Pre dve godine, u izdanju Lagune, izašla je jedna zbirka priča koja je na više načina zaslužila, ali i dalje zaslužuje, da se o njoj govori ako ne u superlativu, a ono makar sa divljenjem, i to iz više razloga. Dakle, da ne dužim, u pitanju je zbirka priča pod nazivom Beograđanke, jednog od najčitanijih savremenih srpskih pisaca, Igora Marojevića. Beograđanke su, na sebi svojstven način, fenomen, budući da je u pitanju zbirka priča koja, kao takva, nije omiljeni oblik koliko šire čitalačke publike, toliko i kod izdavaštva, a uprkos tome naišla je na izuzetan odziv – do sada je štampana u šest izdanja. Očevidan komercijalni uspeh u Srbiji jedne zbirke priča već sam za sebe svakako zavređuje pažnju i budi interesovanje, koliko šire, toliko i stručne javnost, te je pred kraj prošle godine autor nagrađen i nagradom “Karolj Simai” za najbolju knjigu kratke proze u srpskoj književnosti. Pišući Beograđanke, Marojević se upustio u avanturu pripovedanja iz prvog lica, ali prvog ženskog lica, koja iz priče u priču variraju po godinama, staležu, zanimanju, kao i po onim finim, isključivo ženama svojstvenim crtama karaktera za čije isticanje je potrebno imati posebnu vrstu umešnosti, a još više hrabrosti, jer takav poduhvat, sam po sebi, predstavlja mač sa dve oštrice. Čitajući osam životnih ispovesti dama iz Beograda koje bi, sasvim sigurno, mogle biti i neke od naših sestara, žena ili komšinica, špijunirajući intimu žena, devojaka, pa čak tinejdžerki, bivamo bacani tamo-amo, po Beogradu, Minhenu, Barseloni, pratimo ih po nekoliko dana, ili pak 25 godina, ponekad ih se gnušajući, a ponekad navijajući iskreno za njihovu dobrobit. Koliko je autor bio uverljiv u nezahvalnom zadatku dočaravanja ženske psihe, zaključićete sami stepenom povezanosti sa pričama, i aktivnim učestvovanjem u životnim putešestvijama glavnih likova. Pripovedač se nije libio korišćenja slenga – priča Igrica je sjajan primer – u svrhu verodostojnog prenošenja priče, niti je previse mario za očekivanja mnogih čitalaca po pitanju (ne)zasluženog srećnog kraja, čime je ostao dosledan istini i realizmu koji prosto zahtevaju nepristrasan pristup. Beograđanke su vrlo dobar dobar dokaz da radi dobre priče ne moram da sežemo u nebesa, ka nekakvim superherojima, bogovima, vrlim ljudima, ili neljudima, već da smo svi mi, obični smrtnici, priče za sebe, i da u svima nama, a pogotovo u lepšem polu, postoje neistražene dubine koje, posmatrane izbliza, mogu da budu i prijatne, i strašne, i da je svaka žena zaista svet za sebe, mikrokosmos, za čije dočaravanje su potrebne izvesne veštine koje, sudeći po ovoj zbirci, autor svakako poseduje.

Nakon ovih uvodnih reči, pročitajte kako je Igor Marojević odgovorio na naša pitanja, eksluzivno za sve crne ovce:

U kom period svog života ste prvi put otvoreno i jasno mogli sebi da kažete – da, ja profesionalno  želim da se bavim književnošću? Da li je u pitanju bio momenat otkrovenja, ili rezultat višegodišnjeg taloženja kreativnih poriva?

Bilo je to sredinom devedesetih. Imao sam razne probleme gde su se prijatelji pokazali ne samo kao nemoćni nego, neki od njih, i neraspoloženi da mi pomognu. Tada sam pročitao dva romana i jednu knjigu poezije koji su mi pomogli tamo gde su jarani, ali i psihijatri,  zakazali. Kao, recimo, dvadesetsedmogodišnjak sam na osnovu tih naslova zaključio da nisam lud i da je većina onog što mi je prolazilo kroz glavu  – a tada sam imao vraški dobro pamćenje – legitimno u književnosti. Samo to saznanje me je uvelo i u ozbiljnije pisanje: odlučio sam da je zauzvrat dovoljan terapijski momenat i olakšanje kroz sopstveni tekst. Nisam očekivao niti tražio da od pisanja dobijem nešto više.  

Da li postoji autor, ili autori, koji su svojim likom, ili delom, ili i likom i delom, presudno uticali na Vas kao autora, ili Vas kao čoveka?

Te tri knjige su romani „Gubitnik“ Tomasa Bernharda i „Putovanje na kraj noći“ Luja Ferdinana Selina, kao i knjiga poezije „Mrtvačnica“ Gotfrida Bena. Spadam u one levičare koji razdvajaju lik i delo, pa mi se nije dogodilo da mi se kod nekoga od najdražih pisaca te dve ravni poklope. Konačno, iako je reč o dva lucidna i poetički inovativna autori, Selin je bio žestoki antisemita a Ben nakratko nacionalsocijalista.  

Koje doba smatrate zenitom dosadašnjeg književnog stvaralaštva?

