Helen Rapaport govori o Romanovima
Helen Rapaport je istoričarka i autorka knjiga o revolucionarnom periodu u Rusiji od kojih se tri bave porodicom Romanov. Poslednja, „Trka za spasenje Romanova“, istražuje sve mogućnosti i propale pokušaje da se spasu Romanovi. Objavljena je na stogodišnjicu ubistva ove vladarske porodice. Razgovarali smo sa Helen o značaju ovog datuma, njenoj ljubavi prema Rusiji i idejama za buduće knjige.
Kako ste se zainteresovali za Rusiju i rusku kulturu?
To se dogodilo u mojim ranim tinejdžerskim godinama, kada sam sa 15 godina pročitala Čehovljeve priče i jednostavno se zaljubila u njih. Nešto u ruskoj književnosti, muzici i umetnosti doprlo je do moje mašte i od tada gajim veliku ljubav i poštovanje prema ruskoj kulturi. Imala sam i sreću da sam išla u filološku školu i čim se ukazala prilika da počnem sa učenjem ruskog jezika, bacila sam se na to jer sam žarko želela da ga naučim. Od tada su Rusija, Rusi i njihova kultura sastavni deo mog života.
Zašto ste se specijalizovali baš za kraj 19. i početak 20. veka u ruskoj istoriji? I za Romanove?
Zanimljivo je to da me u početku istorija porodice Romanov nije zanimala, ništa u vezi sa kraljevskom porodicom i monarhijom. Smatrala sam to previše sentimentalnim i romantizovanim. Kada sam tražila ideju za sledeću knjigu, agent mi je predložio Romanove kao veliku temu koju bih mogla da pogledam. Isprva nisam bia oduševljena, a onda sam shvatila da bih mogla da se koncentrišem na poslednje dve nedelje pre smrti i tako je nastala prva knjiga „Ekaterinburg“. Dok sam je pisala, sudbina devojčica mi se posebno urezala u glavu i odlučila sam da ispričam njihove priče – tako je nastala knjiga „Sestre Romanove“. Od tada mi se neprestano po glavi motalo pitanje: zašto niko nije uspeo da spase Romanove? Odlučila sam da to istražim i tako je nastala ova, poslednja knjiga o Romanovima. Mislim da sam rekla sve što sam želela na tu temu i više se neću baviti ovom porodicom.
Kakvi su Vam planovi sada? Vraćate se viktorijanskom dobu?
Viktorijanski period je moja druga velika ljubav i mislim da imam ideju za knjigu na tu temu. S druge strane, moj izdavač bi želeo još jednu knjigu o Rusiji, ali je pitanje da li ću naći ideju koja će mi odgovarati. Svakako nikada neću završiti sa Rusijom, ona je moja velika ljubav i duboko mi je u mislima. Iskreno, sve se svodi na pronalaženje prave teme.
Znate li o kom periodu bi mogla da bude sledeća knjiga o Rusiji?
Da, veoma me zanima rani 19. vek i kraj vladavine Aleksandra I. Krenula bih odatle pa sve do vladavine Nikolaja I ili možda Krimskog rata. Želim da istražim anglo-ruske odnose tog vremena. Takođe, držala sam predavanje o tome kako je kraljica Viktorija promenila stav prema Rusiji i razmišljam da to pretočim u knjigu. Pokrivala bi period od posete carevića Aleksandra i njegove kratke strastvene veze sa kraljicom Viktorijom do priče o princu Alfredu i njegovom braku sa velikom groficom Marijom Aleksandrovnom koja je odbijala da se prilagodi engleskom načinu života. Viktorijin „toplo-hladno“ odnos sa Rusijom me veoma zanima, ali nisam sigurna da tu ima materijala za jednu knjigu.
Prošlo je sto godina od ubistva porodice Romanov. Smatrate li da je godišnjica adekvatno obeležena?
Moram da kažem da sam veoma razočarana jer na Zapadu gotovo da niej bilo reči o tome. Nažalost, to nisu dovoljno velike vesti u odnosu na samit Trampa i Putina u Helsinkiju. Da se on nije odigrao par dana ranije, možda bi mediji više pažnje posvetili neverovatnom okupljanju u Jekaterinburgu – između sto i dvesta hiljada ljudi, nisam sigurna koji je konačan broj. Gledala sam to na ruskoj televiziji i bilo je predivno. To je veoma, veoma važan trenutak za Ruse kojima je potrebno da se ta priča zaokruži jer ruska pravoslavna crkva i dalje odbija da prizna da posmrtni ostaci zaista pripadaju članovima porodice Romanov. Sada svi znamo da su to oni, rađene su DNK analize o čemu sam pisala članak za magazin „Tajm“. Mislim da je sve u vezi sa ovim politički potez i velika je šteta što na taj dan Rusi nisu dobili dugoočekivani završetak ove priče.
