Od 20. do 22. juna, svake noći u 21 h, u okviru Beogradskog letnjeg festivala biće izveden dramski komad „Tvrđava Evropa“ Igora Marojevića. U pitanju je, zapravo, srpska praizvedba njegove drame „Nomadi“, premijerno igrane u Španiji 2004. godine, u režiji Ðordija Mesaljesa i produkciji barselonskog Instituta za teatar.

U okviru ovogodišnjeg koncepta Belef-a da se predstave izvode na atipičnim mestima u centru grada, Marojevićev komad biće postavljen u prolazu izmedju ulica Srpskih vladara i Balkanske. Reditelj je Predrag Štrbac a uloge tumače, između ostalog, Miloš Vlalukin, Tanja Pjevac, Jelena Petrović i Daniel Sič.

Ovo je prvi komad Igora Marojevića, ekskluzivnog autora Lagune koji je do sada objavio romane „Šnit“, „Žega“, „Dvadeset četiri zida“ i „Obmana Boga“ i zbirke pripovedaka „Mediterani“ i „Tragači“. Reč je o jednom od najetabliranijih srpskih pisaca mlađe srednje generacije, koji je dobio nagrade Borislav Pekić i Stevan Pešić, preveden je na nekoliko jezika i zastupljen u više stranih antologija srpske proze. 

Najčešća reč koju su domaći mediji do sada pominjali u vezi sa predstavom jeste multikulturalizam?

U komadu je reč o šest mladih ljudi različitih nacionalnosti koji dele stan u Barseloni. Odnosi između njih su sasvim korektni, i opšteljudski i politički korektni, dok ne dođe do obrta posle kog se oni jedni drugima obraćaju sa sve manje poštovanja a međusobni, do tada dugo odlagani konflikti se naglo zahuktavaju. Na početku svi poštuju jedne druge i svoje različite identitete ali čim se desi prvi veći problem, medjusobna različitost počne da predstavlja prepreku i multikulturalnost se praktično dovodi u pitanje. Kao građansko lice ja poštujem multikulturalizam i u njemu vidim izvesno rešenje, ali kao pisac osećam potrebu da uprem najjače svetlo u njega i da osmotrim pukotine tog projekta. Već sama činjenica da se ljudi različitih nacionalnosti odgajaju na različitim jezicima dovoljna je za nesporazume u smislu: nešto što je na španskom na primer ironično, na epskom srpskom može da zvuči tragično. Ljudi iz jedne kulture mogu da se, recimo, smeju na mestu kojim je na drugom jeziku trebalo da bude potcrtan patos. Znači, čak i u istinski multikulturalnoj sredini – dakle, sredini u kojoj su se različitosti slile ali se ljudima u isto vreme omogućuje pravo da očuvaju razliku, nešto svoje – te razlike mogu da, i bez posebno rđave namere, predstavljaju problem u svakodnevici. Onda se razume da u lažno multikulturalnim sredinama kakva je naša – sredinama u kojima multikulturalnost znači puko katalogizovanje razlika, koje pak nije najlakše nositi – stvar mnogo osetljivija.

Zašto je srpski komad različito imenovan u odnosu na španski?

Pojam Nomadi u Španiji koja je, kad je komad začinjan, pružala zdušnu podršku nametljivoj američkoj spoljnoj politici, svakako nosi drukčije konotacije nego u državi koja je tek 2008. pred (re)integrisanjem u Evropu. Njena je Zajednica za Srbiju samim tim još uvek svojevrsna tvrđava. Barselonski nomadi – likovi istoimene predstave – jesu: engleski agent nokie; čovek koji je po celom svetu neuspešno pokušavao da nađe sklonište od brzih, umreženih centara; žena koja uspeva da se integriše u izazovnu multikulturalnu sredinu jedino putem prostitucije, kao i ljudi što nastoje da shvate nestalne i često nasilne relacije u globalnom društvu: studenti sociologije koji, proučavajući dotični predmet, ne primećuju da u stvari sve više proučavaju sebe. Nažalost, Beograd je u suštini sredina bez stranaca, u kojoj za nomade praktično mogu važiti samo instant-turisti a od stalnijih žitelja, osobe romske nacionalnosti. Odnos većine prema tom pojmu, dakle, niti je naročito povoljan, pa ni neutralan, niti je tačan. Osim što je Evropska Unija tvrđava koju valja osvajati izbliza, svi likovi u ovom komadu i sami imaju problem s novom, multikulturalnom Evropom: ili zato što su došljaci s Ostrva, iz Rusije ili Latinske Amerike, ili zato što su meštani koji su porodično prejako utkivljeni u verski i državno znatno različito ustrojstvo od kulturno mešovitog.

