Intervju – Branislav Janković: Prvi put u istoriji čovečanstva istoriju pišu oni koji su izgubili
Branislav Janković (1969, Niš) spada u grupu afirmisanijih domaćih pisaca, čija književna dela obuhvataju prilično raznolik tematski i žanrovski opus. Autor je četri romana (O vukovima i senkama, 2011; Suze Svetog Nikole, 2013; Vetrovi zla, 2015 i Peta žica, 2015), jedne zbirke priča (Bezimeni, 2014) kao i nekoliko priča zastupljenih u domaćim i regionalnim antologijama). U svojim delima obuhvata teme iz nacionalne istorije, mitologije i narodnih verovanja, sa povremenim osvrtom na krimi i žanr trilera. Pored pisanja, Branislav Janković je godinama radio kao novinar i urednik autorskih emisija Informativni razgovor i Razgovor s povodom.
Prva pročitana knjiga koju pamtiš?
Invazija sa Aldebarana, Stanislav Lem. Tek sam pošao u osnovnu školu. Verovatno je taj rani susret sa njim uticao na moju ljubav prema naučnoj fantastici koja i dalje traje. Uostalom, moja prva objavljena priča bila je čista naučna fantastika.
Godinama si se bavio novinarstvom. Koliko je jedno takvo iskustvo uticalo na tvoju kasniju karijeru pisca?
Nikako. Pisanjem bih počeo da se bavim i da sam radio kao pekar. Više je pisaca među lekarima nego među novinarima. Ako bi već trabalo da dovedem svoje bavljenje novinarstvom u vezu sa književnošću, onda su to moji intervjui sa poznatim piscima. Ništa drugo.
Dobar deo tvog književnog opusa čine tzv. istorijski trileri, čija radnja obiluje ambijentom narodnih verovanja, običaja i istorijskih događaja. Koji od ovih elemenata je najbliži tvom stvaralačkom senzibilitetu?
Kada se rodite u zemlji prepunoj legendi, mitova, paganizma, bajki i predanja, bogate istorije (što prave, što izmišljene ili sakrivene) ne možete, a da ne zagrebete po tom blagu. To su stvari koje se moraju sačuvati, a svakako jedan od boljih načina za to je, pisati o njima, i to ne u formi naučnih dela, već putem romana. Volim tu mistiku i verovanja našeg naroda. Ima tu mnogo zaboravljenih stvari, koje bi nam danas i te kako koristile.
Sibin Marković, Gmitar Milošević, Jevrem Utvić, Teodora Kaluđerović, imena su nekih od glavnih junaka tvojih romana. U kojoj meri su oni arhetip Srbina – vojnika i čuvara ognjišta, a u kojoj meri zapadnjačkog detektiva i istraživača avanturiste?
Polako, ali sigurno, arhetip Srbina kao vojnika i čuvara ognjišta biće obrisan Srbinom, članom neke partije koji niti je bio u vojsci niti ume da brani ni sebe, a kamoli otadžbinu. Ili će postati lovac na pokemone. Nekako mi zapadanjački detektiv deluje privlačnije. Zato pokušavam da preko svojih junaka sačuvam šta se može sačuvati, a ostalo je malo toga. Mislim da prvi put u istoriji čovečanstva, tu istu istoriju pišu oni koji su izgubili. Možda je to u stvari šansa za nas – retko smo pobeđivali.
Tvoja prva dva romana O vukovima i senkama, 2011, i Suze svetog Nikole, 2013, sa aspekta žanra, predstavljaju mešavinu elemenata istorijskog i žanra trilera. U tvoja poslednja dva romana Vetrovi zla, 2015, i Peta Žica, 2016, primetni su elementi detektivskog i krimi žanra. Možemo li u budućnosti da očekujemo i jedan čisto žanrovski roman?
Naravno. Kada budem bio toliko bogat da me ne zanima koliko će se knjiga prodati. Onda ću pisati isključivo horor. Pisanje za svoju dušu je krajnji cilj svakog pisca. Kada ste pomireni sami sa sobom i kada vas baš briga šta će čitaoci i kritika reći.