Izvor: afisha.london
Prevod: Dragan Matković
To se dogodilo u mojim ranim tinejdžerskim godinama, kada sam sa 15 godina pročitala Čehovljeve priče i jednostavno se zaljubila u njih. Nešto u ruskoj književnosti, muzici i umetnosti doprlo je do moje mašte i od tada gajim veliku ljubav i poštovanje prema ruskoj kulturi. Imala sam i sreću da sam išla u filološku školu i čim se ukazala prilika da počnem sa učenjem ruskog jezika, bacila sam se na to jer sam žarko želela da ga naučim. Od tada su Rusija, Rusi i njihova kultura sastavni deo mog života.
Zašto ste se specijalizovali baš za kraj 19. i početak 20. veka u ruskoj istoriji? I za Romanove?
Zanimljivo je to da me u početku istorija porodice Romanov nije zanimala, ništa u vezi sa kraljevskom porodicom i monarhijom. Smatrala sam to previše sentimentalnim i romantizovanim. Kada sam tražila ideju za sledeću knjigu, agent mi je predložio Romanove kao veliku temu koju bih mogla da pogledam. Isprva nisam bia oduševljena, a onda sam shvatila da bih mogla da se koncentrišem na poslednje dve nedelje pre smrti i tako je nastala prva knjiga „Ekaterinburg“. Dok sam je pisala, sudbina devojčica mi se posebno urezala u glavu i odlučila sam da ispričam njihove priče – tako je nastala knjiga „Sestre Romanove“. Od tada mi se neprestano po glavi motalo pitanje: zašto niko nije uspeo da spase Romanove? Odlučila sam da to istražim i tako je nastala ova, poslednja knjiga o Romanovima. Mislim da sam rekla sve što sam želela na tu temu i više se neću baviti ovom porodicom.
Kakvi su Vam planovi sada? Vraćate se viktorijanskom dobu?
Viktorijanski period je moja druga velika ljubav i mislim da imam ideju za knjigu na tu temu. S druge strane, moj izdavač bi želeo još jednu knjigu o Rusiji, ali je pitanje da li ću naći ideju koja će mi odgovarati. Svakako nikada neću završiti sa Rusijom, ona je moja velika ljubav i duboko mi je u mislima. Iskreno, sve se svodi na pronalaženje prave teme.
Znate li o kom periodu bi mogla da bude sledeća knjiga o Rusiji?
Da, veoma me zanima rani 19. vek i kraj vladavine Aleksandra I. Krenula bih odatle pa sve do vladavine Nikolaja I ili možda Krimskog rata. Želim da istražim anglo-ruske odnose tog vremena. Takođe, držala sam predavanje o tome kako je kraljica Viktorija promenila stav prema Rusiji i razmišljam da to pretočim u knjigu. Pokrivala bi period od posete carevića Aleksandra i njegove kratke strastvene veze sa kraljicom Viktorijom do priče o princu Alfredu i njegovom braku sa velikom groficom Marijom Aleksandrovnom koja je odbijala da se prilagodi engleskom načinu života. Viktorijin „toplo-hladno“ odnos sa Rusijom me veoma zanima, ali nisam sigurna da tu ima materijala za jednu knjigu.
Prošlo je sto godina od ubistva porodice Romanov. Smatrate li da je godišnjica adekvatno obeležena?
Moram da kažem da sam veoma razočarana jer na Zapadu gotovo da niej bilo reči o tome. Nažalost, to nisu dovoljno velike vesti u odnosu na samit Trampa i Putina u Helsinkiju. Da se on nije odigrao par dana ranije, možda bi mediji više pažnje posvetili neverovatnom okupljanju u Jekaterinburgu – između sto i dvesta hiljada ljudi, nisam sigurna koji je konačan broj. Gledala sam to na ruskoj televiziji i bilo je predivno. To je veoma, veoma važan trenutak za Ruse kojima je potrebno da se ta priča zaokruži jer ruska pravoslavna crkva i dalje odbija da prizna da posmrtni ostaci zaista pripadaju članovima porodice Romanov. Sada svi znamo da su to oni, rađene su DNK analize o čemu sam pisala članak za magazin „Tajm“. Mislim da je sve u vezi sa ovim politički potez i velika je šteta što na taj dan Rusi nisu dobili dugoočekivani završetak ove priče.
Izvor: afisha.london
Prevod: Dragan Matković
