
„Trenutno mrzim samog sebe“, rekao je ovaj bestseler autor na početku telefonskog razgovora sa novinarom Gardijana. „Pišem sporije nego što to želim.“
Njegovi romani štampani su u 60 miliona primeraka i prevedeni na 41 jezik a on sam zarađuje sedmocifrene sume. Dobitnik je tri glavne nagrade za kriminalistički žanr – Edgar, Šejmus i Entoni. Francuski filmski hit „Nikom ni reči“ snimljen je prema njegovom romanu, i bio je nominovan za devet Cezara, francuskih Oskara.
Čitaoci su se prvi put zaljubili u Kobena devedesetih godina zahvaljujuči Majronu Bolitaru, nekadašnjem košarkašu koji rešava kriminalističke zagonetke uz pomoć bogatog sociopate po imenu Vin. Kobenovi romani puni preokreta i atmosfere zacementirali su njegovu popularnost i osigurali mu mesto na vrhovima bestseler lista. Pretposlednji u nizu je roman „Neznanac“ smešten u ušuškano predgrađe gde žive domaćice i koji je prepun tehnoloških i moralnih dilema.
Kobenova društvenost i otvorenost u direktnom su kontrastu sa njegovim knjigama. „Neznanac“ se bavi problemom internet monitoringa. U svojim romanima Koben često koristi savremena sredstva za nadzor pa su njegove knjige svojevrsne tehnološke vremenske kapsule. Koben kaže da inspiraciju crpi iz grada u kome živi na severu države Nju Džersi. „Volim da smestim romane u okruženja koja su naizgled mirna, koja su ostvarenje američkog sna – kuća, dvoje do četvoro dece, garaža za dva automobila – i pokažem koliko je sve to krhko.“ Ali on, takođe, želi da čitaoci prepoznaju i lanac kafića „Starbaks“ i popularnu marku farmerki, i da se zbog toga „možda malo nasmeju svojim životima“.
Sam Koben živi svoj san. Najvažnije brojke u njegovom životu su one koje se tiču porodice – jedna žena, četvoro dece, dva psa. Kako izgleda njegova logistika? On i njegova supruga, pedijatar, dele kućne poslove (on više prevozi decu, ona češće kuva). „Dan kada mi se četvrto dete rodilo bio je prvi dan da sam dospeo na listu bestselera Njujork tajmsa. Imali smo novorođenče, dvogodišnje, četvorogodišnje i šestogodišnje dete, i situacija je neko vreme bila prilično sumanuta.“
Budući da mu je kuća puna, Koben kancelariju pronalazi na najneobičnijim mestima poput tržnih centara Nju Džersija. „Jedno vreme sam radio u kafiću koji se nalazio u supermarketu, odmah pored odeljenja sa delikatesima.“ U kući uvek vreba neki pritajeni problem koji treba rešiti, čak i sada kada se njegova deca spremaju da napuste roditeljsko gnezdo, pa Koben ne voli tamo da piše. „Kada ste kod kuće razmišljate o drugim stvarima, poput postavljanja aluminijumske oplate.“ Uz pisanje i porodicu, Koben tvrdi da ga retko bilo šta drugo zanima osim povremenog izlaska na golf teren.
Koben se drži strogog rasporeda prema kome knjigu počinje da piše u januaru i završava je u novembru ili decembru. Pre neku godinu počeo je da radi i na televizijskim projektima – „The Five“ za Skaj TV i „Samo jedna prilika“ za francusku mrežu PF-1.
