Intervju: Dejan Stojiljković: „Najbolje je bilo pod carem Dušanom!“
Jedan od najčitanijih književnika srednje generacije Dejan Stojiljković u srpskoj literaturi i javnosti najpoznatiji je po romanima sa istorijskom sadržinom gde srednji vek zauzima centralno mesto. Autor hit romana kao što su „Konstantinovo raskršće“, „Znamenje anđela“ i „Duge noći i crne zastave“ upravo je objavio svoj novi roman „Olujni bedem“ koji za temu ima tursku opsadu Niša. O novoj knjizi, stanju kulture danas, ruskom humanitarnom centru u Nišu, herojima sa Košara i mnnogo toga još u intervjuu za Aferu govori Dejan Stojilković.
Kako biste u najkraćem predstavili vaš novi roman „Olujni bedem“?
U pitanju je roman iz žanra istorijske fikcije, nastavak mog romana „Duge noći i crne zastave“ koji je izašao 2012. godine. U romanu je opisana opsada Niša od strane Turaka koja se desila u ranu jesen 1386. kao i bitka na Pločniku koja se zbila odmah nakon pada Niša. Glavni junaci su poznati likovi iz naše istorije i epike, knez Lazar, Miloš Obilić, Ivan Kosančić, Milan Toplica...
Kako je bilo vratiti se ponovo u vreme Kneza Lazara, Milana Toplice i Miloša Obilića?
Ja nikad nisam ni odlazio. Pošto je roman deo petoknjižja, stalno sam radio na njemu, malo pišući, malo proučavajući građu, to vreme i ti likovi bili su stalno sa mnom. Kada radite na nečemu ovako zahtevnom, kao što je serija knjiga, onda mora da postoji određeni kontinuitet, inače izgubite vezu sa tim svetom, bilo da je on izmaštan ili istorijski autentičan.
Koliko je srednjovekovna Srbija za vas kao autora inspirativan period naše istorije?
Srednji vek je generalno vrlo inspirativan, a pošto je to zlatno doba Srbije, kada smo stvorili državu i iznedrili jednu tako moćnu dinastiju kakvi su bili Nemanjići onda inspiracija dolazi sama od sebe. Za jednog pisca tu postoji obilje materijala, stvar je samo u tome kako sve to kombinovati i napraviti delo koje će biti zanimljivo i čitaocima.
Poznaju li Srbi dovoljno svoju istoriju i tradiciju?
Nažalost, ne. Kod nas se istorija i danas uči kao narodna poezija, prenosi se s kolena na koleno, iako imamo izvanredne istoričare, pomenuću samo Radića, Mihaljčića i Šuicu čija dela su mi bila od presudne važnosti za pisanje romana. Kod nas se na svakih pedeset godina ispisuje nova istorija, iako još nismo utvrdili lekcije iz one „stare“, pa nam je suđeno da budemo večiti ponavljači. Kao dokaz za to koliko Srbi generalno ne shvataju istoriju kao ozbiljnu naučnu disciplinu govori i činjenica da ima toliko pristalica takozvane „novoromantičarske“ istorijske škole, što je, opet, više politika nego nauka. U smislu, nemaš posao, nemaš para, nemaš perspektive, ali ćeš sve to da zaboraviš i manje će da te boli kada te neka budala što se lažno predstavlja za istoričara ubedi da su Srbi narod najstariji i da su Isus, Aleksandar Makedonski i Paja Patak bili Srbi.
Planirali ste sa Vladimirom Kecmanovićem pisanje scenarija za seriju o Nemanjićima za RTS ali od toga ništa nije bilo. Sada vidimo da je snimljena serija po scenariju Gordana Mihića. Šta to Mihićev scenario ima što vaš nema?
Na to pitanje ne mogu da vam odgovorim iz prostog razloga ‒ nisam čitao Mihićev scenario. Videćemo na šta će serija ličiti kada se pojavi. Generalno, meni je drago da se srpska istorija vraća na srpsku televiziju na velika vrata. Treba snimati takve projekte i koristiti ih za edukaciju naroda, naročito omladine.
Živite u Nišu, kakav je vaš stav o Ruskom humanitarnom centru u tom gradu?
Moj stav prema svemu što ima humanitarni karakter je uvek pozitivan. Smatram da je to normalno, stvar kućnog vaspitanja. A Rusi su prijateljski narod sa kojim imamo neraskidive istorijske i ine veze. Ako ti prijatelj pomaže, u tome ne može biti ničeg lošeg. Doduše, ima, vidim, i nekih kojima Humanitarni centar smeta, ali tu se opet vraćamo na normalnost i kućno vaspitanje koje pojedincima očigledno nedostaje.
