Igor Marojević: Svet iz ugla žena
Igor Marojević, jedan od najznačajnijih srpskih savremenih pisaca, opisao je u novoj knjizi „Beograđanke“ ljubavne nesporazume, zbližavanja, iskušenja i želje različitih žena.
Njegove junakinje su majke, ljubavnice, devojke, profesionalci... ali sve su, pre svega, netipične Beograđanke. Na pitanje da li je bilo teško pisati knjigu iz ženske perspektive, odgovara da je u dva svoja romana pisao o ratu a da nije ratovao.
- Verujem da mnogo bolje poznajem Beograđanke od zemunskih ustaša, nacional-socijalista, četnika i partizana o kojima sam pisao u „Šnitu“. U poslednjih osam godina, otkako stvaram „Beograđanke“, upoznao sam mnogo žena različitih profila, pa sam pišući knjigu osvešćivao najupečatljivija od tih iskustava. Ne mislim samo na neka emotivna iskustva: uvek sam se više družio sa ženama nego s muškarcima jer mislim da su kvalitetniji deo društva.
Zašto?
- Srpski muškarci su devedesetih višestruko poraženi u ratu, a u 21. veku definitivno i ekonomski. Stoga mačizam kod nas sve više puca, a nasilje i psihopatski gestovi prema ženama su poslednja sredstva poslednjih mačista. Opet, žene mnogo više koriste intuiciju, što je jedini mogući model opstajanja u nejasna tranziciona vremena.
Da li će, onda, ovu knjigu čitati samo žene?
- One i onako znatno više čitaju prozu nego muškarci, pa i inače čine otprilike 75 odsto i moje publike. Rekao bih da je ovo knjiga za žene i za intuitivne muškarce.
Šta povezuje Beograđanke o kojima pišete?
- Jak individualitet, intuitivnost, borbenost... One su vredne i snažne i ne žele da se priklone pravilima kolektiva, imaju svoju priču. To su po meni prave Beograđanke. E sad, nekima mogu da zamerim što svoj perfektan fizički izgled često ne umeju ili ne žele da isprate ženstvenošću. Naše žene su znatno lepše od Špankinja ili mnogih Latinoamerikanki, ali su generalno manje ženstvene...
Hoće li književnost opstati u „konkurenciji“ estrade?
- Priče valja pisati pitko jer je takvo pismo deo duha vremena. Najznačajniji romansijeri današnjice pišu tako, a dublja značenja i reference čuvaju za drugi nivo čitanja. Savremeni pisac generalno piše za dve publike: za onu koja uživa u uzbudljivom sledu događaja, priči, identifikovanju sa junacima, projektovanju ličnih iskustava na njihova, a neko će se zadržati, na primer, na intertekstualnoj ili ironijskoj dimenziji štiva. Na kraju, ako se savremeni pisac ne otvori prema medijima i ne pokuša da komunicira sa svojim čitaocima, morao bi da ode u politiku, klanove ili autocenzuru ako ne bi želeo da bude potpuno anoniman.
Ovo nije politika nego batrganje
- Kulturna politika u Srbiji ne postoji. Ovo što sada nazivaju kulturnom politikom u je stvari batrganje između korupcije i mentalne inercije. Koncept ovdašnje politike je da birači budu što zaglupljeniji i što svedenijih ekonomskih i mentalnih potreba. Iz budžeta izdvajaju za kulturu 0,62 odsto. Bolje da nemamo budžet za kulturu nego da imamo takav.
Izvor: Blic
Autor: Aleksandar Nikolić
Njegove junakinje su majke, ljubavnice, devojke, profesionalci... ali sve su, pre svega, netipične Beograđanke. Na pitanje da li je bilo teško pisati knjigu iz ženske perspektive, odgovara da je u dva svoja romana pisao o ratu a da nije ratovao.
- Verujem da mnogo bolje poznajem Beograđanke od zemunskih ustaša, nacional-socijalista, četnika i partizana o kojima sam pisao u „Šnitu“. U poslednjih osam godina, otkako stvaram „Beograđanke“, upoznao sam mnogo žena različitih profila, pa sam pišući knjigu osvešćivao najupečatljivija od tih iskustava. Ne mislim samo na neka emotivna iskustva: uvek sam se više družio sa ženama nego s muškarcima jer mislim da su kvalitetniji deo društva.
Zašto?
- Srpski muškarci su devedesetih višestruko poraženi u ratu, a u 21. veku definitivno i ekonomski. Stoga mačizam kod nas sve više puca, a nasilje i psihopatski gestovi prema ženama su poslednja sredstva poslednjih mačista. Opet, žene mnogo više koriste intuiciju, što je jedini mogući model opstajanja u nejasna tranziciona vremena.
Da li će, onda, ovu knjigu čitati samo žene?
- One i onako znatno više čitaju prozu nego muškarci, pa i inače čine otprilike 75 odsto i moje publike. Rekao bih da je ovo knjiga za žene i za intuitivne muškarce.
Šta povezuje Beograđanke o kojima pišete?
- Jak individualitet, intuitivnost, borbenost... One su vredne i snažne i ne žele da se priklone pravilima kolektiva, imaju svoju priču. To su po meni prave Beograđanke. E sad, nekima mogu da zamerim što svoj perfektan fizički izgled često ne umeju ili ne žele da isprate ženstvenošću. Naše žene su znatno lepše od Špankinja ili mnogih Latinoamerikanki, ali su generalno manje ženstvene...
Hoće li književnost opstati u „konkurenciji“ estrade?
- Priče valja pisati pitko jer je takvo pismo deo duha vremena. Najznačajniji romansijeri današnjice pišu tako, a dublja značenja i reference čuvaju za drugi nivo čitanja. Savremeni pisac generalno piše za dve publike: za onu koja uživa u uzbudljivom sledu događaja, priči, identifikovanju sa junacima, projektovanju ličnih iskustava na njihova, a neko će se zadržati, na primer, na intertekstualnoj ili ironijskoj dimenziji štiva. Na kraju, ako se savremeni pisac ne otvori prema medijima i ne pokuša da komunicira sa svojim čitaocima, morao bi da ode u politiku, klanove ili autocenzuru ako ne bi želeo da bude potpuno anoniman.
Ovo nije politika nego batrganje
- Kulturna politika u Srbiji ne postoji. Ovo što sada nazivaju kulturnom politikom u je stvari batrganje između korupcije i mentalne inercije. Koncept ovdašnje politike je da birači budu što zaglupljeniji i što svedenijih ekonomskih i mentalnih potreba. Iz budžeta izdvajaju za kulturu 0,62 odsto. Bolje da nemamo budžet za kulturu nego da imamo takav.
Izvor: Blic
Autor: Aleksandar Nikolić
Autor: Igor Marojević
