Zašto je bilo potrebno da detektivsku priču a la Agata Kristi, smestite u doba dinastije Obrenović? 

Detektivsku priču u ovoj zemlji možete smestiti u bilo koje doba i nećete pogrešiti. Od prvih kraljeva do današnjih političara. U Srbiji je uvek toliko tajni i zagonetki da ni sama dobra tetka Agata ne bi znala odakle da krene sa opisivanjem i rešavanjem. Vreme Obrenovića nosi jedan autentični pečat, prepun misterija i nepoznanica. Istorija se još nije dovoljno posvetila tom periodu, te koliko god mislili da znamo šta se dešavalo, ima tu materijala  i za istoričare i za pisce. Moj junak iz knjige je, za razliku od istražitelja iz novina, sposobniji. 

Otkud Đura Jakšić u romanu i gde su granice do kojih zvanična istorija sme da se menja, gde počinje fikcija. 

U vreme smrti Miloša Obrenovića, Đura Jakšić  je slikao u manastiru Vraćevšnica, gde je sahranjena baba Višnja, majka srpskog knjaza, tako da sam iskoristio taj istorijski podatak kao nešto što bi bilo interesantno čitaocima. Uostalom, jedna njegova slika ima veliku ulogu u otkrivanju ubice.

Kao pisac nemate ograničenja u menjanju istorije. Književnost je mesto gde vam niko ne može reći: E, ovo nije tačno!  Uvek mu možete reći: Pa, šta? Ima toliko dela sa temom paralelne istorije. Zar mislite da je u  romanu “Rat i mir” sve tačno? Jedino u čemu pisac možete da pogreši  je da to “menjanje” bude nezanimljivo. To je ono što je neoprostivo.  

Ima li žanrovska književnost publiku? 

Više se ne zna granica između žanra i moderne, savremene, kako već hoćete, književnosti. Da - žanr će uvek postojati i da - uvek će imati svoje poštovaoce. Zar već pomenuta Agata Kristi nije odličan primer. Podela na muški i ženski roman ne postoji samo kod nas, tako je u celom svetu, nismo mi izmislili tu podelu. Za mene je dobra knjiga dobra knjiga, napisao je muškarac ili žena.   

Sa pozicije nekoga ko je upoznao istoriju da bi se njome poigravao, da se poslednjih 70 godina ne bavimo podelama na četnike i partizane, kako bi izgledala Srbija? 

Bolje da se vi poigravate istorijom nego ona vama. A Srbija jeste zemlja kojoj se istorija poigrava i ruga. Upoređujući Srbiju u drugoj polovini devetnaestog veka i danas, videćemo da nema puno razlike. Ostali smo isti. Tada smo se delili na obrenovićevce i karađorđevce, pa na komuniste i antikomuniste, na partizane i četnike, a kad je među nas ušao pluralizam podele su postale veće nego ikad. Svaka vaška obaška. Ali, primećujem u poslednje vreme da je ostala samo jedna stranka. Trenutno jedina podela u Srba je na članove te partije i nas koji to nismo. I ne želimo.       

Živi li u Srbiji od pisanja i kada se novinar odlučuje za karijeru pisca u Srbiji? 

Od čega danas može da se živi u Srbiji? Pisci u ovoj zemlji ne sanjaju. Ovde više niko ne sanja. U stvari, sanja se o bekstvu. Kao da smo u nekom gulagu sa širom otvorenim kapijama. Niko nas ne zadržava, a mi nemamo gde da pobegnemo.  A iz novinarstva se beži u neke druge vode zbog osećaja mučnine i zbog onog sa početka ovog intervjua, a tiče se menjanja realnosti. Barem u knjigama. Nažalost, niko više ne piše bajke.

Gde pisac sa Balkana traži uzore, modele, ideje?

Tamo gde i bilo ko na svetu: u sebi i svom narodu. Junak mog romana, Jevrem Utvić, je oličenje nas samih. Svi mogući dualizmi ovogo podneblja smešteni su u njegov karakter, te ja volim da kažem da je on naš lik u ogledalu. Jutarnja slika, pre umivanja i šminkanja.

Pisac na Balkanu piše pokušavajući  da objasni i sebi i drugima toliku krv i bes na ovom malom parčetu zemlje. Mnogo je vetrova zla ovde. Pa, se i oni između sebe svađaju.

Autor: Olivera Stojmirović
Izvor: Naše novine