U jednom od svojih ranijih intervjua si izjavio da je ravnodušan čitalac največi neuspeh za pisca. Kako bi opisao čitaoca koji oslikava piščev uspeh?
Kao nekog ko će ponovo uzeti moju knjigu i krenuti da je čita ispočetka. Ili će je ižvrljati olovkom podvlačeći rečenice koje su mu se dopale. Ili će reći – ovo ništa ne valja, a onda kupiti knjigu nekome na poklon. Uspeh pisca je zec u šumi.
Imao si sreće da tvoj prvi roman bude objavljen od strane izdavačke kuće Laguna, jednog od naših najvećih izdavača. Kako je došlo do saradnje i koliko je komplikovan put pronalaženja izdavača, za nekoga ko tek počinje karijeru pisca?
Uvek pričam da je izuzetno lako „ući“ u Lagunu. Jedino što vam je potrebno je dobar rukopis. Ako je to što pišete kvalitetno nije teško naći izdavača. Uvek možete prepoznati čoveka koga su izdavači odbili – pljuje po njima. To je kao da se fudbaler iz regionalne lige ljuti što ne igra u Barseloni, pa zbog toga krivi trenere, a ne svoj nedostatak talenta.
Folklorna fantastika kao podžanr fantastične književnosti, čest je motiv u tvojim romanima. Kolike su, po tvom mišljenju, potrebe domaće književnosti i tržišta za ovom vrstom literature?
Velike. Ljudi vrlo malo znaju o običajima koji su predstavljali nešto najnormalnije za njihove pretke. Napredak i tehnologija su potrebni i ne možemo da se vratimo u pećine, ali neko uporište mora da postoji i ja mislim da je ono u zaboravljenoj mistici i običajima. Neka ih, ne smetaju. Sve više je čitalaca koji traže folklorne i paganske motive. Uostalom, još sa prvim romanom (O vukovima i senkama) proglašen sam jeretikom i od strane naše crkve i od mnogih vernika. Niko ne voli kritike i udaranje na dogme.
Tvoj savet mladim kolegama novinarima, piscima ili budućim izdavačima?
Potrudite se da izaberete neka druga, unosnija i lakša zanimanja. Ako već ne želite, onda neka vam je Bog u pomoć. Ili bogovi. Zavisi u koga verujete. Ili kome se molite…
Autor: Mladen Milosavljević
Izvor: Omaja
Prva pročitana knjiga koju pamtiš?
Invazija sa Aldebarana, Stanislav Lem. Tek sam pošao u osnovnu školu. Verovatno je taj rani susret sa njim uticao na moju ljubav prema naučnoj fantastici koja i dalje traje. Uostalom, moja prva objavljena priča bila je čista naučna fantastika.
Godinama si se bavio novinarstvom. Koliko je jedno takvo iskustvo uticalo na tvoju kasniju karijeru pisca?
Nikako. Pisanjem bih počeo da se bavim i da sam radio kao pekar. Više je pisaca među lekarima nego među novinarima. Ako bi već trabalo da dovedem svoje bavljenje novinarstvom u vezu sa književnošću, onda su to moji intervjui sa poznatim piscima. Ništa drugo.
Dobar deo tvog književnog opusa čine tzv. istorijski trileri, čija radnja obiluje ambijentom narodnih verovanja, običaja i istorijskih događaja. Koji od ovih elemenata je najbliži tvom stvaralačkom senzibilitetu?
Kada se rodite u zemlji prepunoj legendi, mitova, paganizma, bajki i predanja, bogate istorije (što prave, što izmišljene ili sakrivene) ne možete, a da ne zagrebete po tom blagu. To su stvari koje se moraju sačuvati, a svakako jedan od boljih načina za to je, pisati o njima, i to ne u formi naučnih dela, već putem romana. Volim tu mistiku i verovanja našeg naroda. Ima tu mnogo zaboravljenih stvari, koje bi nam danas i te kako koristile.
