Hjubert Selbi: Kompulsivno pisanje
Moje pisanje je inspirisano doslovno svim stvarima, a ipak nisam svestan većeg dela procesa. Neki događaj može da dovede do pisanja samo jedne rečenice; na primer, sećam se da mi je prijatelj ispričao kako je neki lik zaključao majku u ostavu i pretio da će joj probosti kolac kroz srce. To je zabavna priča kada je slušate i inspirisala je prvu rečenicu „Rekvijema za snove“: „Hari je zatvorio majku u ostavu“ – ali sama knjiga nije podstaknuta tom anegdotom.
Niti je inspiracija za roman bila zavisnost od heriona iako možda tako deluje. Svakako da heroin može da proizvede snove, i sve vrste iluzija i zabluda, ali za mene je u toj knjizi reč o velikom američkom snu koji promoviše politička/korporativna Amerika. Na bezbroj načina nas uče da je svrha života sticati – i ako ne ustanete rano i ne počnete da stičete, neko će uzeti vaš deo. Ipak, ne samo da je jurenje za ovim snom smrtonosno, njegova dostignuća su jednako ubistvena.
Zato mislim da bi se moglo reći da je inspiracija za „Rekvijem za snove“ bilo gledanje kako američki san ne samo da uništava mnogo života u Sjedinjem Američkim Državama, već inficira ostatak sveta svojom opsesijom da se stiče više, ingorišući smrotnosne efekte koje ima na našu planetu. Savršen primer za to je kako je britanska vlada oberučke podržala Bušovu opsesiju naftom iako će od toga nastati svetska tragedija kakvu ne možemo ni da zamislimo.
Čovek u sobi truje celo svoje biće opsesivnim razmišljanjem, nesvestan da je samo on žrtva te opsesije. Toliko je od sebe uspeo da napravi žrtvu da čak i kada mu se otvore vrata ka slobodi, nije sposoban da napusti svoju ćeliju. Jedna od stvari kojih sam postao svestan tokom godina je koliko volim ljude o kojima pišem. Nisam u to verovao. Ipak, shvatio sam da pre nego što počnem sa pisanjem, moram da provedem čitaoca kroz emotivno iskustvo, a da bih to postigao, moram i sam iskusiti takvu stvar. Tako da se sada poistovećujem sa svojim likovima. Znam koliko pate pa ne smem da ih osuđujem; nazirem ljubav, zakopanu ispod sveg tog ludila, skrivenu iza opsesije.
Tokom godina sam imao svoje male rituale i verujem da su neophodni, bar za većinu ljudi. Moji rituali se sastoje od pročišćenja od prezira, razočaranja, slomljenog srca, depresije i rada. Jedna od stvari koje radim je da kopam po starim rukopisima kada ne mogu da pišem nešto novo. U nekim trenucima sam prekucavao stare rukopise, pisao pisma, pisao bilo šta, samo da pokrenem tu mašineriju. Samo dodirivanje tastature budi u meni nešto što je živo jedino dok radim. Postajem svestan uspavanog pisca u sebi tek kada počnem da pišem i potrebne su bile godine svakodnevnog pisanja da ga probudim.
Izvor: theguardian.com
Prevod: Dragan Matković
Zato mislim da bi se moglo reći da je inspiracija za „Rekvijem za snove“ bilo gledanje kako američki san ne samo da uništava mnogo života u Sjedinjem Američkim Državama, već inficira ostatak sveta svojom opsesijom da se stiče više, ingorišući smrotnosne efekte koje ima na našu planetu. Savršen primer za to je kako je britanska vlada oberučke podržala Bušovu opsesiju naftom iako će od toga nastati svetska tragedija kakvu ne možemo ni da zamislimo.
Čovek u sobi truje celo svoje biće opsesivnim razmišljanjem, nesvestan da je samo on žrtva te opsesije. Toliko je od sebe uspeo da napravi žrtvu da čak i kada mu se otvore vrata ka slobodi, nije sposoban da napusti svoju ćeliju. Jedna od stvari kojih sam postao svestan tokom godina je koliko volim ljude o kojima pišem. Nisam u to verovao. Ipak, shvatio sam da pre nego što počnem sa pisanjem, moram da provedem čitaoca kroz emotivno iskustvo, a da bih to postigao, moram i sam iskusiti takvu stvar. Tako da se sada poistovećujem sa svojim likovima. Znam koliko pate pa ne smem da ih osuđujem; nazirem ljubav, zakopanu ispod sveg tog ludila, skrivenu iza opsesije.
Tokom godina sam imao svoje male rituale i verujem da su neophodni, bar za većinu ljudi. Moji rituali se sastoje od pročišćenja od prezira, razočaranja, slomljenog srca, depresije i rada. Jedna od stvari koje radim je da kopam po starim rukopisima kada ne mogu da pišem nešto novo. U nekim trenucima sam prekucavao stare rukopise, pisao pisma, pisao bilo šta, samo da pokrenem tu mašineriju. Samo dodirivanje tastature budi u meni nešto što je živo jedino dok radim. Postajem svestan uspavanog pisca u sebi tek kada počnem da pišem i potrebne su bile godine svakodnevnog pisanja da ga probudim.
Izvor: theguardian.com
Prevod: Dragan Matković
Autor: Hjubert Selbi