Zbog čega se vaš komad tek sada igra na našem jeziku; na španskom i katalonskom je izvođen pre četiri godine?

Ja sam tada poslao prevod komada našim pozorištima. Svako ga je odbilo, uglavnom s obrazloženjem da tema nije bliska domaćem svetu. Međutim, sada, kad je približavanje belom šengenu napokon postalo lokalna realnost, ljudi valjda manje imaju blokovsku ideju o Evropi nego što počinju da ih kopkaju konkretnija pitanja poput svakodnevice u Evropskoj Uniji. Otuda valjda promena u ovdašnjem tretmanu mog komada, koji zaista govori o tome. Ta promena je čak radikalna: po „Tvrđavi Evropa“ je nazvan ceo pozorišni segment ovogodišnjeg BELEF-a, sačinjen od osam predstava. Ja sam i inače kao autor imao prilično crno-beli tretman na ovdašnjem tržištu ideja, mada mi potonji izraz zvuči prejako. Bilo je pojedinih kritičara koji su napisali čak tri negativna teksta o mom poslednjem romanu „Šnit“, odričući mu manje-više svaku vrednost i tvrdeći da se neki moj uspeh bazira na poverenju koje navodno uživam kod stranih fondacija, a onda je jedan novosadski pesnik napisao tekst protiv tih kritika a jedan mladi kritičar preterao upoređujući me, ne baš u nepovoljnom kontekstu, sa Tomasom Bernhardom. Uvek sam voleo kontroverzne bendove koji su po pravilu imali crno-belu recepciju, pa nemam ništa protiv da na nju u nekoj meri nailaze i moji romani i drame.

Koja je razlika između pisanja romana i drama. Koliko ozbiljno nameravate da se bavite pozorištem, s obzirom da ste primarno prozni pisac?

Ja sam još uvek uljez u pozorištu. Moje bavljenje tim žanrom počelo je, maltene, slučajno. Kada sam, pre pet godina, došao na letnji odmor u Beograd posle dva leta provedena u Barseloni, na repertoaru BDP-a bila je adaptacija reditelja Žanka Tomića na moj roman „Dvadeset četiri zida“. Tada sam prvi put razmišljao, na konkretnom primeru, o razlici u mogućoj recepciji mog teksta kod književne i pozorišne publike. Zainteresovalo me je da počnem da vodim više računa o čitaocu, to jest. o potencijalnom gledaocu. Po povratku, na postdiplomskim studijama iz Svetske književnosti na univerzitetu Autonoma u Barseloni, upisao sam dva predmeta iz teatra. Jedna vežba koju sam uradio dopala se Sanćisu Sinisteri, možda najboljem španskom dramaturgu, koji ju je prosledio pokojnom Ðordiju Mesaljesu i tako sam dobio poziv da za njega i Institut za teatar uradim „Nomade“. U međuvremenu sam napisao još jedan komad pod radnim naslovom „Bar sam svoj čovek“, komad smešten u tranzicionu Srbiju, a hoće li se igrati i kada, to stvarno ne znam jer ako osećam potrebu za povremeno pisanje nečeg što vodi računa o direktnijem kontaktu s publikom nego što ga omogućuje proza, ne osećam potrebu da upoznam mnogo ljudi iz pozorišnog sveta i aktivno lobiram za svoje tekstove.