Posle „Romana o pijanstvima“, koji je objavljen prošle jeseni u Laguni, pisac Igor Marojević uhvatio se ukoštac sa potpuno drugačijom i daleko mračnijom temom. Već neko vreme piše novi roman, koji se bavi prelomnim, ali i tmurnim istorijskim događajima. Iako je za pisce izolacija sasvim prirodna stvar, Igor Marojević naglašava razliku između one koju čovek sam izabere zbog čitanja i pisanja – i nametnute izolacije. Zato je taj prinudni karantin naterao našeg sagovornika da više piše, čita, gleda filmove, ali sve je to, uglavnom, za potrebe novog romana.

„Čitao sam razna štiva i gledao filmove – pretežno dokumentarne – zarad istraživanja građe, o španskom građanskom ratu, Jasenovcu, Blajburgu, Srebrenici, NATO bombarovanju 1999. godine... “

S obzirom na to da za potrebe novog dela osvetljavate turbulentne i krvave događaje iz naše i svetske istorije, koja je tema romana?

Prva dva romana iz etnofikcionalnog ciklusa kom pripada i novo štivo, pisao sam prvo izučivši građu, a tek onda pišući. Sada je postupak obratan, te sam u fazi dopunjavanja građe za potrebe dopisivanja štiva. Tema je 20. vek, kao najkrvaviji od svih, prelomljen na nekoliko evropskih naroda koji su zbog svog etnocentrizma izolovani tokom prethodnog stoleća. Kako bih uopšte toliko krupnih istorijskih epizoda umestio na relativno mali prostor od nekoliko stotina stranica, praktično sam izumeo nov žanr gde se desetak pripovedačica i pripovedača nadovezuje jedno na drugo; gde jedno stane sa pričom, drugo je nastavi.

Istražujući građu za novu roman bavili ste se, između ostalog i, kako ste rekli, Jasenovcem. Pre nekoliko dana desilo se da su iste večeri RTS i HRT premijerno emitovali film o Diani Budisavljević, pa mislite li da je to koincidencija?

Iako ne sumnjam da se srpska i hrvatska politička vrhuška dogovaraju o dizanju međusobnih tenzija kako bi prikupili poene od nacionalističkih delova biračkih tela, sumnjam da su otišli dotle da aranžiraju i koincidiranje priloga na nacionalnim frekvencijama. Film je na oba TV servisa prikazan 22. aprila, na 75. godišnjicu zatočeničkog proboja jasenovačkog logora, o čemu takođe pišem u novom romanu.

Vi ste samostalni umetnik, a ova kriza je većinu ostavila bez ikakvih prihoda. Iako se već više od mesec dana ukazuje na to da je samostalnim umetnicima ugrožena egzistencija, da li izostaju reakcije i potezi?

Koliko znam, resorni ministar je predao Vladi molbu da nam se isplate prinadležnosti, ali oni se nisu ni osvrnuli. Svaka čast Vukosavljeviću i na tome i na borbi protiv rijalitija, ali malo šta on može da učini, inače ne bi resornom ministarstvu Vlada udeljivala 0.6 odsto budžeta. Baš njima treba prosvećeno biračko telo i da propuste priliku da marginalizuju i raslabe umetnike kao kritička bića. Možda će se posle izbora setiti da bi mogli i da ukinu ministarstvo za kulturu...

Zemlja u kojoj ste neko vreme živeli – Španija jedna je od najpogođenijih virusom korona. Da li ste sve ovo vreme strahovali za Vaše prijatelje, poznanike u Španiji, ali i za sebe lično, majku...?

Pre bih rekao da sam se brinuo i brinem pre svega za majku, ali i za svoje prijatelje u Srbiji i Španiji, koliko sam mogao i mogu. Srećom, svi ljudi s kojima sam u kontaktu su dobro, pa čak i oni s kojima sam bio u neposrednijem kontaktu tokom pandemije.

Mnoge kulturne institucije, kako kod nas, tako i u inostranstvu, otvorile su se za publiku onlajn. Da li mislite da je ovo vreme, kada je skoro sve stalo, promenilo nešto u poimanju i doživljaju umetnosti kod ljudi i, možda, pojačalo glad publike za kulturom?

Digitalna tehnologija je servisirala takve potrebe koje u vanrednim stanjima rastu sred dokonosti. Nalazim da je to slično porastu interesovanja publike za pozorište tokom bombardovanja 1999. godine, No, posle krize dolazi razdoblje kada se mnogo veća pažnja obraća na ekonomiju i kad ljudi štede na čemu god mogu. Prva žrtva takvih okolnosti po pravilu je kultura.

Autor: Jelena Koprivica
Izvor: Blic