Jedan ste od pokretača inicijative da se ne zaborave heroji sa Košara, da li se država Srbija dovoljno odužila svojim herojima?
Nije im se odužila nikako. Možete ih videti kako rade na građevini, drežde po birou za zapošljavanje, taksiraju... Jesu li za to ti heroji krvarili i umirali? Ima mnogo i invalida, ti ljudi i njihove porodice žive na ivici egzistencije, od neke milostinje što im je udelila država. Eto, opet nam se ponavlja istorija, jer sličan tretman su u karađorđevićevskoj Srbiji imali veterani iz Velikog rata, toliko ih je kralj Aleksandar ponizio i odbacio da su prosili po ulicama. Država koja svoje heroje poštuje samo kada joj trebaju, u ratu, a odriče ih se u miru je država koja nema perspektivu.
Kako vidite trenutnu vlast a kako opoziciju u Srbiji?
Najradije bih da ih ne gledam, ni jedne, ni druge. A, pravo da vam kažem, u poslednje vreme mi je teško da procenim ko je tu vlast a ko opozicija. Danas neko krpi i pljuje vlast pozivajući maltene na relovuciju, koliko sutra ga vidiš na istoj izbornoj listi sa tim istim ljudima koje je krpio, pljuvao i hteo da ih strpa u zatvor. I onda se prosto zapitaš ima li parlamentarna demokratija ikakav smisao u zemlji kao što je Srbija i da li smo mi kao narod, sa ovakvim karakterom, mentalitetom, odnosom prema državi, istoriji, politici, uopšte za jedan takav sistem? Ako pogledamo istoriju Srbije, nama je dobro išlo samo kad smo na čelu države imali autokrate, od Dušana Silnog, preko Miloša Obrenovića pa do Tita. Ipak, ono što mi je više nego jasno jeste da je politika unosan biznis od kojeg u Srbiji može vrlo lepo da se živi. Bilo da ste na opoziciji ili u vlasti, što je, jelte, rekosmo, relativna kategorija. I ovi na opoziciji i ovi na vlasti su ovakvi ili onakvi, ali budite sigurni da ni jedne ni druge nećete sresti u redu za crni hleb ili kako se voze autobusom.
Ima li srednja generacija, kojoj i vi pripadate, budućnost i perspektivu u Srbiji danas?
Ima. Ako se okrenemo sebi samima, svom narodu, državi i porodicama koje smo stvorili. Za nas je kasno kada su mnoge stvari u pitanju ali nije kasno za našu decu. Ona su naša budućnost i budućnost ove države, zato ne razumem one koji koji svojoj deci uporno govore kako je Srbija najgora država na svetu i da treba da od nje pobegnu što pre.
Autor: Srećko Milovanović
Izvor: Afera
U pitanju je roman iz žanra istorijske fikcije, nastavak mog romana „Duge noći i crne zastave“ koji je izašao 2012. godine. U romanu je opisana opsada Niša od strane Turaka koja se desila u ranu jesen 1386. kao i bitka na Pločniku koja se zbila odmah nakon pada Niša. Glavni junaci su poznati likovi iz naše istorije i epike, knez Lazar, Miloš Obilić, Ivan Kosančić, Milan Toplica...
Kako je bilo vratiti se ponovo u vreme Kneza Lazara, Milana Toplice i Miloša Obilića?
Ja nikad nisam ni odlazio. Pošto je roman deo petoknjižja, stalno sam radio na njemu, malo pišući, malo proučavajući građu, to vreme i ti likovi bili su stalno sa mnom. Kada radite na nečemu ovako zahtevnom, kao što je serija knjiga, onda mora da postoji određeni kontinuitet, inače izgubite vezu sa tim svetom, bilo da je on izmaštan ili istorijski autentičan.
Koliko je srednjovekovna Srbija za vas kao autora inspirativan period naše istorije?
Srednji vek je generalno vrlo inspirativan, a pošto je to zlatno doba Srbije, kada smo stvorili državu i iznedrili jednu tako moćnu dinastiju kakvi su bili Nemanjići onda inspiracija dolazi sama od sebe. Za jednog pisca tu postoji obilje materijala, stvar je samo u tome kako sve to kombinovati i napraviti delo koje će biti zanimljivo i čitaocima.
Poznaju li Srbi dovoljno svoju istoriju i tradiciju?
