Igor Marojević: Pišem roman „Prave Beograđanke“
Posle uspešnog predstavljanja svojih knjiga u Hrvatskoj i Makedoniji, Igor Marojević otpočeo je niz aktivnosti u Sloveniji, najprogresivnijoj od bivših jugoslovenskih republika. Poznati srpski pisac, unutar dve izdavačke kuće - Beletrina i LUD Literatura - dogodine će imati čak tri prevoda (roman Majčina ruka i zbirke priča Mediterani i Beograđanke), a počev od kraja jula provešće više od mesec dana u Novom Mestu, gde je u rezidenciji za pisanje izdavačke kuće Goga dobio združenu stipendiju dotičnog izdavača i fondacije Traduki. Prvo pitanje koje upućujemo Laguninom autoru tiče se upravo njegovog odnosa prema stipendijama.
- Koristim ih retko, kad moram, pre svega jer ne volim administrativne poslove kojima se dolazi do njih - ističe Marojević. - Ali pošto počev od Beograđanki imam znatno više obaveza nego ranije, bio sam prinuđen da tražim stipendiju. U stvari, bio sam odlučio da iznajmim kuću na Divčibarama, uzmem odmor i anplagdujem se, tj. lišim se interneta i mobilnog telefona i posvetim se pisanju romana. Onda me je drugarica, prevoditeljica Mila Gavrilović, 10. juna obavestila da su Goga i Traduki raspisali stipendiju koja teorijski pokriva doba godine u koje sam želeo da budem izvan Beograda i da imam još nekoliko sati da konkurišem. Pošto sam video da su ljudi koji su raspisali konkurse apdejtovani i neformalni i da ne traže ništa do li da se na imejl pošalju sinopsis projekta i drugi podaci, konkurisao sam u poslednji čas i prošao. Mogao sam da ostanem da pišem i u Zemunu, jer je tu život negde u trećoj brzini dok je u centru Beograda u petoj. Ali Novo Mesto je još sporije a hladnije leti, kad je i dizanje ruke, a kamoli pisanje, projekt jer povlači za sobom znoj. Kod kuće sam mogao da nabacujem i elementarno krčim građu ali za finiji deo posla preferiram distancu.
- Koristim ih retko, kad moram, pre svega jer ne volim administrativne poslove kojima se dolazi do njih - ističe Marojević. - Ali pošto počev od Beograđanki imam znatno više obaveza nego ranije, bio sam prinuđen da tražim stipendiju. U stvari, bio sam odlučio da iznajmim kuću na Divčibarama, uzmem odmor i anplagdujem se, tj. lišim se interneta i mobilnog telefona i posvetim se pisanju romana. Onda me je drugarica, prevoditeljica Mila Gavrilović, 10. juna obavestila da su Goga i Traduki raspisali stipendiju koja teorijski pokriva doba godine u koje sam želeo da budem izvan Beograda i da imam još nekoliko sati da konkurišem. Pošto sam video da su ljudi koji su raspisali konkurse apdejtovani i neformalni i da ne traže ništa do li da se na imejl pošalju sinopsis projekta i drugi podaci, konkurisao sam u poslednji čas i prošao. Mogao sam da ostanem da pišem i u Zemunu, jer je tu život negde u trećoj brzini dok je u centru Beograda u petoj. Ali Novo Mesto je još sporije a hladnije leti, kad je i dizanje ruke, a kamoli pisanje, projekt jer povlači za sobom znoj. Kod kuće sam mogao da nabacujem i elementarno krčim građu ali za finiji deo posla preferiram distancu.
Koliko vam znači region, pošto je očigledno da u poslednje vreme u njemu imate "prolaz"?
- Iako je najvažnije kako na vašu knjigu reaguju ljudi s kojima delite maternji jezik – budući da prevod često nije pouzdan – svođenje na srpski i njegovu korumpiranu i amatersku interpretativnu zajednicu utiče pogubno na svakog pisca koji ima iole šire vidike. U tom smislu je region dobar dodatni poligon, uelbekovski rečeno, proširenja književnog područja borbe. U svetskoj ekonomskoj krizi i krizi svetskog izdavaštva preferiram da mi izađe knjiga u Hrvatskoj ili na nekom od okolnih jezika a da ima živu recepciju nego na nekom od većih jezika gde bi, vrlo moguće, trenutno bila u nekom trećem planu.
U kakvom su odnosu sa vašom najkomercijalnijom knjigom, s obzirom na bliskost naslova, "Prave Beograđanke", za čiji ste projekat dobili stipendiju?