Slično tvorcima serije „Okružen mrtvima“ koju svake sedmice gleda sa sinom, Koben se ne boji sumornih završetaka ili ubijanja važnih likova. Pitao sam ga kako balansira svoje autorske izbore sa legijom obožavalaca na šta se on usprotivio upotrebi reči „obožavalac“. „Brus Springstin ima obožavaoce. Fudbaleri imaju obožavaoce. Ja ne osećam da imam obožavaoce. Ja njih zovem čitaocima.“
Na pitanje šta misli o promenama u izdavaštvu Koben postaje još stidljiviji. „Da se iole razumem u to, imao bih pravi posao“, kaže. „Ja ne želim pravi posao; zbog toga sam i postao pisac“. Stvari se, kaže, menjaju iz godine u godinu. Teško mu je da sve to isprati. „Sve što znam jeste da ako sednem i potrudim se da napišem knjigu najbolje što mogu, onda ću imati najveće šanse i da uspem.“
Kobenov stav me je pokolebao moju naviku da pratim brojne manje poznate autore koji se oglašavaju na Tviteru; prokomentarisao je da ljudi troše mnogo vremena na marketing i umrežavanje umesto da pokušaju da napišu knjigu najbolje što mogu. Kada ga ljudi pitaju kako da povećaju svoje prisustvo na Tviteru ili Fejsbuku on citira prijateljicu i autorku hita „Iščezla“ Džilijen Flin: „Siguran sam da izuzeci postoje, ali nisam sreo mnogo autora koji su se probili zahvaljujući svojim fantastičnim veštinama na društvenim mrežama“.
Šta je onda to što pokreće karijeru? „Svaki uspešan pisac koga znam i dalje tretira pisanje kao posao. Morate da sednete i radite. Ako mislite da će vas muza pohoditi svakog jutra i šaputati na uvo, grešite – takve gluposti me izbezumljuju i jednostavno nisu tačne. A to važi i za najuspešnijeg i za najcenjenijeg pisca.“
Koben ima mnogo prijatelja među piscima. Njegov sused sa koledža bio je Dejvid Foster Valas a bio je u bratstvu sa Denom Braunom. Ana Kvindlen je Kobenov glavni čitalac posle porodice i urednika, a sa Meri Higins Klark raspravlja o komplikovanim zapletima. Mnogi njegovi prijatelji pisci, kaže mi, razumeju veoma specifične „šampanjske probleme“ bestseler autora koji, kako tvrdi, uopšte nisu pravi problemi.
Izvor: theguardian.com
Njegovi romani štampani su u 60 miliona primeraka i prevedeni na 41 jezik a on sam zarađuje sedmocifrene sume. Dobitnik je tri glavne nagrade za kriminalistički žanr – Edgar, Šejmus i Entoni. Francuski filmski hit „Nikom ni reči“ snimljen je prema njegovom romanu, i bio je nominovan za devet Cezara, francuskih Oskara.
Čitaoci su se prvi put zaljubili u Kobena devedesetih godina zahvaljujuči Majronu Bolitaru, nekadašnjem košarkašu koji rešava kriminalističke zagonetke uz pomoć bogatog sociopate po imenu Vin. Kobenovi romani puni preokreta i atmosfere zacementirali su njegovu popularnost i osigurali mu mesto na vrhovima bestseler lista. Pretposlednji u nizu je roman „Neznanac“ smešten u ušuškano predgrađe gde žive domaćice i koji je prepun tehnoloških i moralnih dilema.
Kobenova društvenost i otvorenost u direktnom su kontrastu sa njegovim knjigama. „Neznanac“ se bavi problemom internet monitoringa. U svojim romanima Koben često koristi savremena sredstva za nadzor pa su njegove knjige svojevrsne tehnološke vremenske kapsule. Koben kaže da inspiraciju crpi iz grada u kome živi na severu države Nju Džersi. „Volim da smestim romane u okruženja koja su naizgled mirna, koja su ostvarenje američkog sna – kuća, dvoje do četvoro dece, garaža za dva automobila – i pokažem koliko je sve to krhko.“ Ali on, takođe, želi da čitaoci prepoznaju i lanac kafića „Starbaks“ i popularnu marku farmerki, i da se zbog toga „možda malo nasmeju svojim životima“.