Nažalost, ne. Kod nas se istorija i danas uči kao narodna poezija, prenosi se s kolena na koleno, iako imamo izvanredne istoričare, pomenuću samo Radića, Mihaljčića i Šuicu čija dela su mi bila od presudne važnosti za pisanje romana. Kod nas se na svakih pedeset godina ispisuje nova istorija, iako još nismo utvrdili lekcije iz one „stare“, pa nam je suđeno da budemo večiti ponavljači. Kao dokaz za to koliko Srbi generalno ne shvataju istoriju kao ozbiljnu naučnu disciplinu govori i činjenica da ima toliko pristalica takozvane „novoromantičarske“ istorijske škole, što je, opet, više politika nego nauka. U smislu, nemaš posao, nemaš para, nemaš perspektive, ali ćeš sve to da zaboraviš i manje će da te boli kada te neka budala što se lažno predstavlja za istoričara ubedi da su Srbi narod najstariji i da su Isus, Aleksandar Makedonski i Paja Patak bili Srbi.
Planirali ste sa Vladimirom Kecmanovićem pisanje scenarija za seriju o Nemanjićima za RTS ali od toga ništa nije bilo. Sada vidimo da je snimljena serija po scenariju Gordana Mihića. Šta to Mihićev scenario ima što vaš nema?
Na to pitanje ne mogu da vam odgovorim iz prostog razloga ‒ nisam čitao Mihićev scenario. Videćemo na šta će serija ličiti kada se pojavi. Generalno, meni je drago da se srpska istorija vraća na srpsku televiziju na velika vrata. Treba snimati takve projekte i koristiti ih za edukaciju naroda, naročito omladine.
Živite u Nišu, kakav je vaš stav o Ruskom humanitarnom centru u tom gradu?
Moj stav prema svemu što ima humanitarni karakter je uvek pozitivan. Smatram da je to normalno, stvar kućnog vaspitanja. A Rusi su prijateljski narod sa kojim imamo neraskidive istorijske i ine veze. Ako ti prijatelj pomaže, u tome ne može biti ničeg lošeg. Doduše, ima, vidim, i nekih kojima Humanitarni centar smeta, ali tu se opet vraćamo na normalnost i kućno vaspitanje koje pojedincima očigledno nedostaje.
Jedan ste od pokretača inicijative da se ne zaborave heroji sa Košara, da li se država Srbija dovoljno odužila svojim herojima?
Nije im se odužila nikako. Možete ih videti kako rade na građevini, drežde po birou za zapošljavanje, taksiraju... Jesu li za to ti heroji krvarili i umirali? Ima mnogo i invalida, ti ljudi i njihove porodice žive na ivici egzistencije, od neke milostinje što im je udelila država. Eto, opet nam se ponavlja istorija, jer sličan tretman su u karađorđevićevskoj Srbiji imali veterani iz Velikog rata, toliko ih je kralj Aleksandar ponizio i odbacio da su prosili po ulicama. Država koja svoje heroje poštuje samo kada joj trebaju, u ratu, a odriče ih se u miru je država koja nema perspektivu.
Kako vidite trenutnu vlast a kako opoziciju u Srbiji?
Najradije bih da ih ne gledam, ni jedne, ni druge. A, pravo da vam kažem, u poslednje vreme mi je teško da procenim ko je tu vlast a ko opozicija. Danas neko krpi i pljuje vlast pozivajući maltene na relovuciju, koliko sutra ga vidiš na istoj izbornoj listi sa tim istim ljudima koje je krpio, pljuvao i hteo da ih strpa u zatvor. I onda se prosto zapitaš ima li parlamentarna demokratija ikakav smisao u zemlji kao što je Srbija i da li smo mi kao narod, sa ovakvim karakterom, mentalitetom, odnosom prema državi, istoriji, politici, uopšte za jedan takav sistem? Ako pogledamo istoriju Srbije, nama je dobro išlo samo kad smo na čelu države imali autokrate, od Dušana Silnog, preko Miloša Obrenovića pa do Tita. Ipak, ono što mi je više nego jasno jeste da je politika unosan biznis od kojeg u Srbiji može vrlo lepo da se živi. Bilo da ste na opoziciji ili u vlasti, što je, jelte, rekosmo, relativna kategorija. I ovi na opoziciji i ovi na vlasti su ovakvi ili onakvi, ali budite sigurni da ni jedne ni druge nećete sresti u redu za crni hleb ili kako se voze autobusom.
Ima li srednja generacija, kojoj i vi pripadate, budućnost i perspektivu u Srbiji danas?
Ima. Ako se okrenemo sebi samima, svom narodu, državi i porodicama koje smo stvorili. Za nas je kasno kada su mnoge stvari u pitanju ali nije kasno za našu decu. Ona su naša budućnost i budućnost ove države, zato ne razumem one koji koji svojoj deci uporno govore kako je Srbija najgora država na svetu i da treba da od nje pobegnu što pre.
Autor: Srećko Milovanović
Izvor: Afera
Autor: Dejan Stojiljković
