Mnogo žena mi piše i znam da su nakon mojih romana shvatile da ne vredi čekati da se neko promeni, niti živeti u iluziji da će se to desiti.

Književnica Vesna Radusinović govori o svom poslednjem romanu „Druga žena“, objašnjava odakle crpe ideje za svoja dela i otkriva kom piscu se divi i koje njen najveći uzor u radu.

Jedna od naših najpopularnijih književnica, Vesna Radusinović, nedavno je izdala svoj deseti roman koji simboliino nosi naziv „Druga žena“, a govori o veoma rasprostranjenoj pojavi, postporođajnoj depresiji. Ova dama otkriva da je ovo delo u velikoj meri autobiografsko, pošto je i ona sama bila druga žena svom prvom suprugu, a kao i mnogo žena, i ona je upala u stanje depresije kada joj se rodio sin Vedran. Vesna otkriva da joj je najveće priznanje to što joj se javIjaju čitateljke sa celog Balkana koje joj zahvaljuju jer su im neki delovi njenih romana potpuno promenili život.

„Druga žena“ je vaš deseti roman. Po čemu se on razlikuje od ostalih?

- „Druga žena“ se razliku je od svih mojih romana najpre po tematici, a i nekako sam je i pisala najozbiljnije: proučavala sam postporođajnu depresiju, odlazila dugo kod psihoanalitićara, klasićnih, a i onih drugih, kognitivno-bihejvior orijentacije. Pouzdano znam da je baby blues ili postporođajna depresija postala stanje u koje upadne bar sedam - deset posto žena nakon porodaja, a to je, priznaćete, veoma zabrinjavajuće i sa medicinskog, a još više sa ljudskog aspekta.

U kojoj je meri je ovaj roman autobiografski?

- U onoj meri, u kojoj sam i ja, poput moje junakinje, bila druga žena mog bivšeg muža i muku mučila sa postporodajnom depresijom, a da to nisam ni znala, jer su mi lekari dali neku potpuno levu dijagnozu koja je na svu sreću, bila pogrešna. Mislili su da imam, naime, multipleks sklerozu. Hvala Bogu pa je to bila jedna u nizu lekarskih greški.

Kako ste došli na ideju da napišete ovaj roman?

- Kada udete u neke malo ozbiljnije godine, sve one divne stihove Lorke i Prevera, Majakovskog i Jesenjina ipak zamene neke druge teme. Iako vam se čini da dete u vama nikada neće odrasti, čak i kada je to dete uslov za vašu kreaciju, život vas svom silinom iznenadi i demantuje, i okrenete se nekoj temi koja više nije šara mara.

U čemu inače pronalazite inspiraciju za vaše romane koji se godinama nalaze na listi najčitanijih kako kod nas, tako i u regionu?

- Inspiracija je svuda oko mene, što ne znači da mislim da je baš svačiji život za roman, iako mnogo Ijudi to zaista misli o svom životu.

Da li pojedine delove vaših romana preuzimate iz priča vaših prijatelja ili je to uglavnom sve fikcija?

- Naravno da od mojih prijatelja, mahom duhovitih ijudi, pozajmim svaki dobar štos, uzmem sve što je u funkciji priče koju pletem, ali da je to baš tako jednostavno, onda bi pisci bestselera bili frizeri ili vlasnici studija lepote, jer tamo možete da čujete baš sve i svašta.

Šta je vaša ideja vodilja kada pišete neki roman?

- Imam jednu jedinu ideju, da ga završim. Želim da moje štivo bude zanimljivo i pitko, da se niko ne dosaduje, da posle čitanja nema ravnodušnih... Želim da se ljudi prepoznaju dok me čitaju, da se smeju, da žale moje junake i da im se dive, da im zavide, vole ih ili preziru, šta god...

Da li ste ikada čuli da je vaša bilo koja knjiga promenila život nekoj od vaših čitateljki?

- Mnogo žena mi piše i pouzdano znam da su, nakon mojih romana, a pogotovo kada je reč o Prijateljicama i Drugoj ženi, neke od njih shvatile da ne vredi čekati da se neko promeni, niti živeti u iluziji da će se to i desiti, već da treba menjati sebe i svoj odnos prema drugima. Postalo im je jasno, kažu, da se u životu ne čeka još ovo da prođe, pa ću živeti posle, nego da treba živeti ovde i sada i probati da nam taj jedan jedini život bude što bolji i kvalitetniji. Kada imate problem, mislite da ga imate samo vi, jer niko o tome ne želi ili ne sme da priča. Maltene je sramota ako ne možete ili ne umete da se snadete sa tek rodenim bićem i ako vas tako silno udari talas agorafobije, napad panike i slične neprijatnosti, a to su zaista samo stanja sa kojima se nije teško izboriti. Uostalom, to se danas veoma uspešno leći, i lekovima i psihoanaiizom, pa ne vidim nijedan razlog da se od toga pravi tabu tema, naprotiv.

Uglavnom se bavite komplikovanim muško-ženskim odnosima. Zbog čega ste se odlučili da baš o njima pišete?

- Ta tematika mi se nametnuia zahvaljujući prvoj knjizi Muškarci su kao čokolada, koja je doživela ni sama ne znam koliko izdanja. Dakle, bio je to više nego uspešan spisateljski debi, a kasnije sam pisala ono što bi mi tog momenta bilo aktuelno i zanimljivo. Još sam mlada, pa nije čudno, valjda, što se ne bavim istorijskim temama i ne naginjem dubokoj filozofiji, iako filozofiju volim i odlično je poznajem, kao i psihologiju.

Ko vam je na početku karijere bio uzor?

- I na početku, i sada, i zauvek, Momo Kapor. Najbolji, najtalentovaniji, najdraži. Jedinstven i jedini.

Čime biste se bavili da niste književnica?

- Bila bih kuvarica, verovatno... Šalim se, završila sam ja i neke škole, fakultet, govorim nekoliko jezika, umem da radim mnogo poslova koji nemaju veze sa pisanjem, snašla bih se. Nema zime za mene. Ali ovo najviše volim da radim, što ne znači da u skorijoj budućnosti neću raditi nešto sasvim deseto.

Koju knjigu biste preporučili našim čitateljkama, a da nije deo vašeg opusa?

- Zoe, Foliraiite, Beleške jedne Ane, Poslednji let iz Sarajeva, Eldorada, Zelenu čoju Montenegra... Bilo koju knjigu Mome Kapora, verujte mi na reč.

Autor: Aleksandra Dimitrijević
Izvor: Story