Sibin Marković, Gmitar Milošević, Jevrem Utvić, Teodora Kaluđerović, imena su nekih od glavnih junaka tvojih romana. U kojoj meri su oni arhetip Srbina – vojnika i čuvara ognjišta, a u kojoj meri zapadnjačkog detektiva i istraživača avanturiste?
Polako, ali sigurno, arhetip Srbina kao vojnika i čuvara ognjišta biće obrisan Srbinom, članom neke partije koji niti je bio u vojsci niti ume da brani ni sebe, a kamoli otadžbinu. Ili će postati lovac na pokemone. Nekako mi zapadanjački detektiv deluje privlačnije. Zato pokušavam da preko svojih junaka sačuvam šta se može sačuvati, a ostalo je malo toga. Mislim da prvi put u istoriji čovečanstva, tu istu istoriju pišu oni koji su izgubili. Možda je to u stvari šansa za nas – retko smo pobeđivali.
Tvoja prva dva romana O vukovima i senkama, 2011, i Suze svetog Nikole, 2013, sa aspekta žanra, predstavljaju mešavinu elemenata istorijskog i žanra trilera. U tvoja poslednja dva romana Vetrovi zla, 2015, i Peta Žica, 2016, primetni su elementi detektivskog i krimi žanra. Možemo li u budućnosti da očekujemo i jedan čisto žanrovski roman?
Naravno. Kada budem bio toliko bogat da me ne zanima koliko će se knjiga prodati. Onda ću pisati isključivo horor. Pisanje za svoju dušu je krajnji cilj svakog pisca. Kada ste pomireni sami sa sobom i kada vas baš briga šta će čitaoci i kritika reći.
U jednom od svojih ranijih intervjua si izjavio da je ravnodušan čitalac največi neuspeh za pisca. Kako bi opisao čitaoca koji oslikava piščev uspeh?
Kao nekog ko će ponovo uzeti moju knjigu i krenuti da je čita ispočetka. Ili će je ižvrljati olovkom podvlačeći rečenice koje su mu se dopale. Ili će reći – ovo ništa ne valja, a onda kupiti knjigu nekome na poklon. Uspeh pisca je zec u šumi.
Imao si sreće da tvoj prvi roman bude objavljen od strane izdavačke kuće Laguna, jednog od naših najvećih izdavača. Kako je došlo do saradnje i koliko je komplikovan put pronalaženja izdavača, za nekoga ko tek počinje karijeru pisca?
Uvek pričam da je izuzetno lako „ući“ u Lagunu. Jedino što vam je potrebno je dobar rukopis. Ako je to što pišete kvalitetno nije teško naći izdavača. Uvek možete prepoznati čoveka koga su izdavači odbili – pljuje po njima. To je kao da se fudbaler iz regionalne lige ljuti što ne igra u Barseloni, pa zbog toga krivi trenere, a ne svoj nedostatak talenta.
Folklorna fantastika kao podžanr fantastične književnosti, čest je motiv u tvojim romanima. Kolike su, po tvom mišljenju, potrebe domaće književnosti i tržišta za ovom vrstom literature?
Velike. Ljudi vrlo malo znaju o običajima koji su predstavljali nešto najnormalnije za njihove pretke. Napredak i tehnologija su potrebni i ne možemo da se vratimo u pećine, ali neko uporište mora da postoji i ja mislim da je ono u zaboravljenoj mistici i običajima. Neka ih, ne smetaju. Sve više je čitalaca koji traže folklorne i paganske motive. Uostalom, još sa prvim romanom (O vukovima i senkama) proglašen sam jeretikom i od strane naše crkve i od mnogih vernika. Niko ne voli kritike i udaranje na dogme.
Tvoj savet mladim kolegama novinarima, piscima ili budućim izdavačima?
Potrudite se da izaberete neka druga, unosnija i lakša zanimanja. Ako već ne želite, onda neka vam je Bog u pomoć. Ili bogovi. Zavisi u koga verujete. Ili kome se molite…
Autor: Mladen Milosavljević
Izvor: Omaja
Autor: Branislav Janković