- Posredi ni u kom slučaju nije neki nastavak Beograđanki. Između ostalog, to je zbirka priča dok sada pišem roman. Beograđanke su bazirane na izmaštanim ispovestima junakinja koje su ostale i osnova te knjige, dok se Prave Beograđanke u svom prvom delu zasnivaju na istinitim, mada donekle modifikovanim ispovestima, a u drugom se njihove junakinje dovode u tesan romaneskni, čisto fikcionalni saodnos. Doduše, u oba slučaja reč je o digitalnorealističkoj poetici i naslovi jesu naizgled vrlo slični, međutim ko se malo udubi može da vidi da u zbirci priča odnosno romanu problematizuju različite aspekte ženske beograđanštine, realistički odnosno maltene idealistički. Ako ste slušali Sex Pistols, razumećete i šta hoću da kažem tvrdeći da su, između ostalog, Prave Beograđanke u odnosu na Beograđanke što i Great R'n'r Swindle spram Never Mind the Bollocks...
Da se vratimo ipak savremenijim referencama... Nedavno ste sa Aleksandrom Ilićem i Dušanom Nedeljkovićem promovisali novi poetički pravac, digitalni realizam?
- Mislim da je ako se piše o savremenosti internet neizbežna tema s obzirom na to da je promenio svest o količini informacija koju ljudsko biće može da procesira i da je tačnije pisati o njemu iz ovog nego iz fantastičkog ugla u smislu da su mnogi učinci takozvane virtuelne realnosti više nego stvarni i stvarnosni. Digitalni realizam je prvi poetički naziv iza kojeg sam stao, a koji su za moje knjige smislili drugi; u ovom slučaju Aleksandar Ilić, koji ga je smislio i za svoja dela, dok nam se Nedeljković priključio. Očekujem da ćemo u septembru i oktobru biti na turneji po Srbiji.
Izvor: Danas
Autor: D. Petrović
- Iako je najvažnije kako na vašu knjigu reaguju ljudi s kojima delite maternji jezik – budući da prevod često nije pouzdan – svođenje na srpski i njegovu korumpiranu i amatersku interpretativnu zajednicu utiče pogubno na svakog pisca koji ima iole šire vidike. U tom smislu je region dobar dodatni poligon, uelbekovski rečeno, proširenja književnog područja borbe. U svetskoj ekonomskoj krizi i krizi svetskog izdavaštva preferiram da mi izađe knjiga u Hrvatskoj ili na nekom od okolnih jezika a da ima živu recepciju nego na nekom od većih jezika gde bi, vrlo moguće, trenutno bila u nekom trećem planu.
U kakvom su odnosu sa vašom najkomercijalnijom knjigom, s obzirom na bliskost naslova, "Prave Beograđanke", za čiji ste projekat dobili stipendiju?
- Posredi ni u kom slučaju nije neki nastavak Beograđanki. Između ostalog, to je zbirka priča dok sada pišem roman. Beograđanke su bazirane na izmaštanim ispovestima junakinja koje su ostale i osnova te knjige, dok se Prave Beograđanke u svom prvom delu zasnivaju na istinitim, mada donekle modifikovanim ispovestima, a u drugom se njihove junakinje dovode u tesan romaneskni, čisto fikcionalni saodnos. Doduše, u oba slučaja reč je o digitalnorealističkoj poetici i naslovi jesu naizgled vrlo slični, međutim ko se malo udubi može da vidi da u zbirci priča odnosno romanu problematizuju različite aspekte ženske beograđanštine, realistički odnosno maltene idealistički. Ako ste slušali Sex Pistols, razumećete i šta hoću da kažem tvrdeći da su, između ostalog, Prave Beograđanke u odnosu na Beograđanke što i Great R'n'r Swindle spram Never Mind the Bollocks...
Da se vratimo ipak savremenijim referencama... Nedavno ste sa Aleksandrom Ilićem i Dušanom Nedeljkovićem promovisali novi poetički pravac, digitalni realizam?
- Mislim da je ako se piše o savremenosti internet neizbežna tema s obzirom na to da je promenio svest o količini informacija koju ljudsko biće može da procesira i da je tačnije pisati o njemu iz ovog nego iz fantastičkog ugla u smislu da su mnogi učinci takozvane virtuelne realnosti više nego stvarni i stvarnosni. Digitalni realizam je prvi poetički naziv iza kojeg sam stao, a koji su za moje knjige smislili drugi; u ovom slučaju Aleksandar Ilić, koji ga je smislio i za svoja dela, dok nam se Nedeljković priključio. Očekujem da ćemo u septembru i oktobru biti na turneji po Srbiji.
Izvor: Danas
Autor: D. Petrović
Autor: Igor Marojević