Sam Koben živi svoj san. Najvažnije brojke u njegovom životu su one koje se tiču porodice – jedna žena, četvoro dece, dva psa. Kako izgleda njegova logistika? On i njegova supruga, pedijatar, dele kućne poslove (on više prevozi decu, ona češće kuva). „Dan kada mi se četvrto dete rodilo bio je prvi dan da sam dospeo na listu bestselera Njujork tajmsa. Imali smo novorođenče, dvogodišnje, četvorogodišnje i šestogodišnje dete, i situacija je neko vreme bila prilično sumanuta.“
Budući da mu je kuća puna, Koben kancelariju pronalazi na najneobičnijim mestima poput tržnih centara Nju Džersija. „Jedno vreme sam radio u kafiću koji se nalazio u supermarketu, odmah pored odeljenja sa delikatesima.“ U kući uvek vreba neki pritajeni problem koji treba rešiti, čak i sada kada se njegova deca spremaju da napuste roditeljsko gnezdo, pa Koben ne voli tamo da piše. „Kada ste kod kuće razmišljate o drugim stvarima, poput postavljanja aluminijumske oplate.“ Uz pisanje i porodicu, Koben tvrdi da ga retko bilo šta drugo zanima osim povremenog izlaska na golf teren.
Koben se drži strogog rasporeda prema kome knjigu počinje da piše u januaru i završava je u novembru ili decembru. Pre neku godinu počeo je da radi i na televizijskim projektima – „The Five“ za Skaj TV i „Samo jedna prilika“ za francusku mrežu PF-1.
Slično tvorcima serije „Okružen mrtvima“ koju svake sedmice gleda sa sinom, Koben se ne boji sumornih završetaka ili ubijanja važnih likova. Pitao sam ga kako balansira svoje autorske izbore sa legijom obožavalaca na šta se on usprotivio upotrebi reči „obožavalac“. „Brus Springstin ima obožavaoce. Fudbaleri imaju obožavaoce. Ja ne osećam da imam obožavaoce. Ja njih zovem čitaocima.“
Na pitanje šta misli o promenama u izdavaštvu Koben postaje još stidljiviji. „Da se iole razumem u to, imao bih pravi posao“, kaže. „Ja ne želim pravi posao; zbog toga sam i postao pisac“. Stvari se, kaže, menjaju iz godine u godinu. Teško mu je da sve to isprati. „Sve što znam jeste da ako sednem i potrudim se da napišem knjigu najbolje što mogu, onda ću imati najveće šanse i da uspem.“
Kobenov stav me je pokolebao moju naviku da pratim brojne manje poznate autore koji se oglašavaju na Tviteru; prokomentarisao je da ljudi troše mnogo vremena na marketing i umrežavanje umesto da pokušaju da napišu knjigu najbolje što mogu. Kada ga ljudi pitaju kako da povećaju svoje prisustvo na Tviteru ili Fejsbuku on citira prijateljicu i autorku hita „Iščezla“ Džilijen Flin: „Siguran sam da izuzeci postoje, ali nisam sreo mnogo autora koji su se probili zahvaljujući svojim fantastičnim veštinama na društvenim mrežama“.
Šta je onda to što pokreće karijeru? „Svaki uspešan pisac koga znam i dalje tretira pisanje kao posao. Morate da sednete i radite. Ako mislite da će vas muza pohoditi svakog jutra i šaputati na uvo, grešite – takve gluposti me izbezumljuju i jednostavno nisu tačne. A to važi i za najuspešnijeg i za najcenjenijeg pisca.“
Koben ima mnogo prijatelja među piscima. Njegov sused sa koledža bio je Dejvid Foster Valas a bio je u bratstvu sa Denom Braunom. Ana Kvindlen je Kobenov glavni čitalac posle porodice i urednika, a sa Meri Higins Klark raspravlja o komplikovanim zapletima. Mnogi njegovi prijatelji pisci, kaže mi, razumeju veoma specifične „šampanjske probleme“ bestseler autora koji, kako tvrdi, uopšte nisu pravi problemi.
Izvor: theguardian.com
Autor: Harlan Koben