Do toga još nije došlo. Moj glavni književni projekat je petoknjižje „Etnofikcija“ a da je do sada izašlo samo tri njegova dela. Bilo bi apsurdno da zenitom smatram neko od njih te da se posle pojavi u izmenjenoj formi unutar „Etnofikcije“. Iz drugog svog, čisto beogradskog ciklusa, izdvajam zbirku priča „Beograđanke“ ali ni nju ne smatram zenitom. Već roman – nipošto nastavak knjige priča – „Prave Beograđanke“ deluje mi i u formi nedovršenog rukopisa bliže kakvom-takvom zenitu. Sve će oko mog književnog rada biti definisanije kada izađe „Etnofikcija“, dakle za nekoliko godina.

Svako delo nesumnjivo zauzima svoje mesto u srcu autora –ipak je iz njega izašlo – ali da li postoji knjiga koju ste napisali, a koja Vama lično, iz samo Vama znanih, ili neznanih, razloga, najviše znači?

Intimno su mi najdraži činioci  „Etnofikcije“, romani „Šnit“, „Žega“ i „Majčina ruka“. Poslednja dva zbog autobiografskih i momenata iz povesti porodice, to jest načina na koji sam ih uneo u radnju, a „Šnit“ zbog senzibiliteta drskosti u tumačenju istorije. Jedan od najvećih komplimenata u književnoj karijeri dobio sam kad su me neki hrvatski kritičari optuživali da je „Schnitt“ (naslov zagrebačkog izdanja) pisan pod nesumnjivim uticajem Tarantinovog „Inglorious Bastards“. Važi, s tim što je „Šnit“ objavljen 2007. a „Inglorious Bastards“ 2009.

Sve priče iz Vaše poslednje zbirke “Beograđanke” pisane iz ženskog lica. Koliko Vam je bilo teško da iznesete svoju Animu na površinu?  

Nije mi bio neki problem jer sam, za razliku od dobrog dela muškaraca, a bliže ženama, sklon intuiciji kao saznajnoj metodi. Osim toga, čini mi se da poznajem žene.

Nezahvalno je pitati da li može da se živi od književnosti, zato Vas pitam – možete li Vi živete bez književnosti? Kakav bi za Vas to život bio?

U svakom slučaju bih se bavio nekim samoizražavanjem. Mogao bih da živim bez književnosti ako bih imao dovoljno novca za muzički studio u kojem bih snimao svoje stvari nastale u nekom od razdoblja moje preduge mladosti.

Da li su za Vas stanja sreće i tuge, kao dve krajnosti ljudskog duha, motivatori ili demotivatori u procesu stvaralaštva?

U sreću ne verujem kao u termin koji označava nešto stalno, postoje njeni momenti. Ne bih ni voleo da mogu da sve vreme budem srećan, jer da bi bio sve vreme srećan čovek bi morao da bude i sve vreme glup. Tuga ume da bude i jaka epizoda i stav, pogled na svet, i pretežno stanje čoveka. Mnogo vezanija za književnost od sreće. Propovednik savetuje čitaoca da ide u kuću tuge a ne veselja, a Stari Zavet, pogotovo Knjiga propovednika, je vrhunski književni tekst.

Koliko su, u Vašem slučaju, lična iskustva, i sećanja na iskustva, neophodan začin pri stvaranju? Može li autor stvarati, a da u pričama ne ostavlja svestan ili nesvestan deo sebe? Postoji li fikcija per se uopšte?

Jedino istorijski tekst je fikcija per se koji zbog distance u vremenu, jeziku, prostoru isl, deluje fikcionalno. Takođe, mi o istoriji sudimo isključivo na osnovu tekstova i nikada ne možemo biti sigurni u njihovu pouzdanost što takođe nosi elemente potencijalno fikcionalnog. Ne znam za druge, u svakom mom narativu ima bar pedeset odsto fikcionalnog.

Da li mislite da će u budućnosti doći do trenutka kada će duh stvaralaštva biti iscrpljen, te će oko nas nastajati samo kopije kopija, ili je čovek neiscrpan izvor istinske umetnosti?

Sve zavisi od toga u kom se pravcu bude kretalo čovečanstvo. Zaključci teoretičara poput Kristeve i Deride ili Džona Barta o tome kako književnost više ne može da bude originalna pali su u vodu mogućnostima novog vremena, tačnije razvitkom informacijskog doba. Nastala je jedna nova stvarnost do koje ni najuvaženiji teoretičari nisu mogli da dobace, ali su savremeni umetnici mogli da je prepoznaju i valjano je preuobliče.

Crnu ovcu mahom prate mladi autori, entuzijasti, više ili manje spremni da zaplove srpskom književnom scenom. Imate li, kao jedan od najčitanijih savremenih srspkih pisaca, savet bilo kakve vrste?

Savet im je da ne pišu osim ako baš moraju. Mislim da je to jedini pravi put u književnost. Ovim klincima što nisu sigurni da li će moći da žive od toga ako se baš posvete, savetujem da se bave nečim isplativijim, znači politikom ili kriminalom, mada je to kod nas često jedno te isto.

Zbog čega sebe smatrate crnom ovcom?

To je jedna od mnogih stvari koje nisam izgovorio a koje mi se pripisuju. To sigurno nisu moje reči jer, na kraju krajeva, gledam da podrijem ili bar izbegnem opšta mesta, a ne da ih promovišem.

Autor: Tihomir Stanišić
Foto: Joakim Ruis Miljet
Izvor: blacksheep.rs