Jedan od najpoznatijih i najpriznatijih srpskih pisaca i prevodilaca dela iz oblasti naučne fantastike, Goran Skrobonja u intervjuu za „Pravdu“ govori o svom najnovijem romanu „Čovek koji je ubio Teslu“, ali se osvrće i na rad na polju stripa i muzike, i objašnjava zbog čega se u Srbiji danas ne može živeti od književnosti.

– Život u Srbiji, barem za književnike, ima jednu veliku prednost, a to je da se ovde stalno nešto dešava i ja zaista ne mogu da zamislim da kao Finci ili Švajcarci živim u državi gde se ništa posebno nije desilo poslednjih 60 godina. Burni istorijski događaji na ovim prostorima su me delom i inspirisali da napišem roman u kojem se prepliću razne istorijske ličnosti, koje grade neke nove istorijske univerzume – kaže na početku razgovora za naš list Goran Skrobonja.

Otkud baš Tesla kao inspiracija za novi roman, koji ima više nego intrigantan naslov?

– U poslednje vreme se u domaćoj književnosti pojavio veliki broj knjiga o Tesli, jer je takav genije zanimljiv čitalačkoj publici i uvek je neiscrpna tema. Na neki način, bilo mi je interesantno da se poigravam konceptom „kontrafaktualnog“, gde se istorijske činjenice svesno menjaju i gleda se „šta bi bilo kad bi bilo“, odnosno šta bi se dešavalo da istorija nije išla svojim, poznatim tokom. Nisam želeo da napišem roman o Tesli, već roman o tome kakva bi Srbija bila da se neke istorijske stvari nisu odigrale onako kako jesu i kakve su nam svima poznate. Pošao sam od pretpostavke da su makropolitičke prilike za Srbiju bile mnogo povoljnije početkom dvadesetih godina prošlog veka, kada se radnja romana odigrava, da se Prvi svetski rat nije ni dogodio, ali će se ipak desiti, i izazvaće ga upravo čovek koji je ubio Teslu, kako i glasi naslov. U mom romanu Tesla živi i stvara u Srbiji, a ne u Americi.

Ipak, bez obzira na pseudoistorijsku radnju, u romanu ima dosta autentičnih istorijskih likova. Kako su se oni uklopili u krajnje neobične okolnosti u koje ste ih smestili?

– Ovaj roman je jedna vrsta priče o paralelnom univerzumu i tačno je da se pojavljuju mnogi autentični likovi, poput Nušića, Skerlića, doktora Batuta, Apisa, ali i Lenjina, Mate Hari, pa čak i Bafalo Bila, i svi oni su na neki način povezani sa Teslom. Nekima sam, poput Lazara Komarčića, prvog srpskog pisca naučno-fantastičnih priča, ili Dragutina Dimitrijevića Apisa, produžio život, tako da se oni pojavlju i skoro deceniju od vremena kada su istorijski okončali svoje živote. Uživao sam u ovoj spisateljskoj igri, a verujem da će u njoj uživati i čitaoci.

Po mnogima, Nikola Tesla zapravo i nije pripadao postojećem univerzumu i uvek je delovao kao da je „sa neke druge planete“. Delite li i vi to mišljenje?

– Tesla je zaista jedinstvena pojava na planetarnom nivou i meni je taj njegov životni put zapravo vrlo tužan, jer je svojom posvećenošću nauci propustio neke obične stvari, koje život čine lepšim. Moj Tesla, lik iz romana, više je okrenut baš tim životnim sitnicama, više je okrenut i ženama, mada ga nisam „oženio“, jer za Teslu je brak bio teret. Ne smatram da je Tesla bio mizogin ili homoseksualac, uveren sam da je i te kako voleo žene, ali da mu je par platonskih veza u životu bilo dovoljno i da je svesno bračni život i decu žrtvovao nauci i čovečanstvu.

Poznati ste i po svom prevodilačkom radu, posebno po prevodima dela Stivena Kinga. Koliko je King uticao na vas?

– Veliki sam poštovalac dela Stivena Kinga, tačnije onoga što je napisao do kraja osamdesetih godina prošlog veka. King me je uverio da pisanje horora može biti inspirativno i upravo me je njegovo stvaralaštvo podstaklo da i sam počnem da pišem horor. Kada se bavite prevođenjem, a pri tom i pišete svoja dela, važno je da prevodite pisce koje lično volite. Kod mene je to bio slučaj i sa Kingom i sa Denom Simonsom, a sada, evo, i sa Kurtom Vonegatom, jednim od najvećih i najoriginalnijih američkih pisaca, čijih sam pet romana nedavno prekakve su nam svima poznate veo, a koji su se sada pojavili u izdanju „Belog puta“.

Osim književnosti, bavili ste se i stripom?

– Strip je ljubav cele moje generacije rođene početkom šezdesetih. Sećam se sa koliko sam nestrpljenja čekao da se na kiosku pojavi nova „Stripoteka“ ili „Alan Ford“. Strip se tako utkao u genetski kod mojih vršnjaka i trudim se da tu ljubav prenesem i na svoju decu. Splet okolnosti je učinio da moja novela „Točak“, objavljena 1987. godine, posluži kao scenario za istoimeni strip, koji je maestralno nacrtao Dražen Kovačević, i da taj naš zajednički projekat osvoji prvu nagradu na konkursu ugledne izdavačke kuće „Glena“. Do sada je izdato četiri nastavka ovog serijala.

Može li se u Srbiji danas živeti od književnosti i kakav biste savet dali mladim piscima?

– Nažalost, u Srbiji se danas ne može živeti od književnosti, tačnije, ne može samo od nje, ali tako je gotovo u celom svetu, a ne samo kod nas. Mladim piscima bih zato savetovao da se, pored pisanja, bave još nečim, što će im omogućiti solidnu egzistenciju, a da svaki slobodan trenutak koriste za književnost i literarno stvaranje. Smatram da se pisac rađa, a ne da se postaje, i da svako ko nosi taj dar u sebi jednostavno mora da ga neprestano ispoljava. Nije lako biti pisac, ali jeste lepo.

Vraćanje „Bitlsa“ na scenu

Posebno je originalno bilo vaše bavljenje muzikom, kada ste projektom „Rabr soul“ na neki način vratili „Bitlse“ na scenu?

– Za taj projekat je zapravo „kriv“ moj prijatelj Rastko Ćirić, inače profesor na Akademiji primenjenih umetnosti, koji je neverovatan fan „Bitlsa“, baš kao i ja. Ideja o snimanju pesama koje će biti nadahnute „Bitlsima“ nastala je devedesetih godina, kada je bila prava ludost upustiti se u bilo kakav umetnički projekat. Rastko me je nagovorio da pišem tekstove, a on je radio muziku, i kada sam čuo gotove pesme, nisam mogao da poverujem da to zvuči zaista poput „Bitlsa“. Te pesme su i dan danas slušane, a postoji i jedna anegdota, ne znam da li je istinita, mada bih voleo da jeste, po kojoj je pokojni Džordž Harison na nekoj žurci čuo ove naše pesme i rekao: „Hej, kad smo ovo snimili?“

Autor: Srećko Milovanović
Izvor: Pravda